Ко се сећа Старе Србије

Драгомир Антонић 

Можда инсистирање на правилној употреби географских појмова изгледа као закерање, али ако завиримо у историју Срба и Србије, постаје јасно да многе недаће почињу управо њиховом заменом или преименовањем 

На Велики петак иза поднева седимо нас десетак у ресторану са грчком храном на Крфу. Храна је била, како доликује, посна, а кафана препуна. Разговарало се на разним језицима. Српски је био равноправан. Ту сам упознао неколицину занимљивих особа од којих се једна представила као члан друштва „Носачи Часног Крста“. Како стално срећем појединце из разних друштава и братстава, његова изјава о припадности није на мене оставила нарочит утисак и тек реда ради упитах имају ли некакав заједнички знак или симбол. Отрпех упитан поглед и речи: Нисмо ми шведски гимнастичари! Какви гимнастичари – упитах? „Ви мислите да смо масони и да имамо тајне знаке распознавања у виду фискултуре.“ Ућутах, видим да сам лупио, а члан рече: „Не брините. Стално нам се то дешава, поготову на Балкану.“ Јел’ на целом полуострву или само на Западном Балкану, покушах да будем духовит и исплетем се из кучина у које сам се својевољно уплео, а особа ме зачуђено погледа и рече: „Ми смо на Крфу, у Јонском мору, ваљда сте учили географију.“

[restrict]

РЕЧ-ДВЕ О ГЕОГРАФСКИМ ПОЈМОВИМА Сетио сам се ове згоде кад, по повратку, прочитах у нашим новинама да је министар финансија поклонио директору Светске банке књигу са посветом која гласи: „Урадили смо више него што смо се икада надали да је могуће. Недостајаћете Београду и региону Западног Балкана.“ Како је већ постало одурно да се свако спрда са географским појмовима, цитираћу почившег Јована Цвијића, неприкосновеног ауторитета за питање Балканског полуострва о коме је написао велику научну студију са више географских карата и објавио под именом „Балканско полуострво“. О границама пише дословце: „Пошто је Балканско полуострво са истока, југа и запада ограничено морем, остаје нам само да га ограничимо са севера. Сава и Дунав добра су граница у географском погледу. Али од састава Купе са Савом па на запад, теже је одредити северну границу. Уопште се узима да она најпре иде Купом, па се даље наставља у правој линији преко Динарских венаца до Ријеке на Јадранском мору. Ова граница је умногоме вештачка и она је једно време углавном била политичка граница између Турске и Аустрије. Природније би било да северна граница Полуострва продужи узводно од ушћа Купе долином Саве и Љубљанским басеном до везе Динарских планина са Алпима. На западу је његова граница јасно обележена Сочом.“

Можда инсистирање на правилној употреби географских појмова изгледа као закерање, али ако погледате у комшилук, или у историју Срба и Србије, постаје јасно да многе недаће почињу управом заменом или преименовањем географских појмова. Ево неколико примера: Ко се данас сећа где је била Стара Србија? Јесте да је у њеној престоници Скопљу Душан крунисан за цара, да је у њој донет знаменити правни акт Душанов законик, али временом се назив територије изгубио. Много је имена промењено до данашњег назива БЈР Македонија – кога иначе многи и не признају, а већ сутра се може звати другачије. Или на пример Рашка. Данас је одомаћено име Санџак, али се увелико врше припреме за ново преименовање.

 

МОЖДА БЕСМИСЛЕНИ, АЛИ НЕ И НАИВНИ Одскора, такорећи од јуче, чује се термин Прешевска долина за област која се у географији зове Кумановско-прешевска Црна Гора. Проф. Јован Трифуновски је на овој географској области, под наведеним именом, докторирао и књигу објавио, а онда је неки локални или можда међународни Шиптар одредио да се област назове  Прешевска долина.

Косово и Метохија су постали Косово. Зашто? Ако странци желе да мењају имена, зашто ми то прихватамо. Кад изгубите име, губите све. Уосталом, погледајте како се данас зову српске вароши на Косову и Метохији. Или кренимо на север Србије. Све се мање помињу Срем, Банат и Бачка? Војводина доминира.

Ваљало би да се сетимо и термина који су били популарни крајем прошлог века и евроунијатско политички коректни, а научно потпуно бесмислени: етнички Срби, босански Срби и слично. Називи су били бесмислени, али су нам много зла нанели.

О глупостима чињеним у име братства-јединства и одрицању од имена и територија, забораву злочина у име некакве светле будућности не вреди трошити ни речи ни време читаоца. Све се одиграло пред нашим очима. Једина нам је обавеза да доживљено и преживљено пренесемо млађима. Морају чути истину.

Нису узалуд Латини записали Nomen est omen. Оно што је важно за појединца још је важније за народ. Као што је име знак који одређује човека, тако је чување имена и речи још важније за народ и државу.

Саберите се, Срби. Чувајте именицу Србија и придев српски. Уз молитву Господу то нам је један од путева спасења.          

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *