ПОНОВО РОЂЕН НА ДАН СВОЈЕ СМРТИ (2)

БРАНА ЦРНЧЕВИЋ
(8. фебруар 1933 − 14. април 2011 − 14. април 2017)

Од одласка Бране Црнчевића прошло је шест година. За Печат, ова годишњица је и тренутак сећања и пијетета упућеног драгоценом сараднику и пријатељу. Као и у многим ведријим приликама, и овим поводом поносно истичемо да је током три године, од оснивања нашег листа, па до своје смрти, Брана био међу Печатовим најзначајнијим ауторима, елитни сарадник, одани пријатељ. Подсетимо, поред публицистичког рада и духовног „расипања по штампи“, Црнчевић је оставио за собом осамнаест вредних књига. Био је не само један од најзначајних српских писаца за децу, сјајни афористичар и сценариста, духовит и интригантан песник већ и аутор чија се прозна остварења (приповетке и романи) памте, а посебно она која га сврставају у најуспешније сатиричаре српске књижевности.
Сећајући се Бране Црнчевића, у овом и наредном броју Печата (подударношћу коју би Брана можда пропратио и неким својим тумачењем чију духовитост не можемо да досегнемо, актуелни број носи датум 14. април – управо дан када је пре шест година он преминуо) објављујемо његову причу Поново рођен на дан своје смрти. Ова прича посвећена Александру Леки Ранковићу штампана је у збирци Књига задушница („Игам“, 2016), кроз коју „промичу сени пишчевих познаника и пријатеља“, и у чијем се „одблеску назире лице једног времена“.

Наставак из прошлог броја

Пише Брана Црнчевић

Лека је сахрањен у августу 1983. године. Међу другима, видео сам и Павку на сахрани. Неколико месеци доцније сретнем га у кафани „Каленић“. Нудим га куваном ракијом, а он одбија. Ти знаш зашто, вели. Покушао сам на све могуће начине да га наговорим да попије једну. Не смем, вели, Лека је дао часну комунистичку реч, а тај не гази реч.

Не знам где је сада Павка. Жив ли је, пије ли? Тек, чудотворна и исцелитељска Лекина реч је, изгледа, ваистину постојала.

Пред Брионски пленум Кардељу је лакнуло, Броз је заборавио на његове ситне старачке пеге које су га, колико јуче, нервирале. Кардељ је, прича се, попио коњачић са Пепцом рекавши јој да ће, изгледа, све бити у реду. Броз као драмски писац и редитељ драме о Леки није имао трему пред премијеру као други драмски писци и редитељи. Сам је себи гарантовао успех. Поделио је и проверио улоге, одредио је сценографију, одобрио музику, и послуживши се мноштвом статиста из своје морнарице одредио 1. јул 1966. године за премијерни дан вишедневне партијске трагикомедије.

Броз је, каже легенда, телефоном лично позивао српску елиту на Брионе. „Дођи, богаму, одмах на Бријуне, Лека је покушао државни удар“, говорио је свима. Некима је, причало се, чак одредио војну пратњу и авион којим ће полетети јер би, иначе, покушај да стигну на Брионе могли платити главом.

[restrict]

И ето их на Брионима.

Лека је, кроз прозор своје собе гледао Броза, Кардеља и Бакарића у шетњи док их морнари, стамени статисти, штите са морске и сваке друге стране. Гледао је дојучерашње српске партијске другове који шеткају са папирима из којих су, ако себи мисле добро, могли да закључе каква им је улога додељена.

Будући да је премијера била иза затворених врата, радио и телевизија биркали су, опрезно и цензурисано, вести са Брионског пленума, а доцније је свим глумцима, посебно српској политичкој елити, било поверено да делиће брионске представе самостално одиграју. Боже, како су се невиђени српски комунисти кревељили и љутили на Леку знајући да није прислушкивао Броза. Од њега није имао шта да чује, а остали су му долазили на исповест с љубављу и добровољно. Само годину дана пре пада, жвалавили су га о рођендану, и говорили му да је спаситељ у чију се моћ уздају. Лека је, што се њих тиче, заиста крив. Дозволио је да, због његових неусклађених односа са фараоном који је Југославију претварао у свој Египат, морају сад да се понижавају, и пене о измишљеној кривици правећи се да у све верују. „Лако је Леки, њега је аболирао, а нас није, Лека је отишао кући а ми и даље служимо, и свакоме се од нас све и свашта може догодити“, шапутали су женама и ретким пријатељима.

