Маргиналије маргиналца – ОНО ШТО СЕ ВИДИ КРОЗ ПУПАК

Пише Милован Данојлић

Дух индивидуализма се свео на шкрту приватност, на ситничавост и загледаност у сопствени пупак. Дакако, обузетост собом кадикад даје лепе уметничке плодове, под условом да се ради о моћној и богатој личности… иначе, опседнутост собом је најчешће исто што и буљење у празнину

Прелиставање зимских и пролећних бројева француских књижевних часописа навело ме је на размишљање о јаловом солипсизму и картезијанском празном ходу, што је свакако у вези са ширим друштвеним околностима. Дух индивидуализма се свео на шкрту приватност, на ситничавост и загледаност у сопствени пупак. Дакако, обузетост собом кадикад даје лепе уметничке плодове, под условом да се ради о моћној и богатој личности, која има у шта да се удубљује, те да самоћа јединке, у таквим случајевима, достиже универзалне, космичке размере; иначе, опседнутост собом је најчешће исто што и буљење у празнину.

Навешћу неколико примера владајуће духовне пустоши.

[restrict]

***

Стара, добра La Nouvelle Revue Française доноси путопис Marie Darrieussecq из нашег главног града. (Неко је ово тешко изговорљиво презиме поједноставио у Даросек.) Њој је наш (неименовани) издавач објавио роман Беба, и ауторка долази у Београд зарад тзв. промоције. То јој није први додир са нашом земљом и њеним људима. У Паризу јој је радник нашег порекла извршио успешну кућну поправку, и још ју је позвао на обед у свом домаћинству. Madame Даросек је била задовољна гозбом, али ју је штрецнула једна ситница: гастарбајтер је на зиду држао слику Слободана Милошевића! Она, пре сусрета са вредним радником, није имала ближих представа о нама, али је, захваљујући париским новинама познатим по доброј обавештености и непристрасном суђењу, знала шта треба мислити о балканском деспоту, док је непросвећени радник о њему гајио неке илузије.

Уважену гошћу је, на сурчинском аеродрому, сачекао возач са таблом на којој је било исписано њено изнакажено презиме. Седиште издавачке куће је негде на периферији Новог Београда или Земуна; изнајмљени возач се не сналази најбоље, ноћ је, провлачи се кроз ћорсокаке и тунеле, што наративу даје извесну напетост. У једном тренутку, млади шофер напусти возило, залупивши врата која се аутоматски закључавају, од чега врлу странкињу прожме језа… Напослетку, стигну на одредиште, где их чека туце мајки са бебама и књигама у наручју: захвалним читатељкама романа Беба обезбеђено је првенство у добијању посвете. Међу обожаватељкама нашла се и једна дама са псетанцетом; ауторка је и њој уделила великодушни потпис. Власник издавачке куће, чије се име не наводи, говори диван (superbe) француски језик. Ноћ проводи у (безименом) хотелу, а изјутра је, на улици, испуњава пријатно осећање што је и даље жива.

Ова јефтина монодрама, чија јунакиња својом персоном заклања целокупну живу и мртву природу, могла је бити смештена у било којој вукојебини Трећег света. Тамна позадина ту служи за истицање у првог план пишчевог блиставог ја. Спољни свет је оквир у коме се одвија нејасна и неважна лична пустоловина.

***

Собом је, на други начин, са повређеном таштином, забављена и  Revue des Deux Mondes, основана почетком 19. века, кад и наш Летопис Матице српске. На уводним страницама часопис се брани од „клевета“, мада није јасно којих и каквих. Публикација је успутна жртва распрострањене друштвене корупције. Њен финансијер, милионер, пријатељ истакнутог политичара, смислио је како да почасти супругу свога интимуса, па јој је, мимо књиговодствених канала, на име ауторског предујма, исплатио 100.000 евра, за шта је, током протеклих година, ревија добила два чланчића, потписана псеудонимом. Врлом супругу, председничком кандидату, сада и то набијају на нос. Бивши главни уредник тврди да штедро награђену сарадницу никад није чуо ни видео, а нови уредник брани част ревије чији мецена упражњава паралелно хонорисање. Новинска халабука га је изложила бламажи, па би, не дај Боже, могао заврнути славину. За две белешке о књигама срећно удата госпођа је добила оно што просечно награђен радник прими за пет година диринчења и црнчења.

