Медијски С-300

Завист и комплекси не познају границе, па хрватски медији и политичари, у покушају да угрозе српско-руску сарадњу у наоружању, занемарују чињенице које су и сами својевремено износили, све тврдећи да су Руси деведесетих њима били пријатељи, дајући им чак и ПВО систем С-300

Довољно је било неколико руских мигова да у Хрватској настане општа паника и страх, а најпре љубомора на сарадњу Србије и Русије. Нема те области у којој Хрватска не би испољила свој комплекс према Србији, који понекад делује фелинијевски комично. У филму „Амаркорд“ један од актера, ујак главног лика, на вејања снега у приморском градићу, са изразом лица човека у чија се уверења не сумња, каже: „Неће се задржати“, да би сутрадан градић био потпуно завејан и сав у снежним тунелима. Тако је комшијску пизму и завист пре две године показао и хрватски министар одбране Анте Котромановић, после Вучићеве најаве да ће Србија у Русији набавити део наоружања. „Немогућа је мисија да Србија купи оружје од Русије, јер нема новца за то. Они немају средстава за опремање и модернизацију“, рекао је тада Котромановић, уз опаску да је то немогуће и због санкција ЕУ према Русији. У међувремену, Србија је договорила с Русијом испоруку ловачких авиона Миг-29, модернизованих тенкова Т-72 и борбено извиђачких возила.
А када је српски премијер Александар Вучић обелоданио да је с руским председником Владимиром Путином у Москви разговарао и о набавци система земља-ваздух С-300, хрватски медији су усплахирено пласирали информацију да Русија тражи да јој се плати наоружање, укључујући и моћни ракетни систем С-300, који им је Москва наводно продала у периоду од 1992. до 1997. године.

[restrict]

СПИНОВАЊЕ ЗАГРЕБА, ДЕМАНТИ РУСИЈЕ Било је и раније пласирања сличних информација, које су се јављале паралелно са кретањем српско-руских разговора о набаци оружја за Војску Србије, али са много мање публицитета. Тако је у новембру 2016. године објављен интервју са некадашњим службеним представником Уреда за заштиту уставног поретка Хрватске у преговорима око цене или начина испоруке наоружања Марином Тимулићем који је тврдио да је Русија била хрватски пријатељ и савезник у набавци наоружања почетком деведесетих година прошлог века.
Овог пута повод је био састанак хрватског трговца оружјем Звонка Зубака и руског амбасадора у хрватској Анвара Азимова, што је део хрватске политичке јавности и медија одмах протумачио као притисак Москве на Хрватску да јој се исплати новац за наводну испоруку система С-300.
А шта све то може боље да поткрепи него изјава једног бившег председника Хрватске. Иво Јосиповић, познат не само као бивши председник већ и по томе што је саставио хрватску оптужницу за геноцид против Србије, за „Вечерњи лист“ каже да наводним притиском на Хрватску „Русија жели да подсети Загреб на чињеницу да их је Москва наоружавала“ у време рата на простору бивше Југославије.
Међутим, ако се пажљивије прочита чланак који је објавио „Вечерњи лист“, постаје сасвим јасно да је и руски амбасадор Азимов одбио било какву сарадњу са бизнисменом Зубаком тврдећи да „руска амбасада није никада никога звала на разговор везан за испоруку оружја“. Што ће рећи да је, у ствари, он био позван на тај разговор.
Оштро је реаговало и Министарство иностраних послова Русије, демантујући информације у хрватским медијима, а званично саопштење на сајту овог министарства постављено је у одељку за „лажне вести“ о Русији. У саопштењу се даље каже да „није тајна да су се у наведеном периоду (1991–1995) велике количине оружја, муниције и војне технике совјетске производње налазиле у земљама централне и источне Европе, као и у бившим републикама СССР-а. Колико је познато, хрватски дилери сумњиве репутације искористили су ову околност за снабдевање Загреба. Руска Федерација, разуме се, никада није имала никакве везе с тим. Међутим, сасвим је јасан циљ пропагандне кампање изграђене на злонамерним спекулацијама у вези с наведеним спиновањем: постављен је задатак да се нанесе штета сарадњи Русије с пријатељским државама на Балкану, да се закомпликује сарадња с нашим партнерима, пре свега са Србијом“.
Хрватски медији и политичари попут Јосиповића „превидели“ су или „заборавили“ чињеницу да су борбени авиони, хеликоптери и друге летелице, затим ракетни системи, противоклопни механизми, значајна количина пешадијског оружја, као и пешадијска, артиљеријска и ракетна муниција великим делом набављени на илегалном међународном тржишту у раздобљу од краја 1991. до краја 1995. године.

