Култивисање победе

Пише Драгомир Анђелковић

Председнички избори су потврдили да ни на видику нема опозиције која би могла да угрози власт. Једино би она сама себе могла да поткопа повлачењем национално неодговорних потеза

У предизборном периоду уврежило се мишљење да – без обзира на исход председничких избора – несумњиво се мења распоред фигура на табли на којој се одвија српска игра моћи. Без обзира што се претпостављало да ће Вучић победити, раширило се уверење да ће он из изборне трке изаћи ослабљен, односно да ће чиниоци његовог спутавања нарасти. Другим речима, многи су упорно понављали: колико ће ко добити гласова још се не зна, али се већ зна да ће после избора српска политичка сцена постати битно другачија. Заправо су мислили: Вучић ће постати председник, али суштински отпочиње поствучићевска фаза српске политике. Каква грешка!

[restrict]

ГЛАВА БЕЗ ТЕЛА Идеја је била да ће председнички избори бити увод у ревитализацију опозиције, како у смислу оживљавања њене енергије, тако и стварања снажних блокова, па и нових а озбиљних партија. Узданице неких, а извор претње за друге који су слично мислили, били су Саша Јанковић и Вук Јеремић. Тврдило се: довољно је да свако од њих постигне резултат већи од десет одсто добијених гласова, и они постају прворазредни играчи. Праве партије и/или коалиције које ће на, тада неизбежно скорим, ванредним парламентарним изборима, постићи озбиљне резултате. При томе, одмах да кажем, у целој причи је било извесног начелног основа, само је исход избора, сагледан у детаљима, елиминисао могућност да се на тим темељима гради описана конструкција.

Јанковић је несумњиво постигао добар резултат. Међутим, његов проблем је што је то учино комбиновањем своје главе и туђег тела, на чијим леђима је седео током кампање. Тај кандидат се ослањао на инфраструктуру идејно и кадровски истрошеног ДС, односно на његове капацитете за прикупљање средстава за кампању. Чак и некадашње бирачко језгро те странке у великој мери презире оно што је од ње остало. Да не говоримо о не баш занемарљивој, наглашено прозападно оријентисаној, разним другосрбијанским идеолошким нијансама обојеној, бирачкој популацији. Ту је присутан дух петооктобарског ДС-а и потом изворног ЛДП-а, али се са гађењем гледа на оне који се сада представљају као његови чувари (макар то били и партијски „очеви оснивачи“ као што је аферама и превртрљивошћу испрљани Чедомир Јовановић).

Бирачи о којима се ради очито мисле: идеологија нам је „добра“, али су, на овај или онај начин – опортунистичким понашањем, личним кварењем некада „исправних“ људи или пак инфилтрирањем у страначке врхове недостојних појединаца – од ње умногоме одустали прваци партија које су им биле миле. Срећом, помислили су, појавио се Јанковић, те ће отпочети другосрбијанска ренесанса.

 

ФАТАЛНЕ ПРОТИВРЕЧНОСТИ Резултати избора на којима је добио преко 16 одсто гласова, његове симпатизере у таквом уверењу учвршћују. Делује им да је „купио“ одскочну даску за даљи раст. Међутим, када се дубински сагледају ствари, јасно је да се ради о „рачуну без крчмара“. Јанковић је окупио туђ тим иако има своје навијаче. Реално, ни тај тим њему није дао нови квалитет, нити је обрнуто. Само на први поглед тако изгледа.

Демократској странци не пада на памет да допусти Саши Јанковићу да направи неку нову (пара)партијску структуру која би поменуту стару странку маргинализовала. А Драгану Шутановцу и његовим сарадницима свакако није ни накрај памети да ДС препусте Јанковићу и његовој ужој екипи. Опет, њему који има велику амбицију у комбинацији са још већим егом, свакако није намера да дуго буде туђа ПР маска. У таквим околностима само је питање времена када ће у табору који се окупио око Јанковића доћи до – како би то рекли марксисти – кулминације противречности.

Уверен сам да је ДС врхушка већ почела да увија „свилен гајтан“ за Јанковића. Додуше, није јој интерес да га пребрзо елиминише. Свесна је своје непопуларности, те његове популарности у оквирима циљних група којима се обраћају. Отуда, простор за размахивање његових крила биће ограничаван, „свилен гајтан“ спреман да се затегне око његовог врата у згодном тренутку, али неко време ДС ће покушати да експлоатише Јанковићев полет. Но далеко је од тога да је он глуп па све то не схвата. Свакако ће, на што перфиднији начин како би одложио у овом моменту и за себе штетан конфликт, настојати да се функционално дистанцира од ДС-а и прави своје страначке структуре.

Како ће се све то развијати, остаје нам да видимо. Али једно је сигурно, брзог стварања хомогеног блока око Јанковића неће бити. Можда из читавог замешатељства произађе нека његова партијица, али чак и ако она не уђе у отворен сукоб са ДС-ом, ту ће бити много прљавих удараца испод површине. А док се евентуално на пољу о коме смо причали не искристалише ишта што би могло да макар и ограничено угрози Вучића, проћи ће још доста времена. Нема шансе да се то деси на следећим парламентарним, па чак ни на београдским изборима следеће године.

 

С КОЊА НА МАГАРЦА Што се Јеремића тиче, ту је све, осим и по њега негативног исхода, другачије. Да је којим случајем постигао Јанковићев резултат, реално би брзо могао да направи снажну партију, односно блок који би се на њу надовезао. Овако, са тек нешто преко пет процената добијених гласова и четвртим местом иза готово дупло снажнијег политичког комичара Луке Максимовића – Јеремићев покушај политичке реинкарнације завршио се неславно. Покушавао је да постане калиф уместо калифа и у томе је прошао горе него чувени Изногуд. Он у имагинарном свету може изнова и изнова да покушава оно за шта је Вук у реалности убрзано доспео на пут који води ка политичкој депонији.

У много чему Јеремић је настојао да копира Вучића. Партијско-идеолошки приступ му је био у catch all духу. Мало националног, мало грађанског, ред проруског, ред ЕУ, слој „десног“ па слој „левог“. У томе је била његова потенцијална опасност по лидера СНС-а у чије бирачко тело је претио да уђе, али с друге стране ту је лежала и Јеремићева слабост. Она је превладала. Да би се сви набројани и још многи други ненаведени елементи функционално повезали, потребно је велико стратешко надахнуће, тактично умеће, енергетски набој, харизма.

Јеремић, очито, све то није имао, зато је прошао као „бос по трњу“. После резултата који је постигао више није интересантан ниједној врсти политичких инвеститора. Страних или домаћих, финансијских или идејних, теренских или салонских. И унутрашњи круг сарадника ће ускоро почети да га напушта, а о спољном и да не говоримо. По свему судећи врло брзо ће остати сам, уз изузетак – да се поново дотакнем чувеног Гошинијевог хумористичког стрипа о интригама на средњовековном багдадском двору – копије Изногудовог верног а приглупог слуге Дилата, тј. Николе Јовановића. Као што то ради од почетка своје јавне каријере, тај дечко ће, док евентуално не успе да се негде удоми, наставити да нападно хвали свог шефа, коме ће војска тако спасти на једно тупо копље.

 

ИСТОРИЈСКЕ ПОУКЕ Да скратим причу: Јеремићева фирма у оснивању већ је пропала, док Јанковићу око врата висе жуто-покварени повериоци. Ни он услед тога брзо ништа неће моћи да уради, ако и у средњем року ишта успе да постигне. О дужим роковима у динамичном српском политичком миљеу не вреди ни говорити. До тада – ко жив, ко мртав.

Приче да наступа Вучићева 1996–1997, ако не баш и 1999, показале су се тотално бесмисленим. Уосталом, и Милошевић се релативно брзо опоравио од протесних удараца које му је задала коалиција „Заједно“, те да није било НАТО агресије, њом изазваног повлачења наших снага и администрације са Косова и Метохије, односно иритирајуће пропаганде да смо победили оне који су заправо окупирали КиМ (али будимо поштени, ни они на бојном пољу нису успели нас да поразе) – не би било 5. октобра 2000. Никаква западна мирнодопска (обојена) агресија, ма колико материјалних и других средстава у њу било инвестирано, не би дала резултат.

Колико год Срби били исцрпљени ратовима и вишегодишњим санкцијама, не би били толико масовно (у питању је била половина нације, и то млађа и активнија), како се показало на државно деструктиван начин, покренути против власти. Драстичан раскорак између речи и дела у који је она запала у комбинацији са оним што је многима деловало као застрашујући мозаик националног понижења и пораза (не улазим сада у дубљу анализу шта ту стоји већ говорим о популарној перцепцији) – створили су погодно тле за деловање снага које су нас довеле (варајући масу добронамерних и активно увлачећи у своје коло наивне) до тога да нам и оно што је објективно лоше из периода пре октобра 2000. делује као оличење државне снаге.

 

ОБАЗРИВО РОДОЉУБЉЕ Зашто сам направио претходну дигресију у контексту приче о председничким изборима из 2017? Стога што сам уверен да Вучића, у догледно време, ништа друго не може да угрози осим тога да се сам угрува на клизавом националном терену. Ни Јанковић, ни Јеремић за његову моћ нису већа опасност него што је поветарац за громадни храст. Његово корење би једино могла да уништи сама власт евентуалним погрешним потезима у вези са Косовом, Републиком Српском, Русијом.

Просечан Србин, који доминира у Вучићевом бирачком телу, несумњиво је обазриви родољуб. Важно му је да коначно почне боље да живи, али не по цену дефинитивног одрицања од виталних националних интереса. Због њих није рад да срљамо у сукобе са онима који су нам много мука нанели крајем 20. века, али не жели ни да дигнемо руке од себе и своје традиције. У светлу свега тога, Вучићево успешно спољнополитичко балансирање има унутрашњополитичку димензију која му доноси успех.

На неким пољима, пре свега када се ради о односима са Москвом и Бањалуком, изабрани а још неустоличени председник, док је био први човек владе, постигао је значајне успехе. Већинска Србија то признаје и вреднује. С друге стране, официјелни Београд је направио превелике уступке о питању Косова, односно био је прекомерно уздржан када се ради о подршци угроженим Србима у Црној Гори. То оставља горак укус у устима, али ипак постоји уверење да ни ту није пређена граница националне деструкције. То, у комбинацији с другим факторима који имају позитивни смисао, омогућава Вучићевом броду да плови пуним једрима и далеко иза себе оставља конкуренте.

 

ПАРАМЕТРИ (НЕ)УСПЕХА Тако ће бити док год већинска Србија не доживи национално разочарање које се не да амортизовати. При томе треба имати у виду да се национални стандарди подижу. Срби се, после уједа тамошњих змија, боје Запада, али виде и да он слаби. Пропорцијално томе теже рационалном, неконфликтном, али осетном јачању националне и проруске компоненте у политици Србије. То очекују од Вучића. Изостанак тога већ у року од неколико година, а камоли неки ранији драстично национално-нихилистички потез власти, њу би угрозио. Уверен сам да је он свега тога свестан, те да ће и из те перспективе приступити много чему, па и очекиваној промени устава Србије.

Ма какав био притисак Берлина, структурална промена статуса Косова и Метохије или уставна измена националног карактера српске државе (члан 1 Устава из 2006), за власт је опасно отварање Пандорине кутије. Нека нико и не помишља да после најновије победе додатно концентрисана моћ у таквим околностима убрзано не може да се деконцентрише. Сигуран сам да у том смислу постоји и прагматична свест, те да је уз сву спремност на компромисе у врху власти преовлађујући национални дух, али ипак подсећам да не треба имати илузија да би и највећи узлет моћи издржао ерозивне процесе изазване оним што би већина Срба схватила као недвосмислену капитулацију. Још нешто за крај. Уз национале жеље и страхове, већину Срба муче и социјалноекономске ране.

За власт, показало се, и даље ради нада већине да ће она учинити да грађанима коначно постане боље, односно у прилог јој иде сећање шта је жуто братство урадило Србији. Но простор за теоријска побољшања, пуко демонстрирање посвећености да се нешто учини и оправдање туђим неделима – полако нестаје. У што краћем року нужно је да већина стварно осети бољитак. Вучић је сада, упркос бројним прогнозама, постао јачи него икада, али од свега реченог зависи докле ће бити недодирљив.  

[/restrict]