O љубави – без илузија

Сцена „Култ“: премијера Илузије Ивана Вирипајева

Како се савремени бракови „огледају” у огледалу драме

Пише Рашко В. Јовановић

Драма Ивана Вирипајева Илузије, коју је писац, свакако угледајући се на Чехова, жанровски одредио као комедију, у суштини је расправа о љубави и једном или више њених могућних наличја. Зато Татјана Мандић Ригонат сасвим добро поступа када овај местимице духовит текст режира као позоришни симпосион, како је и саопштила у тексту објављеном у програму представе. Ако имамо у виду да је реч симпосион, која код старих Грка и Римљана значи гозбу и пијанку, послужила Платону за наслов једног његовог дела о љубави и еросу, онда је такав приступ савршено исправан. Два старија пара, који имају брачни стаж од преко педесет година, причају о историји доживљених и недоживљених љубави да би у том разговору проистекло сазнање да су њихове везе срећне и зато што су биле међусобно удвостручене, будући да су жене имале љубавне односе с обојицом мушкараца. Добар поступак редитељке је и у томе што је улоге доделила млађим глумцима који имају тридесетак година, што ће рећи и краћи брачни стаж, па се не може рећи да су се у излет из брачне везе упустили само због монотоније и досаде.

[restrict]
Дабоме, актери ове драме разговарају и о љубави или, тачније, о својим представама како ваља да изгледају успеле љубавне релације, али и о феномену љубави као важном чиниоцу у остваривању људске среће. Редитељка је ову камерну драму поставила онако како би се то штиво изводило да је радио-драма. Оба пара седе за једним постављеним издуженим правоугаоним столом и све почиње дугом здравицом у којој се износе општи погледи на љубав и евентуалну љубавну срећу. Сви су за столом и слушају, мање или више отуђено, мада нам се учинило да каткад изгледају и зачуђено или чак да имају израз неверице. А све о чему говоре поступно открива сваку личност и то не само шта мисли о љубави него и шта чини или шта воли да доживи у љубавним односима… Другачије речено, причајући о другом, онај који говори описује властити доживљај, а не истину о самом догађају или личности о којој прича. Конверзација која ће се продужити низањем монолога где ће се расправљати о различитим љубавима учиниће да гледаоци очекују и некакав расплет, односно неко дешавање, али тога у класичном смислу неће бити.
Уједначена глумачка екипа била је и добро уиграна: Соња Колачарић (Прва жена) и Милутин Милошевић (Први мушкарац), Катарина Марковић (Друга жена) и Горан Јевтић (Други мушкарац) ангажовано ће излагати свако своје поимање љубави. Њихове дуге вербалне исказе повремено ће пратити и нека физичка радња (устајање од стола, ритмичка кретања па чак и успињање уз стуб!) и, што је најважније, сви су говорили ангажовано, али с мером и с дозом отуђености, која је требало да одражава њихов тренутно суздржани емоционални однос према свему што говоре. На тај начин режија се лишила сувишних излива некадашњих и тренутних осећања свих протагониста, што би читаво извођење могло да обоји непотребним патосом.
Редитељка Татјана Мандић Ригонат, у сарадњи са Иваном Васић, сценографију је потпуно прилагодила својој концепцији и јединственом решењу представе. Костим Иване Васић био је потпуно саображен са стилом савременог одевања. Ако овај камерни спектакл не може да расветли све могућне аспекте љубави између жене и човека, ипак може гледаоца донекле да разгали и наведе на размишљање о властитим љубавним доживљајима. То никако није занемарљиво у условима данашњег убрзаног живљења.

[/restrict]

ПИСАЦ
Иван Вирипаев
ПОЗОРИШТЕ
УК „Вук Стефановић Караџић“ – Сцена „Култ“
РЕЖИЈА, ИЗБОР МУЗИКЕ
Татјана Мандић Ригонат
СЦЕНОГРАФИЈА
Татјана Мандић Ригонат и Ивана Васић
КОСТИМ Ивана Васић