ЕВРОТРАГЕДИЈА У ТРИ ЧИНА

Зa „Печат“ из Љубљане Светлана Васовић Мекина

Вође ЕУ прихватиле су оно што је са индигнацијом одбацивано протеклих година, а то је „ЕУ више брзина“. Једни ће се развијати брже и на рачун других, а други ће грцати за добробит првих

Веома тужан тренутак, трагедија. То су речи којима је председник Европске комисије Жан-Клод Јункер „почастио“ свечаност обележавања 60 година уговора којима је 1957. године у Риму основана претеча Европске уније – Европска економска заједница. Римски уговори се сматрају темељом ЕУ, а свечарску атмосферу помутио је тајминг који диктира брегзит: службени Лондон је преко свог амбасадора при ЕУ Тима Бероуа баш у време „еуфоричне шездесетогодишњице“ уручио председнику Европског савета Доналду Туску писмо британске премијерке. У писму, Тереза Меј „драгог председника Туска“ (само те три речи је својеручно дописала на почетак формалног и хладног дописа) обавештава да Велика Британија Унију дефинитивно – напушта. Туск, пред очима јавности, није успео да сакрије разочарање; када се прибрао, објавио је да је за преосталих 27 чланица ЕУ „сада главно да ставимо штету под контролу“.

[restrict]

ЦЕНА РАЗВОДА Брисел тврди да би, на основу Споразума о поравнању, Велика Британија морала да плати 60 милијарди евра за „споразумни развод“, док Лондон то одлучно одбија.
Дејвид Дејвис, британски министар за преговоре о изласку из ЕУ, подсмешљиво је коментарисао тврдње највиших званичника ЕУ да ће Лондон „морати да плати цену“ за излазак из Уније. „Нећемо платити никакву казну; испунићемо наше међународне обавезе и очекујемо да ће Унија поштовати наша права“, изјавио је Дејвис, потврдивши тако нагађања да се испод жита широм Уније већ води прави рововски (више трговински него политички) рат, где се свака чланица ЕУ бори да заштити своје интересе, мимо заједничке политике и науштрб других.

ЈУНКЕРОВ ПЕСИМИЗАМ Није чудо што је Јункер био лоше расположен приликом обележавања округле годишњице Уније, па је окупљеним новинарима смркнуто казао да је брегзит – излазак Велике Британије из ЕУ – велика трагедија за Унију. Јункер није обуздавао песимизам ни о питању будућности јединствене Европе. „Да ли је дошло време када ЕУ мора да покаже јединство и повезаност?“, упитао је председник Европске комисије, и у истом даху одговорио да гаји „оправдане сумње да ће се то уистину десити“.
„Да ли Мађари и Пољаци желе исте ствари као Немци и Французи? Не верујем у то!“, рекао је Јункер, резигниран над чињеницом да „преосталих 27 држава ЕУ још не зна, али Британци одлично знају како ће се са тим снаћи; држави А ће понудити једно, држави Б друго, држави Ц опет нешто треће, тако на крају неће бити јединственог европског фронта!“ Сликовит Јункеров опис Унијине десператне стварности више подсећа на рогове у врећи, него на савршено уштимован оркестар.

ЕУ У ВИШЕ БРЗИНА У седмици у којој је Велика Британија и званично затражила почетак преговора о напуштању ЕУ, бројни европски медији преносе мноштво сличних апокалиптичних изјава о будућности ЕУ, а поједини су се упитали колико ће уопште држава бити присутно на 70. годишњици ЕУ у Риму. Колико је Унија раштимована и колико су њени лидери ниско пали чак и у окриљу својих некада најподатнијих чланица, открива пример из Словеније, где се почетком недеље у Љубљани накратко зауставио Доналд Туск, на путу у Македонију. Иако је у част домаћина научио, и на словеначком одрецитовао прву строфу химне коју је написао песник Франце Прешерн, портпаролка словеначког председника владе није појма имала о његовој функцији, па га је јавно понизила на новинарској конференцији, најавивши га као „председника Комисије“ (што је Јункер, а не Туск).
Гаф је утолико већи, јер је Туск на месту председника Европског савета још од 2014. године, и управо је (упркос противљењу његове домовине, Пољске) реизабран на исту функцију, за наредни мандат. Упркос бламу, Туск је у Љубљани, заједно са словеначким домаћином, изговорио неколико ритуалних речи о красном европском путу Западног Балкана, што је мантра за трошење у земљама (попут Србије) које изгарају да уђу у Унију. Мантра која служи као смоквин лист да прикрије чињеницу да у најновијем документу усвојеном у Риму, а у коме преостале државе чланице у пет тачака зацртавају ближу и даљу будућност Уније – нема ни „п“ од проширења, нити икакве наде да ће нека од држава, које су годинама у чекаоници, у наредној деценији постати члан.
Штавише, Унија је поклекнула не само о питању сопственог јединства већ и једнаких шанси за оне који су већ унутар ЕУ и где би требало да су „сви једнаки“; према најновијем договору, вође ЕУ прихватиле су оно што је са индигнацијом одбацивано протеклих година, а то је „ЕУ више брзина“. Једни ће се развијати брже и на рачун других, а други ће грцати за добробит првих. То је фијаско свих постулата на којима је почивала „првобитна“ ЕУ, и цинично асоцира на заповест из чувеног романа Џорџа Орвела: „Сви су једнаки, али неки су једнакији од других.“

ТРИ СЦЕНАРИЈА РАСПАДА Да су се над ЕУ надвили црни облаци и да свако вуче на своју страну, колико год може да ућари на рачун других, види се нарочито у „старим“ чланицама Уније, заправо њеним оснивачима. Њих је поменуо и Јункер у својој црној визији будућности ЕУ, поредећи интересе Немаца и Француза са државама које су постале чланице тек 2004. године, или касније. У Француској Марин ле Пен најављује излазак државе из ЕУ и НАТО, поновно успостављање граничних контрола (те су заправо већ успостављене, а шенгенски режим практично стављен ad acta) и напуштање зоне евра. „Блумберг“ поводом тих и сличних најава виде три сценарија, од којих је сваки фаталан по заједничку валуту. Стручњаци су симулирали и прогнозирали исход за сваки од речених сценарија пропасти евра, а заједнички именилац експеримента јесте да ће напуштање зоне евра представљати први чин предстојеће европске драме.
Према првом сценарију, Марин ле Пен побеђује у другом кругу председничких избора а потом и на референдуму о напуштању зоне евра (ЕМУ). У оптицај би био враћен франак везан на евро, коме би брзо опадала вредност, што би довело до хаоса на финансијским тржиштима. Француски пример би утицао на одлуке других влада које би се утркивале да напусте брод који тоне, а евро би на крају можда о(п)стао као валута само у неким земљама северне Европе. „Победа госпође Ле Пен на председничким изборима би вероватно имала за последицу да Француска напусти ЕМУ. А без политичке и економске Француске, преостали део ЕУ не би могао да преживи“, оцењује Јерг Кремер, водећи економиста немачке „Комерцбанке“.
Сличан сценарио би могао да задеси и Италију уколико би европски регулатори финансијску инјекцију тешку 20 милијарди евра (у циљу спасавања посрнулих италијанских банака) оценили као недозвољену државну помоћ. У том случају би цена италијанског задуживања скочила у небо, па би држава била присиљена да уведе ограничења протока капитала. После пада владе, покрет „Пет звездица“ добио би шансу да формира владу заједно са десничарском Северном лигом. Уследила би национализација банака и излазак Италије из зоне евра. Тим поводом, председавајући „Барнбри групе“ Џим Мелон упозорава да „не би баш много требало па да у кризу западне једна од највећих европских економија у којој је евро ионако непопуларан. И највероватније ће баш Италија, а не Француска или Грчка, бити она земља која ће уништити заједничку валуту“.
Према трећем сценарију, криза ЕУ би кулминирала уколико би председник грчке владе Алексис Ципрас под притиском кредитора расписао превремене изборе, после којих Грчка не би капитулирала пред захтевима страних банака. Што би водило у банкрот (Грчке). Мелон и у том случају оцењује да се „ближи имплозија еврозоне“, која је неминовна. На „менију“ је неколико кандидата из ЕУ који би могли да „повуку ногу“, а као најрањивије види Италију, Француску, Португалију и Грчку. „Очекујем да једна од њих изађе из зоне евра у року од 18 месеци. Ту неће бити ни упозорења, ни преговора“, изричит је Мелон. Вероватноћа да ће се следећа криза ЕУ догодити (опет) због Грчке, према проценама стручњака, износи око 50 одсто.
„Блумберг“ калкулише и са могућношћу позитивних сценарија, али само уколико званични Берлин због претњи са Истока пристане на фискалну унију и еврообвезнице, или ако канцеларку Ангелу Меркел на челу Немачке замени социјалдемократа Мартин Шулц; што је према проценама аналитичара – мало вероватно. Напротив, много извеснији су „црни сценарији“, што тврди и економски историчар Вернер Абелсхаузер; он предвиђа да би банке, које су 2008. године биле узрок финансијске кризе, данас поново могле да буду окидач нове велике кризе, сличне оној која је уследила после пропасти банке „Леман брадерс“ у САД. Европска централна банка (ЕЦБ) би могла да буде један од најважнијих узрока будуће кризе. „Централне банке су током финансијске кризе 2008. године постале највећи спасиоци. Али у међувремену су и саме постале опасност, јер злоупотребљавају поверење које имамо у монетарну политику, и то тако што воде политику за коју немају мандат“, тврди Абелсхаузер. Банкарске дубиозе, које се као вирус преносе на поједине државе ЕУ због деловања ЕЦБ, зато „постају опасност за све чланице Уније укључене у зону евра“.

ПОКОРАВАЊЕ Аутодеструкција није једина опасност која се надвила над ЕУ; ту је још једна, а та се најбоље види на обалама Либије, Турске и Сирије. Тамо су стотине хиљада миграната који и даље хрле ка ЕУ. Док је први талас избеглица пре две године довео до тензија унутар појединих држава чланица ЕУ, други би могао да паралише институције Уније. Европске институције већ су суочене са отпором централноевропских земаља које у форми Вишеградске четворке (Пољска, Мађарска, Чешка и Словачка) заједно са Аустријом минирају и одбацују план Брисела о „квотама“, дакле унапред утврђеном броју избеглица које свака држава Уније мора да прими. Аустрија је прошле седмице чак демонстративно изашла из тог система, упркос претњи из Брисела да то „неће проћи без последица“. Службени Беч, међутим, сматра да је Аустрија више него надмашила све своје обавезе у вези са прихватом избеглица. У инат најављеним санкцијама, и пољска премијерка Беата Шидло узвраћа оштро: „Ми штитимо земље које су иза нас и због нас Аустријанци и Немци могу мирно да спавају. Вишеградска група, укључујући Пољску, никада неће пристати на уцене и никада неће пристати на услове који нам се диктирају (из Брисела).“
Поводом ламента вођства Уније да не може и јаре и паре, те да ће Брисел непослушне чланице ЕУ одрезати од финансирања из заједничког буџета, Вишеградска група љуто грди „повезивање дебате о миграцијама са европским фондовима“ и то оцењује као „изнуђивање“. Да се ради о „изнуди“, изјаснио се и словачки председник Роберт Фицо, коментаришући политику институција ЕУ. С друге стране, европски комесар за миграције Димитрис Аврамопоулос упозорава да ће ЕК зауставити упумпавање новца у тврдоглаве чланице Уније ако до септембра на пристану да изврше „обавезујући договор“ о питању прихвата избеглица. Све јачи притисак ЕК на непоћудне чланице може довести и до повратне (ре)акције – њиховог даљег јогуњења и последичне блокаде заједничких органа ЕУ. А Савет ЕУ, као ни други органи Уније, не могу да функционишу без консензуса…
За то време се све више урушавају институције у Либији, ситуација у Сирији се не смирује, турски председник Ердоган прети да ће отворити границе ка Унији за милионе миграната који су остали заглављени у избегличким камповима… Све то – чак и без претњи Турске да ће „подићи граничне рампе“ – најављује нови талас избеглица ка ЕУ. Вокер-Казинс, истраживач Института Стејткрафт, упозорава да „око милион избеглица, ако не и више, чека у ниском старту да уђе у ЕУ. Требаће им много времена да прођу, али рута је већ добро трасирана“. И то упркос чињеници да су органи ЕУ уништили 414 чамаца за превоз миграната, и ухапсили 109 кријумчара људи. Јункер је зато тек делимично у праву – брегзит није трагедија сам по себи него само први чин надолазеће евротрагедије.

[/restrict] быстрые займы онлайн займ сейчасвзять займ онлайн на карту без отказазайм в долг

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *