МАРШ ШПИЈУНА И НОВИНАРА

За „Печат“ из Лондона Дејан Лукић

Ко је „наручио“ од „Би-Би-Сија“ псеудоподатак да Башар ел Асад у Дамаску баца хемијске бомбе на голоруки народ, и како медијски „мејнстрим“ притиче у помоћ свугде где се појави оскудица аргумената за терапију војне силе

Од како је у Паризу речено „дајте ми најчаснијег човека на свету, увек ћу наћи довољно разлога да га пошаљем на вешала“, на Западу ништа нарочито ново – исто вино, друга налепница.

Информативно-пропагандна медицина која се тренутно администрира Британцу не зове се „црна пропаганда“ него „порука“ којом се, преко медијског инжењеринга, пегла свест и подсвест електората.   

[restrict]

АВЕРЗИЈА ПРЕМА ЧИЊЕНИЦАМА Тони Блер, бивши премијер Британије, успео је да лажним информацијама хипнотизира подаништво и земљу чак поведе у рат на Ирак, на псеудопремиси Садамовог оружја за масовну деструкцију. И да, уз то, повуче и Америку у авантуру ирачког рата. Блеров наследник Дејвид Камерон на истој ноти је „наручио“ од „Би-Би-Сија“ псеудоподатак да Башар ел Асад у Дамаску баца хемијске бомбе на голоруки народ…

Агресија силе има у генетском коду уграђену аверзију према чињеницама које ремете лагодни мир већ унапред донесених одлука и задатих циљева; и да, где год политика запне, потегне базуку. Проклетство ароганције силе је да јој се, будући да држи маљ у руци, свуда около привиђају ексери.            

Модерна су времена, па музика силе не иде никада без медијског гренадир марша и корачнице агресије. Такозвани медијски „мејнстрим“ маршира у поворци и ажурно притиче у помоћ свугде где се појави оскудица аргумената за терапију војне силе.

Канадски „Глобал рисерч“ од 10. априла подсећа да је војна агресија Тонија Блера на Ирак имала такође снажну „артиљеријску припрему“ у пратећој кампањи британских листова и телевизије који су јој (кампањи) прибављали псеудоприче о Садамовом гаргантуанском апетиту за насиљем што планетарно прети. Грејам Ванберген износи у једној опширној анализи податак да је британска пи-ар фирма „Бел потинџер“ све време ирачке кампање тимски сарађивала с америчким официрским врхом у багдадском војном кампу „Викторија“ и да је за ту сарадњу укњижила више од милијарду долара! Тај новац је узела за „продукцију и дистрибуцију“ видео-материјала о активностима Бин Ладенове Ал Каиде на арени ирачког ратишта.

Већина ових информација, ако не и све, биле су лажне, поготово оне које су говориле о непостојећим војним одредима Ал Каиде у Ираку у време западне војне кампање, чији је стварни циљ био физичка ликвидација Садама Хусеина и довођење марионетске владе у Багдад.

Ово је, управо, било време када је тадашњи председник британске владе Дејвид Камерон покушао да Уједињено Краљевство увуче, на подстицај Вашингтона, у сиријски грађански рат.

За потребе оваквог сценарија „Би-Би-Си“ је одмах изашао са мегафалсификатом о хемијском нападу сиријске војске на цивилно становништво, тврдњом која ће се одмах затим показати као – лаж. Утолико горе по чињенице, рекла би Империја.

У неким лондонским коментарима на ову тему наћи ће се, пост мортем, обиље навода о спрези владе и медија на ширењу исфабрикованих прича о ирачкој глобалној опасности. Посебно се тек сада открива колико су новинари били храњени лажним информацијама од којих је већина долазила из централа две кључне националне обавештајне службе – МИ5 (унутрашња безбедност) и МИ6 (војна контраобавештајна служба). Још више: у овом дуету новинари су често бивали владини оперативци и обављали послове који са журналистиком имају мало или нимало везе.

 

ВЛАДИНЕ АВЕТИ КАО НОВИНАРИ Граница између медија и обавештајне делатности била је често избрисана. Грејам Ванберген, под насловом „Веза између брегзита, избора у САД, МИ6, лажних информација и црног новца“, пише да је „Гардијан“ још у јуну 2000. оптужио Вајтхол да владине „авети“ (обавештајци) оперишу као новинари и на тај начин скривају пред читаоцима њихов прави идентитет. „Гардијан“ оптужује такве „новинаре“ да пишу „тенденциозне чланке, под лажним именом“, а да обавештајне службе преносе поруке преко новинара спремних да играју ову игру. Ти исти новинари, иде даље коментар, крију од читалаца прави извор осетљивих, исфабрикованих информација.

Лондонски „Индепендент“ пак објављује причу у којој потврђује да у саставу МИ6 постоји специјална јединица задужена да „култивише пријатељски расположене новинаре и уреднике“; да таква јединица дејствује и у часопису „Спектатор“, где агенти МИ6 „раде заједно с новинарима“. Наводи се да је овај састав својевремено продуковао разне „антисовјетске приче“. Тиме се посебно бавио информативно-аналитички департман часописа, а основни задатак му је једно време био да у јавност имплементира антикомунистичке информације намењене за објављивање у међународним медијима.

Откривајући ове податке о спрези новинара и обавештајних служби Грејам Ванберген (у канадаском „Глобал рисерчу“) пише: „Ништа се ни данас није ту много променило.“

 

НА ПЛАТНОМ СПИСКУ МИ6 Посебно занимљива сага о тимском раду новинара и обавештајаца говори о догађајима након 11. септембра 2001. године (напад исламиста на небодере у Њујорку) и прецизира да је већина медија била засута кишом анонимних обавештајних извора по којима би требало очекивати – сваких шест месеци – нови терористички напад на британске циљеве.

Из истог арсенала је и прича у лондонском „Сандеј телеграфу“ да је син бившег либијског вође Моамера Гадафија постао лидер глобалне мреже ширења лажних новчаница. На крају се показало – нотира Ванберген – да је причу измислио и објавио руководилац одељења спољних дописника у „Телеграфу“ Кон Кофлин  а ову „ексклузиву“ приписао „британском банкарском службенику“. Прича се окончава открићем да је дотични „банкарски службеник“ био, у ствари, агент МИ6 који је Кофлина већ годинама хранио обавештајним информацијама.

Лондонски „Спектатор“ је, такође, био уплетен у причу везану за МИ6. Овај пут реч је о усађеној „аналитичкој информацији“ која је требало да утиче на, како се наводи, „бошњачко-српски сукоб у Босни“. Овоме се додаје коментар уредника лондонског „Мирора“ Роја Гринслејда, који тврди да је већина британских таблоида „играчка у рукама МИ5“.

Дејвид Ли, уредник „Гардијана“ до 2013, писао је о серији примера манипулисања истакнутим новинарима: „Репортери су били рутински инструментализовани од стране обавештајних агената“. Џонатан Блох и  Патрик Фицџералд истраживали су податке о британским тајним интервенцијама у страним државама. Сазнали су, између осталог, да је уредник једног „престижног“ британског листа тврдио да је више од половине британских дописника у иностранству на платном списку контраобавештајне службе МИ6.

Истраживачко одељење британског престижног колеџа Лондонске школе за економију недавно је упозорило да „интерес великог новца“ знатно ремети и британску политику и „манипулише политичком дебатом“. Каже да „постоји“ реална опасност да смо већ кренули путем где највећу шансу има онај који утроши највише новца“.

ЦРНИ НОВАЦ ЗА МАНИПУЛАЦИЈУ Део приче о овом феномену у коме „црни новац“ игра одлучујућу улогу у британским пословима, отпада, по неким информацијама, на организацију „Кембриџ аналитика“ (ЦА) – фирму која је одиграла крупну улогу у јунском опредељењу Британаца на референдуму да земља напусти Европску унију. За „Кембриџ аналитику“ каже се да је утицала и на исход америчких председничких избора.

„Аналитика“ је од 2013. регрутовала стручњаке с универзитета у Кембриџу, од којих су, како неки тврде, већина били високи службеници МИ5 и МИ6.

„Кембриџ аналитика“ употребљава такозване „психолошке податке“ које прикупља од милиона учесника на друштвеним мрежама, посебно Фејсбуку. Током председничких избора у САД „Аналитика“ је стопирала пет хиљада интересантних персоналних информација о људима који су били занимљиви за исход избора. Сам Доналд Трамп је потрошио 15 милиона долара на кампању – енормно више од свих осталих учесника у игри.

Лондонски критичари „Кембриџ аналитике“ примећују да постоји „фина линија поделе  између онога што се зове манипулација гласачима и онога што је „придобијање“ тих гласача.

Манипулација или придобијање – исто вино друга налепница. „Црни новац“ и средства за манипулацију људима, у спрези с машинеријом владе, имају и људство и технику да манипулација изгледа невино. И као узгред, прошле седмице је у Лондону објављено да се припрема закон „Акт шпијунаже“ по коме ће новинари и „дувачи у пиштаљку“ који пређу „подразумевајућу“ линију октроисане демократије и контролисаног фер-плеја зарадити и до 14 година робије; исто колико следује и онима који изруче странцима службену тајну од деликатног националног интереса.               

[/restrict]