ПРИЧА У КРИМИНАЛНОМ ТРОУГЛУ Главну улогу у тој илегалној и врло нетранспарентној набавци оружја и војне опреме имала је државна фирма „РХ Алан“ на чијем је челу до 2000. године био помоћник министра обране генерал Владимир Загорец. Против Загорца су се, иначе, од 2006. наовамо, у Хрватској водиле истраге које се баве управо нетранспарентним трошењем државног новца за куповину оружја.
И овај пут се свесно прикрива чињеница да Хрватска није куповала оружје од Русије него од контроверзног бизнисмена Звонка Зубака и његове фирме „Vinsli Fajnns Limitid“ који се још увек суди са Хрватском за неисплаћене испоруке. Звонко Зубак је тужио Хрватску још 2002. године, заједно с фирмом с Девичанских острва, чији је оснивач чешки трговац оружјем Петр Перничка, тражећи исплату дуга за испоручени руски ракетни систем.
Зубак се позива на документ о будућем уговору који је Перничка такође донео у Хрватску 2000. и којим се МОРХ обавезало да од његове фирме купи С-300 за 200 милиона долара. А на том документу је потпис Гојка Шушка, тадашњег министра одбране Хрватске.
За руског амбасадора у Београду Александра Чепурина интересантно је да се прича о С-300 „убацује“ у медије сваких пет-шест година иако се добро зна да су се криминалне активности одвијале у троуглу „земља дестинације – посредник – Украјина“. „Представници хрватске владе више пута су јавно признавали да је то наоружање стигло из Украјине. Да није спремно за употребу. Да су преварени. Касније су делови овог система отишли у једну трећу земљу. Погледајте интернет. Погледајте ’Викиликс’“, рекао је Чепурин.
О томе је, рецимо, „Јутарњег лист“ писао још 2010. године, када је објавио да је С-300 стигао из Украјине. Ракетни систем је био приказан на паради пред „Олују“ у лето 1995. године, наводно с намером да одврати београдске власти од могуће интервенције за вријеме „Олује“. Србији сигурно није падало на памет да шаље мигове на Загреб јер је НАТО затворио небо изнад Хрватске и Босне. Када су, у то време, авиони Републике Српске ипак полетели, НАТО их је срушио.
Систем је био некомплетан и нефункционалан. Чак и да је био комплетан, нико у Хрватској њиме није знао да рукује. Штавише, систем који је прошао Јаруном на паради „разликовао“ се од оригинала. Наиме, четири контејнера која су подсећала на контејнере ракета 5В55Р из система С-300 била су на приколици тегљача МАН, а не на тегљачу са краном 22Т6-2Е2 на бази возила Урал-532361-1012 или транспортера за превоз четири лансирна контејнера 5П32 типа 5Т58-2 на бази тегљача КРАЗ-260.

ПУТ ПРЕКО ОКЕАНА По многим изворима Хрватска је још 1997. одустала од комплетирања С-300, па је у наредним годинама покушавала да за њега нађе купца. Заинтересован је био Иран, али испоруку су спречиле САД. Касније је била заинтересована и Турска, која је овим системом желела да одговори на чињеницу да је Грчка преко Кипра купила С-300. Ти послови нису реализовани, те се систему губи траг 2004. године, када је сва опрема наводно укрцана на брод у Ријеци и отпловила у правцу САД.
Траг се изненада појавио у депеши од 23. новембра 2003, из које се види заинтересованост Пентагона за руско оружје, које експерти сматрају надмоћнијим од њиховог „патриота“. Депешу је објавио „Викиликс“, а у њој стоји да је тадашњи амерички амбасадор у Загребу Ралф Франк известио министра одбране Доналда Рамсфелда о томе како напредује идеја о испоруци С-300 из Хрватске у Америку. У депеши се још истиче да је хрватски систем С-300 „некомплетан, али врло пожељан“, јер би могао да помогне америчком ратном ваздухопловству приликом тестирања будућих генерација америчких борбених авиона.
Ову верзију је подржао и Загребачки „Вечерњи лист“, тврдећи да је Загреб отпремио систем С-300 преко океана, о чему је на судском процесу трговцу оружјем Звонку Зубаку сведочио и бивши шеф државе Стјепан Месић.
Данас овај лист објављује цео попис наоружања и војне опреме које је преко трговаца оружјем и уз кршење међународног ембарга почетком деведесетих Хрватска наводно купила од Руске Федерације. Ради се о 16.000 тона оружја и опреме која је руским транспортним авионима стизала махом на пулски аеродром. За систем С-300 загребачки аналитичари тврде да, одакле год да је дошао, морао је стићи с одобрењем Русије, која у то време није била ова Русија Владимира Путина. У то време, како кажу, мотив Бориса Јељцина био је новац и да се допадне Западу, док данашња Русија има сасвим друге приоритете.
Ако се подсетимо тих времена, када су се компликовали односи на Балкану, контроверзни Јељцин је знао да забрунда, али је све конце у својим рукама држао тадашњи министар спољних послова Андреј Козирјев – он данас из удобне заветрине америчке Флориде оличава руску опозицију која, уз подршку Американаца, покушава да сруши Владимира Путина и Русију уведе у ред „истински, демократских, слободних држава“, по угледу на западне демократије. У време Јељцина, Козирјев је спроводио своју проамеричку политику, придружујући се онима који су за све невоље на Балкану тражили кривца у Србима. Називали су га „министром да“ због тога што је био сагласан са свим што Вашингтон предлаже или захтева, за разлику од много познатијег и неупоредиво уваженијег министра иностраних послова СССР-а Андреја Громика, који је важио за „министра њет“.

КОЗИРЈЕВ – „ВЕШТИНА КООПЕРАТИВНОСТИ“ О томе је још пре 17 година за београдски НИН говорио Константин Никифоров, бивши саветника Бориса Јељцина. По његовим речима, Козирјев спада у ред руских „Европејаца“ чија се „вештина кооперативности“ често видела као „повлађивање Западу“ које су започели Горбачов и Шеварнадзе.
Никифоров томе, у случају бивше Југославије, додаје и „недопустиво непознавање региона, његове историје, суштине тамошњег ратног конфликта“. Козирјев је „мешао Словенију и Славонију, мислио да су сви народи тог региона православни, није знао где се налази Дубровник. Надмено и са висине се односио према Србима и цинично их називао ’наши клијенти’. И никада се није трудио да разуме те народе.“
„Мрклим мраком била је покривена делатност министра Козирјева. Знајући солидно енглески језик, Козирјев је давао предност разговорима брк у брк, чак без преводиоца.“ Био је склон свакој врсти „корисних малверзација“, каже Никифоров.
Козирјев је често у западне информације и тумачења јавно гледао са више поверења него у извештаје сопствених служби, а Никифоров то наводи у случају оне две сумњиве експлозије у Сарајеву, које су биле потребне НАТО-у да би бомбардовао српске положаје у Босни. Проамеричка политика Козирјева је била толико провидна да је велики део Руса био све огорченији, па је тадашњи моћни шеф Јељциновог обезбеђења, генерал Коржаков наговорио „деду“ да смени министра спољних послова.
Иако су из разваљене Јељцинове Русије цурили и досијеи и оружје, мало је вероватно да је то био случај и са системом С-300. Њега су некомплетног Украјинци увалили Хрватима, као што су им недавно увалили покварене мигове.
Украјинско државно тужилаштво већ спроводи истрагу у заводу „Укрспецекспорт“ у Одеси, а под истрагом је и ремонт 12 хрватских мигова. Сумња се да су да су водећи људи завода фалсификовали ремонтну документацију и технику. Такође се сумња у корупцију и многе друге незаконите радње везане за делатност предузећа. Нарочито после случаја ремонта борбеног авиона Миг-21 оружаних снага Анголе, који је „отправљен изван граница Украјине“, али не у Анголу. С обзиром на случај анголског мига који је замењен, у Хрватској се сада отвара питање је ли исто учињено и с њиховим авионима.
С друге стране, портпарол руског председника Дмитриј Песков, коментаришући намеру Србије да од Русије купи ракетне системе С-300, рекао је да се тема војнотехничке сарадње налази на дневном реду контаката на највишем нивоу. Баш у моменту када је премијер Србије Александар Вучић изјавио да су Београду потребна два дивизиона зенитних ракетних система С-300 и пуковски командни пункт о чијој се набавци разговара с Русијом и Белорусијом. Нама на радост, комшијама на жалост.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *