Сцена „Раша Плаовић“ – ШООВСКИ БРИТКА КОМЕДИЈА ПРЕПИСКЕ

Иако је местимично све врвело од варничења искричаве духовитости, ниједног тренутка конверзација главних јунака није искакала из стила типичног за комедије Бернарда Шоа. У томе је, како нам се учинило, највећа вредност ове одличне представе

Славни ирски књижевник, пореклом Енглез, Џорџ Бернард Шо прешао је као двадесетогодишњак из Даблина у Лондон, где је почео писати романе који нису доживели успех. Потом се почео бавити књижевном и музичком критиком, да би се укључио у политички живот, прихвативши социјалистичке назоре не без уплива грађанског либерализма. Под утицајем Ибзенових драма Шо је у Лондону, 1891. године, основао Независно позориште, где ће, наредне године, бити приказан први његов позоришни комад Кућевласници, који ће изазвати велико узбуђење у јавности, будући да се о том делу у штампи расправљало током читаве две седмице и то не само међу позоришним критичарима него и у уводним чланцима и у писмима уредништву, да би на тај начин, како он сам каже, постао озлоглашен као драмски писац. Међутим, то га је навело да позориште узме за своју трибину на којој ће изобличавати и извргавати подсмеху многа погрешна уверења и варке савременог друштва, указујући на неопходност многобројних реформи. Због тога су његови комади, третирани као комади с тезом, изазивали негодовања и негирања уметничке вредности.

[restrict]

Несумњиво као један од најдуховитијих људи 20. века, Шо ће написати седамдесетак драма, претежно комедија, од којих на нашим позорницама није изведено ни десетак. Најчешће су код нас приказивани Пигмалион, Ђаволов ученик, Андрокле и лав, Занат госпође Ворен, Лекар у недоумици и Света Јована.

Као што је познато, Џером Килти је из веома обимне преписке коју је Бернард Шо водио са глумицом Патрик Кембел изабрао више писама и преточио их у подужи дијалог, те под насловом Драги мој лажљивче створио комедију писама, која гледаоцима указује на низ карактерних особина великога писца и, исто тако, открива темпераментне емоционалне изливе славне глумице током њихове дугогодишње везе. Њихова чувена кореспонденција сведочи да су обоје писали не сузбијајући властиту сујету, настојећи да међусобно не остану дужни у разматрању како драмских, односно позоришних, па и општих друштвених појава, тако и личних односа. При томе, како тачно уочава Ели Финци, „онај који је ту писац, изванредно вешто глуми; она која је ту глумица, невешто се упиње да би показала рутину и сјај писца. Зато ова комедија писама са несумњиво духовитим узлетима, многим парадоксима и тривијалним падовима не омогућује сазнање о томе ко је у свему овде победник, а ко поражен: биће да је ипак нерешен резултат. Но, без обзира на то, гледали смо с пажњом и уживањем ову представу, коју је вешто режирао Тибор Вајда првенствено као конверзациону драму, али и као судар две различите сујете са неочекиваним изразима међусобне привлачности и одбојности, поготово стога што су је изводили сјајни уметници. Гордана Ђурић Димић као глумица Патрик Кембел нашла је праву меру у грађењу односа према писцу: уз исказивање великога уважавања, истовремено омамно кокетна и враголаста, умела је да му деликатно саопшти и неке појединости које нису били само парадокси већ противречности у његовим ставовима или понашању, као и да оваплоти развој тога односа до властитих љубавних емоција. С друге стране, срећна је околност што је Миодраг Петровић већ својом појавом личио на Шоа, без обзира што је у изразу био донекле „мекши“ и мање циничан но што бисмо очекивали. Њихов дијалог, већ почев од читања писама и нарочито током конверзације приликом непосредних сусрета добијао је фин замах надметања у исказивању различитих духовитости, што је ову представу Килтијеве комедије учинило необично привлачном и у правом смислу – шоовском. Иако је местимично све врвело од варничења искричаве духовитости, ниједног тренутка њихова конверзација није искакала из стила типичног за Шоове комедије. У томе је, како нам се учинило, највећа вредност ове одличне представе.        

ДРАГИ МОЈ ЛАЖЉИВЧЕ

ПИСАЦ Џером Килти

ПОЗОРИШТЕ Српско народно позориште – Нови Сад на Сцени „Раша Плаовић“ Народног позоришта у Београду

РЕЖИЈА, ПРЕВОД И АДАПТАЦИЈА Тибор Вајда

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *