Др Валериј Алексејев – Тајни смисао револуције

Октобарска револуција била је грандиозни догађај – време када су се комешале чињенице, али и када се иза сваког факта крио понеки снажан симбол. Било је то време када су се рушили храмови, светина ругала светињама, али и време у коме је народ окренут есхатолошким питањима покушавао да проникне у тајни смисао православне васељене

Ове године навршава се не само сто година од Октобарске револуције већ и од Велике руске револуције. Многи историчари, а ја делим иста уверења, сматрају да револуцију не треба делити на етапе: Фебруарску револуцију, Октобарску и посебно период пред „Собрање“, које се догодило у септембру 1917. Тек уколико целу 1917. па и почетак 1918. посматрамо као један период, период велике Руске револуције, која има своје етапе, моћи ћемо на једини исправни начин да приђемо догађају који је преломио ток светске историје у целини, и да анализирамо његово духовно значење, крај равнотеже сила – каже у разговору за „Печат“ др Валериј Алексејев, историчар, професор на Ломоносову и директор ФЈПН. С њим разговарамо непосредно после конференције Фонда јединства православних народа у Берлину, чији је он био организатор, и где је говорио и о томе како, у контексту новог геостратешког пререструктуирања светске сцене, помирити вредности и интересе.

[restrict]
На годишњицу Октобарске револуције, као најзанимљивије намеће се питање њеног мистичког значаја?
Велике историјске догађаје увек прати одређена мистика, а велика Руска револуција се може посматрати и са те тачке гледишта. Иако има много гласова који тврде да се историјски точак завртео децембра 1916, ближи сам становишту да је све почело управо фебруара 1917. када император Никола II бива приморан на доношење одређених одлука. У том необичном сплету околности, и превасходно чину Николаја II, лежи та мистичка димензија, загонетка коју пун век одгонетају историчари, аналитичари, филозофи и мистичари.
Нема сумње да је на ту одлуку, која је потресла цео свет, императора приморао тадашњи политички естаблишмент. Император се одрекао власти! Али, али..
Догађаји који су обележили фебруар и почетак марта до те мере су загонетни и тајанствени да до данашњег дана измичу објашњењу. Све је више историчара склоних да поверује да је револуција заправо изнедрила државни удар. Но, сетимо се, да абдикацију нису захтевали ни војници нити гладни радници Петрограда, већ аристократија, његово најближе окружење. Уверен сам да креатори било које револуције, нарочито велике револуције, нису људи потекли из народа и да ти догађаји нису ехо народног незадовољства, него завера или план владајуће елите. Сама револуција је увек и резултат неправилно вођене политике, системских и локалних грешака, тренутак у коме нестаје претходна власт, разара се, и одлази у заборав да би је заменила владајућа елита која као по правилу показује неспособност да преузме све полуге власти. Такође, без јединства унутар владајуће елите консензус око важних питања постаје илузорна претпоставка. Заправо, ту се крију изворишта свих проблема. У Русији су власт преузеле снаге које су радикално измениле ток историје руске империје. На рушевинама те империје створена је потпуно нова држава. Овде ми можемо да говоримо о мистичности у следећем смислу – грешке владајуће елите не само да су довеле императора у ситуацију да се одрекне власти већ су условиле и распад Русије који се десио у марту 1917. Своју одлуку о изласку из састава Руске Империје огласиле су елите Украјине, Прибалтика, Кавказа. У самој Русији сепаратистичке побуде подржавали су и такозвани савезници Руске Империје. Овде долазимо до једне необичности. Бољшевици су, иако су из велике револуције изашли са хипотеком да су своје сепаратистичке идеје остварили у сарадњи с непријатељем, успели да се уједине и сачувају државу скоро у границама пређашње империје, и то упркос злурадим предвиђањима да ће империја заувек нестати са карте света. Није случајно да је интелигенција која се нашла у емиграцији, као што су Берђајев и њему слични, па и интелигенција која је била против бољшевика, попут министра привремене владе Антона Карташова, говорила о мистичном препороду Русије у истим империјским границама. Наравно, то је било велико изненађење за државе Антанте, за светске играче, као што су Енглеска, Америка и Немачка. Након крваве револуције и грађанског рата, Русија је повратила своје империјске обрисе. Над тим ми можемо да промишљамо и да се чудимо, али чињеница је да се Русија, као птица Феникс, подигла из политичког пепела, мењајући своје друштвено уређење, али не нестајући са карте света. Ту је заправо, много мистичности, много тога што наш савремени ум не може да појми.
Недавно је владика Шевкунов с благословом Кирила на конференцији посвећеној Октобарској револуцији истакао као битну чињеницу да је убиство царске породице било ритуално. Иако та теза није нова, занимљиво је да иза ње стаје и РПЦ. Да ли ова тврдња говори у прилог томе да је револуција у Русији на духовном плану била сукоб светохришћанског назора, чији је носилац била породица Романов и сатанистичког, чије су идеје јавно публиковане још 1895. у Протоколу сионских мудраца?
О убиству царске породице, у времену смутњи, постоји много верзија, она енглеска, немачка или бољшевичка, али зачудо ниједна од њих нема упориште у документима. Као што је познато, одмах након што су бољшевици напустили Јекатеринбург, белогардејци заузимају град и почиње истрага о убиству царске породице. На случају је радила чувена комисија под водством Соколова, искусног истражитеља, тужиоца са огромним искуством у решавању криминалних случајева. Он је приступио истрази буквално одмах после убиства, након неколико дана и недеља он је детаљно и објективно истраживао све околности, али оно што је било очигледно није се могло доказати са сигурношћу јер недостајао је главни доказ: тела убијених. Необјашњиво: постоји опште прихваћени факат да је породица убијена, али ниједан материјални доказ који би то потврдио. Дакле, смрт је наступила, али тела, остаци тела или мошти нису пронађени. Ипак, Руска православна црква је канонизовала ове мученике.
Извесно је да нико од Романових није више међу живима и чак и да су неке ствари измакле оштром оку Соколова, људски живот је ограничен временски, те да је неко од чланова царске породице преживео, а постојале су и такве претпоставке, више не би био међу живима. У сваком случају, овај догађај је ишчитан на безброј начина, међутим ни за један није постојао доказ. И ритуално убиство је једна верзија. Засад све спада у област белетристике. Убиство Романових тражи да буде испричано јер и након једног века последње странице ове историје остају празне… То није куриозитет. Прошло је више од сто година од крвавог пира Џека Трбосека, али његов идентитет није утврђен. Скотланд јард још увек није затворио овај случај и његови стручњаци раде на овом крвавом злочину.
И у Русији и у иностранству постоје многи стручњаци који сматрају да случај убиства царске породице не треба затварати и заиста много детаља указује да су у праву. Не заборавимо да су многе водеће западне државе имале могућност да спасу царску породицу од ове тужне судбине. То су могли да ураде и савезници из Првог светског рата, и Енглеска чију су династију која је тада владала са породицом Николаја Другог везивале крвне везе, док је енглески краљ веома личио на брата Николаја. У фотографисању њих двојице надметали су се многи фотографи тога времена. Но без обзира на блискост породица, енглеска династија Виндзора није реаговала. Много је непознаница. Зашто је изостала помоћ, да ли је пресудан био интерес и који… Сматрам да је убиство царске породице веома сложен догађај, ужасан злочин. Нису убијени и кажњени само император и његова супруга, већ и деца, која ни за шта нису била крива.
Али ми поседујемо уникатан документ, писано сведочанство, белешку Јуровског, чију аутентичност данас многи оспоравају. Постоји мноштво претпоставки, многе на нивоу митова и легенди, али не постоји основно, не постоје тела жртава. Ми се, наравно, молимо за душе убијених, али, нажалост, историја није открила све своје тајне. Што се тиче Протокола сионских мудраца, не сматрам да они имају директну везу са овим догађајем. Вероватно ту постоје и неки други разлози.
Да ли је појава иконе Богородице са скиптаром у руци у храму, који је саградио Иван Грозни, у првим данима почетка Револуције био знак да се судбина Русије ипак неће решавати међу бољшевицима већ на небесима?
Било је то време страшних потреса у политичком и државном устројству света. Шта је за свет значило нестајање Руске Империје? Ако хоћете, у том тренутку то је била снага која је држала равнотежу у свету. Одједном се урушила.
Грандиозни догађај. Настало је време симбола. Извесно било је то време када су се комешале чињенице, али иза сваког факта стојао је понеки симбол. А симболе су увек пратила знамења. Било је то време када су се рушили цркве, када се светина ругала светињама, иконама и осталим црквеним принадлежностима.
У исто време људи су били настројени есхатолошки, покушавајући да прозру будуће историјске догађаје, оне који су се назирали иза хаоса. У том смисли сваку спасену светињу и икону можемо да посматрамо као неку смерницу за будућност, неки путоказ за дешифровање будућности. У том смислу можемо разумети и пројављивање државне иконе Мајке Божје у селу Коломенскоје. И само име иконе је многозначно. Пун смисао ни до данас није у потпуности истражен, али шта је 100 година за спознају таквих истина… Најважније је да је Русија остала на карти светске историје, и не искључујем могућност да би у скоријој будућности могла да се појаве још нека знамења која би сведочила о духовној димензији пропасти и васкрса Русије.
Да ли историчари могу да објасне све догађаје у прошлости служећи се строгом научном апаратуром, а без увида у духовну страну неког догађаја? Да ли се победе Суворова могу објаснити без указивања на то да су војници у првим редовима свакодневно читали Псалтир?
Ствар је у томе што историју уопште не можемо да објаснимо са тачке гледишта чисте науке. Историја је жива мистика, то је некакав духовни живот народа. Шта се дешава? Када преживљавамо неки догађај, велики или мали, који је обележио нашу свакодневицу, нама се чини да је он испуњен још неким скривеним смислом, нама невидљивим. Слично је и с историјом. Историја треба да се сакрализује, постане нека врста сакрализованог прошлог живота. Како каже Пушкин: „Што је прошло, нама је мило.“
Историја све боји посебним бојама и даје апсолутно димензију, даје нам сигнале из прошлости и ми можемо да правимо избор који од тих сигнала одговара нашем тренутном расположењу за разумевање те историје. У том смислу историја је увек сакрална, увек света. Није важно каква је ово историја – велика или мала, историја једне породице или историја једног града, историја велике земље или великог народа. Зато историју не можемо објаснити помоћу строге научне апаратуре. Сваки историјски догађај, сваки историјски период, такорећи, захтева посебну историјску методу. Зато се ми и данас споримо око догађаја који су удаљени од нас 1.000 или 2.000 година, доживљавајући сигнале те историје на различите начине.
Но да бисмо боље и потпуније разумели овај или онај историјски догађај, треба да проникнемо у духовну и мистичну димензију времена, да покушамо да разумемо духовне крипте историје, њене тајне. У том смислу људи, који су били аутори ових или оних историјских догађаја, обраћали су се Богу и вишим силама, који су им помагали или одмагали у наумима. Што се Суворова тиче, војници су читали молитве како би добили снагу. Какву снагу? Духовну! То је немерљива снага, јер ко по правилу побеђује у бици управо онај снажнији духом, ко има духовну подршку. У суштини молитва и јесте молба да духовно ојачамо.
Како објашњавате чињеницу на коју је указао митрополит Иван Сничев да је од 1943. до 1953. изграђено више православних цркава и храмова у Русији него у првих десет година од пада комунизма?
Један сам од првих историчара који су истраживали овај период и отуда морам рећи да питање није најпрецизније постављено.
Период од 1943. до 1953. јесте „златни“ период. Но морамо бити прецизни. У то време није саграђен ниједан храм, иако је истина да су многи обновљени. До 1953. године РПЦ је имала скоро 22.000 парохија да би у време пада совјетске, како су је називали, безбожничке власти, узимајући у обзир и Украјину као посебну државу, број парохија био знатно мањи и износио је 6.000. С толико парохија је РПЦ ушла у завршни период перестројке. Требало је да прође време да би се тек 2010. број парохија вратио на онај из 1953, са епархијама које су се налазиле у другим државама, али на канонској територији РПЦ.

[/restrict]