ЛОРДАН ЗАФРАНОВИЋ: Како сам постао „издајник хрватског народа”

РЕДИТЕЉ КОЈИ ЈЕ ДОКУМЕНТАРЦЕМ ПОКУШАО ДА СКИНЕ СЕНКУ ФАШИЗМА И ЗЛА

Разговарао Јово Бајић Фотографије Милан Тимотић

Одједном се испоставило да је та монтажа филма о злу фашизма и усташтва, то везивање кадрова, опасно по мој живот, не само мој него и целе моје породице. Породица ми се једноставно расула, суседи су нам окренули леђа, разбили су нам стакла на прозорима. Моји родитељи, двоје стараца, затворили су се у свој стан. Мој син се није могао уписати на ликовну академију, каже наш саговорник-редитељ чији је филм ЗАЛАЗАК СТОЉЕЋА (ТЕСТАМЕНТ Л. 3.) премијерно приказан у Београду прошлог петка

Филм „Залазак стољећа (Тестамент Л. З.)“ југословенског, хрватског и чешког редитеља Лордана Зафрановића, који је и значајно име европског филма, двадесет пет година после његовог настанка приказан је 21. априла у београдској Кинотеци. Ово је уједно била београдска премијера овога филма, а организована је поводом Дана сећања на жртве Холокауста, геноцида и друге жртве фашизма у Другом светском рату. Четврт века пре ове пројекције филм је, одмах пошто је завршен у Прагу 1993. године, кренуо по свету, учествовао на бројним фестивалима, доспео и до Визенталовог центра у Лос Анђелесу, гледан је у Берлину и Москви. О темама које је покретао вођени су дуги разговори. Био је награђиван и постигао је све успехе које може постићи један документарни филм. Једино га није било тамо где је био најпотребнији, нису га могли видети они којима је био намењен, гледаоци у Хрватској, Босни и Херцеговини, Србији. Тамо су се већ јављале жишке крвавог рата који се распламсавао.

 Предосећање да се спремају крваве олује, да ће се поновити страхоте Другог светског рата, а таква су предосећања својствена уметницима, изазвало је зебњу код Лордана Зафрановића да би се на „заласку двадесетог стољећа“ могло поновити зло оличено у фашизму и усташтву, које је он разобличавао својим филмовима. Збивања и политичка комешања у тадашњој Југославији најављивала су рат. У таквим приликама Зафрановић је покушао да учини оно што може да учини један филмски режисер. Прихватио се документарне филмске грађе из Другог светског рата, снимака са суђења Андрији Артуковићу из 1986. године, делова својих играних филмова и пожурио да направи дело којим би се, ако се емитује на телевизији, могло спречити или бар ублажити надолазеће зло. Филм је био намењен  најширој публици. У овај пројекат Зафрановић је ушао са Телевизијом Загреб. И док је Зафрановић у лето 1991. године у монтажи загребачке телевизије завршавао филм, саопштено му је да бежи из Хрватске, да спасава главу. Спасавајући главу, понео је и траке незавршеног филма, са којим је емигрирао у Словенију, а затим кренуо по Европи. У Паризу и Прагу нашли су се људи који су му помогли да дело заврши.

[restrict]

Његов филм све до ове београдске премијере и до приказивања на Телевизији Србије, ако се изузму неке пројекције за мали круг гледалаца, није могао да се види на простору бивше Југославије, који данас зову регион, где је некада постојала Независна Држава Хрватска, чије је „сликописе“, филмске журнале, Зафрановић највише користио. На том истом простору усташко и фашистичко зло поново је изашло из мрака и показало се у својој првобитној снази у верском рату од 1991. до 1995. године. Народ који је увучен у рат није имао прилике да се претходно суочи са порукама  овога трочасовног филма, који указује на најдубље поноре човекове природе и на патње жртава, на реке крви. Тај филм, примером Андрије Артуковића, упозоравао је и ратне коловође да су кад-тад могуће и казне за учињена недела.

Зафрановић је уметник који је и својим филмом „Залазак стољећа (Тестамент Л. З.)“ показао да, ни у данима тешких искушења, није одступио од својих естетских и моралних назора, није пристао да улази у послове са политичарима и дневном политиком, што га је много коштало, а могло га је коштати и живота. Свој уметнички одговор пружио је својим остварењем које не захтева освету, не подстиче на мржњу, које само поучно указује на болну прошлост, на незарасле ране, захтевајући од оних који га буду гледали да се замисле над прошлошћу и садашњошћу из које проистиче и будућност.

 Са Зафрановићем смо се срели у време његовог недавног боравка у Београду.

Београдска премијера филма „Залазак стољећа (Тестамент Л. З.)“ само је још једна епизода узбудљиве приче која прати ово ваше дело, где је било и бежања из Загреба са филмским тракама, свакојаких замки и препрека које су вам постављане у настојањима да се филм угаси. Мало је филмова прошло кроз таква искушења, о чему би се могао снимити додатак филму, или нови филм. Докле ће се још „плести“ догађања која прате ово ваше остварење?

Прво да вам честитам на идеји да се направи филм о том филму, јер су, можда, узбудљивији стварање и живот тога филма од самог филма. Наравно, то би био дуги и велики процес, али бисмо сасвим сигурно преко тога филма анализирали то грозно време у ком је он настајао. Још би можда грозније изгледало време такозваног мира када тај филм нисмо успели да прикажемо у Хрватској, па и у Србији, што нам је пошло за руком у свету који га је прихватио и где је приказиван на разним фестивалима и манифестацијама. Мислим да ћу ту идеју снимања филма о филму на неки начин настојати да прихватим. Али то би морао да ради неко други, а не ја. Морали бисмо се ту држати објективних чињеница везаних за овај филм, које су заиста на моменте биле застрашујуће. Нисам никада помишљао, спајајући два кадра у интими монтаже, да ти стваралачки тренуци рада у тишини, када реализујете своје идеје и кад сте усредсређени на одређене кадрове, могу у једном моменту да буду опасни по живот. На тако нешто нисам ни у сну помишљао. Знао сам за полемике везане за Јасеновац. Све је то у моме животу већ било апсолвирано. Одједном се испоставило да је та монтажа филма, то везивање кадрова, опасно по мој живот, не само мој него и целе моје породице. Породица ми се једноставно расула, суседи су нам окренули леђа, разбили су нам стакла на прозорима. Моји родитељи, двоје стараца, затворили су се у свој стан. Мој син се није могао уписати на ликовну академију.

 Наметнуло се питање: Имаш ли право да радиш нешто чиме себе доводиш у опасност. Имаш, кад си ти сам у питању, ти иза тога чина стојиш са својом истином, својом естетиком, са медијем – филмом. Али да ли имаш право да доведеш у опасност своју ближу околину? За мене је то у први мах био велики шок, али је некако прошло. Највеће последице осетио је отац, умро је у то време. Постављао сам после себи питање да ли бих поново ушао у такву авантуру? Онда сам себи рекао: „Морам завршити овај филм. Морам уз помоћ филмског медија, моје уметности, доћи до одређене катарзе. Завршетак овога филма представљаће завршетак круга бављења злом, оно што ја волим казати, злом у себи, злом у својој најближој околини, па онда злом, мада ја тај израз не волим, у мом народу. Јер израз народ користи се, што нам је добро познато, у дневној политици за разне манипулације, разне трагедије, разне ратове. Према томе тај израз ми је некако далек, али не знам бољи начин да то објасним.

Шта је у том тренутку било пресудно?

 Пресудно за то да се бавим злом била је случајност када сам се са једном филмском екипом нашао у близини Јасеновца и када сам рекао: „Хајде да видим тај логор.“ Мало сам пре тога знао о том месту зла. Био сам страшно потресен када сам ушао у Музеј спомен-подручја Јасеновац, када сам разговарао са људима који су били у управи, где је било неких историчара, када сам се суочио са том количином зла, са начином којим је то зло рађено. Био сам потресен, не само ја него и сви чланови филмске екипе који су са мном били. Сви ми, враћајући се у Загреб, почели смо у комбију да певамо арије из опера, певали смо свом снагом колико су нам грла дозвољавала, како бисмо избацили из себе тај ужас који смо понели из Јасеновца. Десетак дана био сам под тим утиском, па сам се питао: „Да ли је могуће да су то радили људи који су око мене, моји суседи, ови овде? Шта се то догодило у мојој земљи?“ Једноставно ми није било јасно. Онда сам одлучио да разјасним.

Од мојих младих дана био сам заљубљен у филм, бавио сам се у то време мање-више експерименталним, формалним питањима филма, неким социјалним темама. Тако су настали „Недеља“, „Муке по Мати“, и још неки документарни филмови. Онда сам рекао: „Ставићу филм у функцију истраживања зла, да скинем ту усташку сенку прво са себе, па са околине? Да видим о чему се ради?“ Затим је почело истраживање, ушао сам у филм о Јасеновцу, затим у филм „Окупација у 26 слика“. Тако је процес текао.

Зашто сте овом филму дали наслов „Тестамент“. Које заветне поруке шаљете савременицима и будућим генерацијама?

Био сам продуцент филма „Залазак стољећа (Тестамент Л. З.)“, а копродуцент је била Телевизија Загреб. Када ми је запрећено, и када сам искључен из монтаже под претњом полиције, то је био јасан сигнал да се филм мора спасавати. Ми смо до тада уложили већ пет година изузетно напорног рада, новаца и истраживања, није било другог излаза него филм завршити изван Хрватске. Покупио сам филмске траке, прешао сам у свом аутомобилу границу Словеније. Тамо су ме дочекали моји пријатељи Словенци, помогли су ми да се пребацим у Беч, из Беча у Париз, а одатле коначно у Праг и ту смо завршили монтажу. У међувремену су се десиле промене у Чешкој, на руководећа места на чешкој телевизији дошли су неки моји пријатељи који су са мном студирали. Због тих околности смо релативно лако завршили филм. Ускоро је филм добио значајно признање, награду Чешког литерарног фонда, проглашен је за најбољи документарни филм.

Филм је кренуо по свету. Стигао је у Беч на бијенале, где се о њему дискутовало, дискусија је у пуној филмској дворани трајала два-три сата. После је филм стигао у Берлин, на Берлинале, где сам се кретао с телохранитељима, јер је тамо, и у Бечу и у Берлину, било много људи, постојале су одређене претње. Филм је отишао преко океана у Америку, у Визенталовом центру у Лос Анђелесу била је велика пројекција за две хиљаде људи. После тога уследила је дуга дискусија. Филм је после доспео у Москву, Минхен… Приказан је на двадесетак великих манифестација. Увек је, на мој захтев, јер је филм дужи од три сата, приказиван мимо конкуренције у посебним секцијама. Стално је добијао добре термине.

Док сам снимао филмове пре последњег рата, мислио сам да наши филмови представљају крик против зла, упозорење да се то не понови. У мојој екипи су били Мирко Ковач, Данило Киш, Филип Давид, Ранко Мунитић. Они су са мном  стварали сценарије тих филмова, пратили њихов настанак. Била је то једна снажна група, нисам радио сам. Само сам их усмеравао, било је то заједничка жеља да се крикне. Јер смо и тад предосећали да би се зло могло поновити. Онда сам рекао: „Ми са нашим филмовима ништа нисмо учинили. Напустићу филм и вратићу се сликарству које сам студирао пре филма.“ Имао сам велике сликарске идеје, али нисам више могао вратити технику сликања, а без тога се врло тешко реализују сликарске идеје и мисли. Казао сам: „Ово ће бити последњи филм, зваћу га ’Тестамент’“. Тако је дошло до тог наслова.

Филмови којима разоткривате суштину фашизма и усташтва довели су вас у друштво Хрвата у којем су Иван Горан Ковачић, Виктор Новак, Никола Николић, Јоже Хорват и Зденко Штамбук, Милко Рифер, а који су се сваки на свој начин бавили овим злом. Како се осећате у таквом друштву? 

Прво бих захвалио што сте ме уврстили међу те велике људе, мислим да то нисам заслужио. Уверен сам да су они страдали због тога што су препознали зло и што су се против њега борили, неки су положили и животе за то што су радили. Разумем их, још сам жив, осећам што су и они осећали док су сведочили о злу о ком и ја сведочим. Знам какав их је ужас окруживао. Сам сам проживео један део страдања каква су и они проживели. Али мислим да истина и правда морају да се кад-тад пробију. Могу бити заустављене на одређено време због разних идеологија, због разних дневних политика. Истина сама по себи нађе пут, јави се мали извор, па мали поток који се претвори у реку, изађе на површину. Тако да сам сигуран да је и ово моје бављење филмом, и по форми и по садржају, намењено генерацијама које тек долазе. Филм је чудесна ствар која тек наступа иза нас. Ако се у кинотекама чува у добрим условима, филм је вечан. Када у пројектор ставите филмску траку која је давно снимљена, када ту дође светло, када та машина проради, наједанпут видите богату слику, један живот, осетите снажну емоцију. Филм је порука за будућност. Увек размишљам у форми која је намењена будућности. Видели сте синоћ у дворани београдске Кинотеке како тај филм зрачи. Филм је порука за будуће генерације, то ме на неки начин теши, то за мене представља сатисфакцију.

Спомињали сте да је ваш отац Иво током Другог светског рата био партизан, антифашиста који се борио за југословенство, за бившу југословенску државу. И ви сте у другим друштвеним приликама, другим „оружјем“ наставили борбу вашег оца. Коме је било теже у тој борби, вама или вашем оцу?

Тешко је упоређивати мој живот и живот мога оца. Он је још и пре Другог светског рата био у разним синдикатима у Сплиту, био је један од организатора првог штрајка сплитских лучких радника. Спомиње се у неколико књига. Његова животна линија, уосталом као и моја, до краја је била врло јасна. Није имао никакве дилеме, када је почео рат, склонио је породицу на острво Шолту. У партизанима је био већ 1941. године. После четири године смо га срели у Барију, био је у једној Титовој мисији. Помогао нам је да се пребацимо из једног логора у Санта Марију Делеуку недалеко од Еболија, пре него што смо пребачени у логор Ел Шат у Египту. То ме је спасло, јер сам имао већ проблеме на плућима.

Мој отац је имао праву животну линију. После рата је био један од организатора Поморске страже, која је имала велики брод. Тим бродом смо се, кад смо се вратили из Ел Шата, селили са Шолте у Сплит. Сећам се ормара, нашег намештаја, покућства који су се нашли на том броду. После рата отац је учествовао на изградњи Северне луке у Сплиту, а онда је почео да ради на путничким бродовима „Јадран – Јединство“. Са њим сам као десетогодишњак обишао готово цели свет, од Норвешке па до Кариба. Тако је то праволинијски трајало до великог разочарања 1991. године, што је допринело његовој смрти. Огромна друштвена промена у Хрватској убрзала је његову смрт, тешко је преживљавао оно што се у Загребу дешавало са мном. Он се једноставно онако усправан, на ногама, угасио. Догорео је, био је потпуно разочаран, последње две године живота није причао ништа. Била је то тужна судбина.

Мој живот је био другачији. Ипак сам ишао у школе, школовао сам се. Када сам почео да се бавим филмом, имао сам могућност да се борим за слободу унутар комунистичког система у коме смо живели, који је био нешто блажи од околних комунистичких система. Тако да смо дневно освајали степеницу по степеницу слободе. Када се говори о уметничким слободама у Југославији, стварали су се проблеми, забрањивани су нам филмови. Било је примера када смо успевали да се  скину неке забране. Неки о бившој Југославији говоре као о некој идили, ипак у тој земљи било је доста проблема за филмске ствараоце и стваралаштво. Филм је, што би Лењин рекао, најважнија уметност која постоји. Та Лењинова мисао била је пренесена и код нас, где је све било потчињено идеологији. Без обзира на све те околности, ми смо снагом наших талената и наших дела освајали слободу сваким новим филмом.

Мој живот је ипак био другачији од живота мога оца. Наравно, док 1991. није дошло ратно стање, које је донело опасности. Те опасности су у ратним условима стварне, и никад не знаш иза које ће вас бусије дочекати метак.

Сукобили сте се у тој вашој борби и са Фрањом Туђманом и његовим следбеницима. Морали сте да бежите из Загреба и већ четврт века сте у избеглиштву у Европи, углавном у Прагу, где сте се и школовали. Ма како била гостољубива, туђина није лака. Одакле вам таква младићка снага којом настављате борбу против фашизма и против зла у сопственом народу?

Моја снага је у филму. Филм је нешто што ми је помогло да изађем из разних криза, и личних и друштвених. Филму поставим питање о злу, властитом злу и злу около. Онда почиње истраживање. Ангажују се разни сарадници, који се уклопе у твој посао, истражују. Филм буја, добија нови крвоток и крв. Организам почиње да расте. На моје питање добијам много одговора. Бирам оно што је за филмски медиј најснажније и најпогодније. Филм постаје ново тело, ново биће које ме онда води. После завршетка посла, филм путује по свету, он је самосталан мимо мене. Међутим, ту и тамо у овим проклетим временима све се повезује са аутором. Филм игра своју самосталну улогу. При томе, у том самосталном животу, филм остварује неки свој учинак, шири поруке добра и зла, које се, с друге стране као бумеранг, враћају аутору. Мада је филм самостално дело које више нема органске везе са аутором, направљен је – и готово, није баш тако. Филм се везује за аутора, као за оца и мајку, и аутор увек за њега одговара. Отац и мајка, без обзира где су им деца и шта раде, стално су са њима заједно. И увек су један и други родитељ  забринути  шта се дешава са децом. Али се и деца брину шта се дешава са њиховим родитељима. Откуд брига? У то дело уложена је огромна енергија. Уз много одрицања, све оно што сте имали на располагању уложили сте у то дело, с којим сте везани до краја, и не могу се раздвојити. Због тога су многи  ствараоци, које сте поменули, и страдали у своје време због блиског односа са својим делом.

Тако је било и са мојим филмом „Крв и пепео Јасеновца“. Због тог филма сам дошао у сукоб са Фрањом Туђманом. У једном писму које је он упутио Милки Планинц, у Централни комитет Савеза комуниста Хрватске, Туђман саопштава да сам направио филм о Јасеновцу у коме наводим да је у овом логору страдало седам стотина хиљада жртава. У  филму се нисам бавио бројем жртава, и нисам  саопштио никакав број жртава. На тај број нисам наишао са својом групом истраживача. За мене није био најважнији број жртава него ми је било важније да откријем на који начин су злочини изведени, по којим расним законима, с обзиром на то да је реч о државном терору највишег нивоа. Развила се полемика, и ја сам Туђману у тој полемици одговорио и рекао му да је историчар аматер. Требало је филм гледати, а да га је Туђман гледао, видео би да у филму није  саопштено да је  у логору  страдало седамсто хиљада људи. Туђман ме је због те полемике уврстио у ону своју књигу „Беспућа повјесне збиљности“, где ми је посвећено пет-шест страница, сврстан сам међу издајнике хрватског народа. А та књига је била у време рата у Хрватској и шире на Балкану једна врста Библије. Могао је било ко да ме убије, а да не одговара.

Чак и руководство Спомен-подручја Јасеновац захтевало је од мене да се изјасним о броју жртава, што сам одбио. Захтевао је и председник Савета Спомен-подручја, који ми је рекао да са тим филмом неће бити нико задовољан – од студента до академика. Било је то у време када је Југославија постојала. Одговорио сам: „Па нека буде тако, али ја не могу саопштити податак до кога нисам дошао и којим се нисам бавио.“ Због тога овај филм није приказиван у Спомен-подручју Јасеновац коме је био намењен. Док је филм био склоњен, устаљивала се неистина Фрање Туђмана, председника једне државе. 

Једном сте, износећи мишљење бројних Хрвата, антифашиста, изрекли и ове речи: „Јасеновац и Градишка означавају најцрње мрље на савјести мога  властитог народа, његове најдубље поноре.“ Истовремено у Хрватској неки певају песму која гласи: „Јасеновац и Градишка Стара, то је кућа Максових (Макса Лубурића, прим. Ј. Б.) месара.“ Како објаснити надахнуће које је створило ову песму и занос са којим се она пева и слуша?

То је врло тешко питање. Нагласио бих да у Хрватској нисам усамљен, има низ историчара, филозофа, интелектуалаца који деле моје мишљење. Постоје антифашисти у Хрватској који су велики борци, међу њима су изузетне личности које се боре да се историја не ревидира, да се не лаже, да се говори истина. Није им лако, али они постоје и истрајавају. Ја сам само један од њих који се баве Јасеновцем и Старом Градишком. У Хрватској не постоје само десничари и њихове манифестације. Има и левичара, али они нису толико бучни и нису прихватљиви за средства јавног информисања. У последњем рату се усталило мишљење дела Хрвата да је НДХ била наставак жеље хрватског народа да има своју самосталну државу. На тај начин је чаша преливена. Многи су се у последњем рату поздрављали поздравом „За дом спремни“. Тај поздрав је и на плочи подигнутој недавно у Јасеновцу са именима погинулих бранитеља. То је несрећно време у коме је било готово све могуће. Такво схватање касније се прелило и на естраду. Аутор те песме „Јасеновац и Градишка Стара“ добио је огромни новац. Он је, како читам у новинама, један од најбогатијих људи у Хрватској. Када су били избори у време Санадера, том певачу је плаћено да не пева другој странци, дато му је око пет стотина хиљада евра. Национализам је једноставно постао велики бизнис. Та песма  покреће осећања само једног дела Хрвата.

Показало се да је усташтво много виталније од италијанског фашизма и немачког нацизма из којих се испилило. Чини се да је усташтво данас у „пуном цвету“, да несметано обавља мисију коју је обављало и у држави Анте Павелића. Колико у томе има заслуге Римокатоличке цркве у Хрвата?

Ово је такође тешко питање, на које није лако дати одговор. Католичка црква је стара више од две хиљаде година, има страховит утицај на овим просторима где су се верски односи одавно заоштрили, на малом простору суочиле су се три снажне светске вере. Ту је граница, а на свакој граници сукобљавање је много оштрије него у средишту, на граници прво избијају сукоби. Мање-више и овај последњи рат имао је елементе верског рата. Католици на једној, муслимани на другој, православни на трећој страни. Једноставно немогуће је било избећи ту слику да се водио верски рат, битка за престиж одређене вере. У том смислу вођена је и верска пропаганда. Католичка црква сноси одговорност за збивања у време Другог светског рата у Независној Држави Хрватској. Никада није до краја осудила усташки покрет. Неки од њених свештеника припадали су усташтву, неки од њих су били злочинци, или симпатизери усташа.

Католичка црква је у такозваном садашњем ослобађању Хрватске на исти начин одиграла велику улогу. Деловала је, захваљујући везама са Ватиканом, не само у Хрватској него и у целом католичком свету. Ако се та црква не удаљи од усташког зла, није ми јасно зашто то давно није урадила, мислим да ће понети велики историјски терет који јој је непотребан, који је изван библијских и божјих закона. Испада да сада у Хрватској влада Римокатоличка црква, данас хрватска државна телевизија изгледа као телевизија Ватикана, имате емисије за емисијом посвећене цркви, директне преносе миса. Све је, наводно, подређено изласку из такозваног комунизма који је владао у Југославији, а то заправо и није био тако оштар комунизам, последњих десетак година био се претворио у једну врсту социјалдемократије. Као да се жели на све могуће начине приказати да је оно што је раније било зло, а ово што је наступило сада је добро. Има попова и бискупа који директно подржавају Анте Павелића. На годишњицама његове смрти или на датум оснивања Независне Државе Хрватске праве и друге мисе задушнице, као знак захвалности. Чине то отворено без икаквог зазора. Црква би морала да се држи свога послања, своје историјске и духовне улоге, морала би врло јасно да се одреди према Независној Држави Хрватској и том злу које је та творевина направила.  Морала би то учинити због властитог народа, мрља је пала на цео народ.

Верујете ли ипак у људску правду, у победу истине која, како нам се чини због нашег нестрпљења, стиже са закашњењем. Има ли истине у стиху Јована Дучића којим завршава своју песму „Врбас“, где каже да је могуће да „страшну правду извојују мртви“? Је ли тако нешто могуће, или је то само песничко сневање?  

Песници користе песничку форму, истину саопштавају стиховима. Уметност речи је нешто другачија од уметности филма. Песници могу да сажму истину и да је као јасну поруку шаљу не само својим савременицима него и будућим генерацијама. Видите докле допире Дучићева порука, допрла је до наших дана и ко зна колико ће та његова порука трајати, вероватно вечно. Наше је послање, песник користи реч ја филм, да говоримо истину до које дођемо. Међутим, истина је доста варљива. Нас на свету има осам-девет милијарди, сваки човек је индивидуа, нема копије, све су то оригинали. Не можемо очекивати да сви мислимо исто. Понекада се деси да је за некога нешто истина, за другог лаж. То одређују култура, васпитање, идеологија. Посебно дневна политика појединца подстиче да изговори нешто неистинито само због неког пробитка, што се масовно дешава на целој територији бивше Југославије, па и шире. Живим у Чешкој где се исто понављало, али у много мањој мери, тамо је демократија развијенија. Чеси су успели врло брзо да то превазиђу.

Истина је битна аутору, уметнику који се њом бави, битно је да он верује у њу. Важно је и да у том свом уверењу, када је у питању филм, убеди друге да финансирају његову филмску истину, и да ауторова истина постане општа истина која се презентира целом свету. Због тога је посао уметника изузетно одговоран. На сличан начин ја, као и својевремено Јован Дучић, покушавам да створим своју истину у коју чврсто верујем, коју саопштавам преко мога медија, а то је филм, који онда има моћ да је преко ноћи рашири на цели свет.       

[/restrict]

БИОГРАФИЈА

Лордан Зафрановић рођен је 1944. године у Маслиници, на јадранском острву Шолти. Студирао је књижевност и ликовне уметности на Педагошкој академији у Сплиту где је и дипломирао. Затим се уписао на чувену Филмску академију у Прагу, где је завршио филмску режију. Један је од најистакнутијих југословенских режисера који припадају „прашкој школи“.
Реч је о изузетно плодном ствараоцу посебног уметничког израза. Његови филмови: „Недјеља“ (1969), „Кроника једног злочина“ (1973), „Муке по Мати“ (1975), „Окупација у 26 слика“ (1978), „Пад Италије“ (1981), „Ујед анђела“ (1984), „Вечерња звона“ (1986), „Халоа – празник курви“ (1988), „Залазак стољећа (Тестамент Л. З.)“ (1993), „Лацримоса (освета је моја)“ (1995), „Тито – посљедњи свједоци тестамента“ (2012), чим би се појавили, били су предмет пажње ондашње југословенске шире јавности. За своје филмове, већ на почетку каријере, добијао је највредније домаће награде, сврставан је међу најзначајније југословенске режисере. Његови филмови цењени су у Европи. Припрема се да сними филм „Карузо“ који ће се, такође, бавити злом, уласком фашизма у Далмацију.
Живи у Прагу и Загребу.