Броз је волео да буде омиљен и поштован, зато се, чим је брионска премијера одиграна, досетио да новим чиновима подмити представнике два најважнија племена свог Египта. Ранковићев чин у држави, место потпредседника Југославије, уделио је Кочи Поповићу који је, као познати надреалиста, ту понуду неопрезно прихватио. За Ранковићев положај у Партији нашао је замену у амбициозном Мијалку Тодоровићу. Тиме је, веровао је, успешно подмитио српско племе. Хрватско племе намирено је, чини ми се нешто раније, браћом Мишковић; Милан Мишковић постао је министар унутрашњих послова Брозовог Египта, а његов да л’ млађи да л’ старији брат Иван, постао је шеф војне обавештајне илити КОС-а.

Михиз и ја смо предњачили у кафанским зезачинама смишљајући разлоге са којих се Броз определио за свој брионски скеч. Кад је, у новинама где будалаштине најбрже расту, објављено да је Ранковић вршио притисак на академика Павла Савића и Винчу у којој је било нешто уранијума, определили смо се за логичну могућност. Броз је преко КОС-а наручио да му Винча направи туце ручних атомских бомби. „Нека буду мале, богаму, као оне крагујевћанке, згодне су за поклон и трговину са оним мојим несврстанима“, поверио је Броз Кардељу. „Тенкови су, богаму, вељики, а јефтини, атомске крагујевћанке су мале а скупе, треба, богаму, издржавати ово твоје самоуправљање“, поверио се Броз свом словеначком доглавнику. Да л’ је Винча могла да произведе мале атомске крагујевчанке, не зна се. Тек, Броз чека своје бомбе, а њих нема па нема. Приметивши да се Броз нервира и опет поглеђкује пеге на његовим рукама, Кардељ је, искористивши Стеву Крајачића, дотурио до Маршала вест да Ранковић бојкотује производњу атомских крагујевчанки. „Лека, Стари мој, све контролише, прислушкује те, како би иначе знао за твоју наруџбину? И више од тога, руга ти се. Стари је, вели Лека, сенилан и неспретан, он или Јованка испустиће негде бомбу, и оде све у мајчину“, поверио је Крајачић Маршалу док су се возикали фијакером по Брионима. „Откуда ти, богаму, то“, изненадио се Броз. „Стари, он прислушкује тебе, али и ја њега“, рекао је Крајачић намигујући свом пајташу.

И ето ти Брионског пленума.

После брионске идеолошке прдњаве, ето и ведрог дана за који се побринуо себељубиви Броз. Што Ранковића и седамнаесторицу окривљених не би помиловао!? Није он, богаму, стаљиниста, он је титоиста! „Не можемо га, богаму, терати на суд само због тога што ме је присљушкивао, а можда и није“, рекао је Кардељу, „жао ми је Љеке“ додао је лукаво гледајући Кардеља, „зашто би ме присљушкивао, богаму, кумови смо, могао је све питати, ја бих му све рекао.“ Кардељ је потврдио да би аболиција била интелигентан потез.

„Знаш, Бевц, понекад мисљим да сте ме ти и Стева гурнули на Љеку да би ми ти био насљедник?“

Кардељ се заклео да није тако. „Тебе, Стари, нико не може наследити. Сви смо ми без тебе ништа“, рекао је издржавши Брозов поглед.

„Дај, нареди онима тамо доље, да направе папир који ћу потписати“, одлучио је Стари. И ето ти аболиције!

Страшан акт! Помиловање Леке Ранковића равно је пресуди на доживотну политичку смрт и обесправљеност, а звучало је као великодушност.

Тек да Ранковићу и ранковићевцима покажу да је Брозова аболиција променљива као кишан дан и да се ваља определити за мир и тишину, Војкану Лукићу, бившем високом функционеру партије и Удбе, суђено је што је, после аболиције, у неком таксију, рекао да сумња у самоуправљање. Тежак грех, вредан осамнаест месеци строгог затвора!

Било је то упозорење помилованима да ћуте и трпе. Од политичке до физичке смрти делио их је само један корак. Нећу више да чујем ни реч, поручио им је фараон.

„Зашто правите од Леке Ранковића анђела“, пита ме у свом занимљивом писму госпођа Наталија која, на моје задовољство, пажљиво чита новинске фрагменте Књиге задушница. Кад томе додам прекоре, мени драгог личног и књижевног пријатеља који српским комунистима приписује сва зла овога света, а тежину свачијег починитељства мери по чину који је какав комуниста имао у Партији, осећам се неугодно. Правим ли, дакле, од Леке Ранковића анђела? У мишљењу госпође Наталије има мрвичак истине. Пише ми, између осталог, да је веома религиозна. Нудим јој због тога једну религиозну претпоставку: није ли Господ из раја протерао пале анђеле? У шта су се они претворили? У демоне. На Броза примењујем обрнути поступак: Броз је из свог пакла који је преименовао у рај истеривао пале ђаволе и они су се, хтели – не хтели, вратили у људе изложене свакојаким мукама. Прочитајте, драга госпођо Наталија, занимљиву књигу Живот уз Леку госпође Славке Ранковић, потресно је то штиво. Кад је Ранковић осуђен на доживотну политичку смрт владајући српски комунисти су, у зубима, као пси коску, доносили Брозу доказе да је Лека најмртвије политичко биће у историји Срба. Они га, наравно, не виђају и не чују, али он је под чврстим надзором што нове Удбе што старог и искусног КОС-а.

Био је то даноноћни надзор. Знам то. Док сам биваковао на Лекином рођендану, мојој супрузи јавио се мој пашеног, упокојени Влада Чурлин, пуковник КОС-а. „Знаш ли где је онај твој лудак“, упитао је пуковник своју свастику. Она није знала. Он је знао! „Ено га код Леке Ранковића на рођендану“, рекао је пуковник и спустио слушалицу.

Благо одбаченима који имају чврсте и добре породице! Александар Ранковић имао је ту срећу. Ко би, изузев његове супруге Славке и сина Слобе, дежурао ноћима са смешним пиштољем на дохват руке не би ли Леку одбранио од КОС-а и Удбе којима је у Андре Николића 5 био на изволте!? Ко би му, изузев супруге и сина, чувао немирни сан.

Пролазили су дани, месеци, године, а надзор над Леком Ранковићем олабавио је тек када је фараон преминуо. Партијско робље је живнуло. Леку су прислушкивали по навици, али све немарније. Броз их више није могао изненадити питањем: „Шта, богаму, ради тај Љека.“

Брозови Египћани почели су полако да се враћају свако свом племену. Знали су да ће се Брозова држава распасти? Чим су покопали фараона, номенклатурци су почели да мотре једни на друге. Свако је, за себе и своје, желео да дрпи што веће парче државе у распадању.

„Смрт је ослобођење“, крикнуо је Мирослав Антић у једној својој песми. Та Антићева истина одговара опису смрти Леке Ранковића. После осамнаест година политичке смрти коју му је фараон одредио, Лека се 19. августа 1983. године упокојио у Дубровнику. Узнемирена породица примала је саучешће у Андре Николића 5 и сва је прилика да су Ранковићи били спремни на мирну породичну сахрану. Али гле чуда! Три године после Брозове смрти српска партијска номенклатура одлучила је да мртвом Леки, макар и половично, одобри озваничени протоколарни сјај предвиђен за упокој револуционара и државника. Биће да је то била нека врста стидљивог извињења за муке на које је Леку стављао српски политички врх који се Ранковића, послушно и предано, одрицао у свакој згодној прилици пуних осамнаест година. Стид је, изгледа, био већи од страха како ће Лекину сахрану разумети југословенска политичка номенклатура. Та половична смелост била је логична и разумљива. Да је Броз био жив, вероватно би се неумољиви партијски челници, ако Броз не одреди друкчије, понашали – што се Лекине сахране тиче – као да је умро Нико. Сад, кад Броза нема, могли су, и себи и другима, показати да је умро Неко. Верујем да су, доневши одлуку да Лека буде сахрањен у „Алеји хероја“, више мислили о себи него о Леки Ранковићу. Одрекли су се Ранковића зато што су морали, а сад чине оно што могу: признавши његову смрт, одају му почаст коју су му, сад то виде, дужни.

Кад је Политика, еј, баш Политика, објавила вест где ће, када и како Лека Ранковић бити сахрањен, постало је јасно да ће се нешто крупно догодити. Много је људи свратило у кућу Леке Ранковића да изјави саучешће. Слутим да су се међу обичне и добронамерне људе прошверцовали службеници Удбе и КОС-а који су били задужени да контролишу Лекину смрт као што су, годинама, контролисали његов живот. Јавили су, тамо где треба, оно што су видели.

„Однели су Лекино ордење“, рекао ми је Војкан Лукић, „обећали су да ће ордење на погребу званично носити официри, а ми сумњамо да се може догодити смицалица.“ Каква смицалица? Војкан је сумњао да Лекин Орден народног хероја може закаснити на погреб. Рекао ми је да, за сваки случај, намеравају да позајме исти орден од Раје Недељковића. После свих ових година не сећам се да ли је орден од Раје Недељковића, за сваки случај, заиста позајмљен, или су породица и пријатељи то тек намеравали да учине. Војкан Лукић је био и на другим мукама. Извадио је из мрака унутрашњег џепа сакоа написани говор који је, у име пријатеља, намеравао да одржи. Прочитао сам његов говор. „Твој говор неће бити одобрен“, рекао сам прочитавши текст, „бојим се да ниси разумео да они, себе ради, признају Лекину смрт, а не његов живот. Твој би говор значио да признају свој брионски грех, а њима то ни на памет не пада.“ Војкан је рекао да ће породица, ипак, предложити протоколу да се он од Леке опрости у име пријатеља. Лукићев говор није био одобрен. Леки је одобрена смрт, али Војкану није одобрен живот.

Тог августовског дана 1983. био сам на испраћају господина Месића, оца Цвијете и Јелене Месић. Опело је потрајало. Испративши господина Месића, пробијао сам се према капели на Новом гробљу из које ће бити испраћен Лека Ранковић. Није ме изненадио сусрет са двојицом аболираних Лекиних сарадника Миланом Ђоковићем Попчетом и Звонимиром Радошевићем. „Далеко сте, зашто не приђете ближе“, упитао сам их. „Довољно смо близу, није наше да приђемо ближе, ми знамо што знамо“, рекао је Попче, а Радошевић је подржао Доковића ироничним осмехом који је казивао да је Попче у праву. Биће да су аболирани апостоли тајне полиције знали да им, баш као и Војкану, за живота никада неће бити одобрен живот. Ја сам их напустио пожуривши да све видим изблиза.

Испоставило се да је Лека Ранковић био живљи него што су Председништво СФРЈ и ЦК Југославије могли да замисле. Милиција је блокирала неколико улица да на Ново гробље не би стигли сви који су се тамо упутили. Нисам био довољно близу да чујем говорнике. Говори као говори, а народ као народ! Званичнике су највише изненадили младићи који су се пењали на дрвеће да виде сахрану, и момци који су, док је ковчег с покојником стављан на лафет, скандирали као да су на утакмици: „Леко, мајсторе!“ То чудно признање вредно је пажње. Биће да су Срби, сити свега и свачега, доживели Лекину сахрану као победу мртвог Леке над мртвим Брозом. Биће да су људи, гледајући шта им се догађа, са ваљаним разлозима поверовали да је Лекина политичка смрт најавила смрт Југославије одобрене на Брионском пленуму.

Отишао сам после сахране у кућу Ранковића. Гледао сам, слушао и, природно, пио. Чекао се телевизијски дневник. Веровао сам да ће у извештају Лекина сахрана бити, колико је могуће, омаловажена.

И било је тако. Телевизија је драстично смањила број људи који су се пробили на сахрану, оценивши да их је било неколико хиљада. Колико је неколико хиљада мање од сто хиљада!? Била је то продужена лаж која је Леку Ранковића пратила осамнаест година.

Међу онима који су дошли у кућу Ранковића била је и Ђиласова супруга Штефица Ђилас. Слушајући Славкин и Штефичин разговор, доживео сам њен долазак као помирење између Ђиде и Леке, двојице Брозових сабораца који су, сваки на свом пленуму, осуђени на политичку смрт.

Записао сам се у Књигу жалости. Не знам да ли су Славка, Мића и Слоба, могли разумети моју чудну белешку. Можда им је, не дај Боже, личила на ругалицу. Ако ме сећање не вара, записао сам да је ово један од најживљих дана у животу покојника. А можда је мој запис био још неразумљивији. Могао сам записати и да је овај дан најживљи дан у животу покојника. Свеједно. Није то била ругалица. Било је то признање слогану „Леко, мајсторе“, пропраћеном повицима и аплаузима. До тада никада нисам био на сахрани на којој се покојнику аплаудирало.

Није свакоме дано да буде толике године политички мртав, а да се поново роди, или васкрсне, на дан своје сахране.

Чуо сам, не једном, и прочитао много пута, чуђење што је сахрана Леке Ранковића била таква каква је била. „Ви Срби сте чудан народ“, рекао ми је загребачки пријатељ једне давне године док сам у Загребу, међу Хрватима, још имао пријатеља. „Испратити тако шефа тајне полиције, као да вас је нечим задужио, настрано је, не?“ Рекох му да Срби нису чудни. Будући да је Броз свог потпредседника онако драстично, и мангупски, протерао, Срби су временом закључили да је то Броз учинио због Срба и Србије.

То је, данас, више него јасно. Историчар Славенко Терзић као сведок одбране у Хагу, у унакрсном испитивању господина Најса, одговарајући на питања о дезинтеграцији Југославије, описује Брионски пленум приређен Ранковићу као кључну тачку будућег распада Југославије. Преко хрватског Маспока којем је пресуђено у Карађорђеву, ишло се према Београдском активу на којем су срушени тзв. српски либерали; тако је, сведочи Славенко Терзић, био отворен пут према Уставу из 1974. године, који је омогућио сва зла у фараоновом Египту који се службено представљао као СФРЈ.

Било како било, Лека Ранковић био је сметња Брозовој немарној хедонистичкој владавини, зато је смишљена прича о прислушкивању.

Данас, кад свако прислушкује свакога и сваку, оптужбе против Леке изгледају неодољиво смешно.

Обрадујем се увек кад на телевизијском екрану видим Ању Ранковић Дмитровић, Лекину унуку, интелигентну и успешну даму. „Леко, мајсторе“, помислим, „сачувао си своје племе прешавши преко пустиње у коју те је Броз прогнао.“

Не правим, дакле, драга госпођо Наталија, од Леке Ранковића никаквог анђела. Описујући део Лекине судбине убеђујем себе, Вас, и друге људе, да се страдалнички део Лекиног живота дописује нашим животима, овде и данас. На Косову и другде. Српски комунистички врх тренирао је на пленумима, посвећеним Ђиласу и Ранковићу, поданичку послушност фараону ком су служили до смрти, и неколико година после смрти. Истине ради, драга госпођо, пристанак на све не би ли опстали није врлина, или мана, само комунистичких лидера Србије. Тај наук и данас цвета. Сваке вечери гледам, а верујем да се то и вама догађа, како актуелни српски вожди, борећи се за власт, черече једни друге. Постоји наравно спасоносни даљинац!

Сви нас уче да будемо послушни и да се томе радујемо. Шта ви мислите, иде ли нам то?     

[/restrict]

Из ауторове збирке
Књига задушница
(Издавачки графички атеље М, 2006) посвећене „сенима савременика, пишчевих познаника и пријатеља“