***

Филип Солерс, главни уредник и претежни сарадник тромесечника L’Infini (некадашњи Tel Quel) наставља бесконачну серију дневничког аутопортретисања. Овога пута јавља се са острва Егине, недалеко од Атине, где је провео лето са швајцарском пијанисткињом грчког порекла Мартом А.; она се у тексту појављује под именом Лиза, али је цео број илустрован фотографијама стварне личности, сањивих очију и у сенци дугих трепавица. Обузет Еросом, писац се, изузетно овде, уздржава од описивања деликатних појединости нове љубавне везе. Лиза је ћутљива особа, што ја-па-ја аутор веома цени. Он, у овој врсти самоприказивања, нема много обзира према сложености животних појава и људских судбина. Сећам се да је својевремено, такође у дневнику, забележио самоубиство „ратног злочинца“ Николе Кољевића. Поменути је по занимању био универзитетски професор, англициста, уредник часописа и критичар, такорећи Солерсов колега, рођен кад и он, 1936. Кољевићу није суђено ни у Хагу, ни у Сарајеву. Брбљиви француски писац му је онако, успут, изрекао тешку изасмртну казну. Он, као и гђа Даросек, има пуно поверење у истинољубивост и објективност париских медија, а изнад свега, у своју позваност да свему и свакоме изриче беспризивне пресуде. Може му се, изнад себе не познаје и не признаје никаква закона.

***

Пролећни број Les Temps Modernes (оснивач Жан-Пол Сартр) обиман уводни блок посвећује једној тешкој личној несрећи. Садашњем директору публикације је, у јануару, умро син. Имао је 23 године, дипломирани студент чувене ENS, по струци хемичар. Младића је покосио рак. Поред кратке речи унесрећеног родитеља, објављено је и болно писмо младог човека упућено хирургу који га је оперисао, те низ говора очевих пријатеља, колега и познаника са сахране на гробљу Монпарнас.

Несварљива, мучна проза; неподношљиви призори савршеног безнађа. Очајничка јаловост хуманистичког безбожништва, ужас слепог и неодуховљеног бола, беспомоћна сентименталност као највиши доступни облик душевне надградње. Застрашујућа атеистичка представа, дрска храброст образованих људи који су се одрекли сваке надземаљске утехе, а патњу носе са дечјом малоумношћу, са унезвереношћу пећинских предака.

Потресно, да, али је у тој потресности, и на стварносном и на симболичком плану, тешко учествовати. Хвата вас мучнина (Сартрова реч), гуши  вас нагонски отпор према сировој збиљи, према просташтву бола. Потресност је неукусна, непревладана стилом. Писци се друкчије носе са болом. Виктор Иго га, на гробу своје ћерке, распевава: заборавио сам речи, у уху ми је остала узвишена кантилена. Чеховљев јунак, у сличној ситуацији, дели муку са огромним звезданим небом. Шекспир, у Краљу Лиру, упућује бол на гордост. Религија је, како-тако, кроз обреде, настојала да каналише дивљину људске патње. Прах праху скида делић терета са срца. Атеисти, судећи по прилозима овог броја часописа, стоје сасвим разоружани; дечје немоћни, и запрепашћени гледају у мрак.

Нечег инфантилног има и у претходном броју часописа, посвећеног текућој друштвеној кризи, у оквиру манифестације „Ноћ на ногама“. Ноћни бдеоци хорски призивају Револуцију која је лек за све. Приложени графити су далеке и разводњене реплике шездесетосмашких досетки. „Са пепелом све је могућно“, „Свет или ништа!“, „Одјеби царство логике!“, „Ми смо недостајући део нације“, „После Маркса, април“, „Могућ је друкчији крај света“, „Будите неовладиви!“, „Без уступака општој катастрофи“, „Куда са пепелом старог света?“. И протестанти би, пиљећи у свој пупак, да решавају најтеже друштвене невоље. Кроз тај на рођењу запечаћени телесни отвор види се једино тама утробе, безизлаз јединке осуђене на себе и своју самоћу.

Сами, без ближњих, нећемо се ишчупати из мрака.       

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *