Била једном једна телевизија

Пише Смиљка Исаковић

У доба организоване земље Југославије, осамдесетих година прошлог века, Школски програм ТВ Београд истицао се садржајем и квалитетом емисија о којима се данас само може сањати, и није у питању новац. Серија Рађање српске музичке културе емитована је пре три деценије, а тим поводом РТС и Музиколошко друштво Србије издали су ове године двојезичну књигу са текстовима емисија и ДВД снимком целог серијала са енглеским титловима….

Стално треба подсећати, јер се очигледно лако заборавља, да је једна од улога медија, у овом случају РТС-а, образовање аудиторијума, а не само лака забава и испирање мозга. У доба организоване земље Југославије, осамдесетих година прошлог века, Школски програм ТВ Београд истицао се садржајем и квалитетом емисија о којима се данас само може сањати, и није у питању новац. Серија Рађање српске музичке културе емитована је пре три деценије, а тим поводом РТС и Музиколошко друштво Србије издали су ове године двојезичну књигу са текстовима емисија и ДВД снимком целог серијала са енглеским титловима, уз помоћ Министарства културе и СОКОЈ-а.

[restrict]

ЗНАЊЕ, ХАРИЗМА, ЛИЧНИ ПЕЧАТ… Музички уредник, музиколог и пијанисткиња проф. др Снежана Николајевић, креативни творац бројних изузетних музичких телевизијских емисија и серија(Чембало у четири слике, Суботом увече итд.), ангажовала је као сценаристу и водитеља др Драгутина Гостушког (1923–1998), једног од најистакнутијих интелектуалаца тог времена, музиколога, композитора, музичког критичара и естетичара, независног и бритког пера који је сматрао да је образовање једини лек против кича. Као дугогодишњи медијски сарадник, Гостушки је пролаз кроз савремену историју српске музике реализовао уверљиво и аутентично, не падајући у замку новоговора који тако воле наши музиколози. Али за то је потребно имати знање, харизму и лични печат, што многи немају.

Серија у режији Петра Теслића имала је осам наставака. У првој, насловљеној Пропаст традиције и зраци наде, Гостушки излаже своју теорију о дисконтинуитету српске музике од пропасти српске државе до њеног поновног успостављања у 19. веку, пратећи развој националне музике од времена кнеза Милоша, Вука Караџића и Јосифа Шлезингера, пионира српске уметничке музичке традиције, до краја 20. века. У Аматерима и професионалцима обрађује се време Корнелија Станковића, С оне стране реке прати музички развој Срба у Аустроугарској царевини, а утицај странаца на српску музику у емисији Стисак братске руке, са акцентом на словеначком композитору Даворину Јенку (1835–1914) који је компоновао српску и словеначку химну (Боже, правде и Напреј, застава Славе). Две емисије посвећене су нашем барду Стевану Мокрањцу (Човек кога смо чекали и Човек кога нећемо заборавити), а посебно је занимљива епизода 1896. када прогнани Нушић и Мокрањац у гостима обилазе свако јутро пијаце у Приштини да би музичар записао народне песме – са Косова их је имао записаних преко две стотине, од којих је искористио шест за своју Дванаесту руковет (Песме са Косова,1906). Седма емисија Последња трка односи се на улазак у романтизам и приближавање западним стандардима Јосифа Маринковића, Станислава Биничког, Петра Крстића, Владимира Ђорђевића и Петра Стојановића. Последња епизода серијала говори о великој четворци школованој у иностранству, Манојловићу, Коњовићу, Христићу и Милојевићу, Путницима Оријент експреса– којима се српска музика укључује у модерне европске токове на равноправан начин. Према мишљењу Гостушког, српска музика је за пола века надокнадила распон од изгубљених петсто година, постигнут је највећи корак унапред за најкраће историјско време. Да би се то догодило у Италији, да аутор прве опере може да се сретне са композитором електронске музике, Монтеверди (1567–1643) би морао да живи 300 година.

СПАСЕНО ОД ЗАБОРАВА Телевизијска серија Рађање српске музичке културе свакако спада у антологијску презентацију историје музике, поготову националне којој није посвећено много пажње у ширим музичким круговима, са вредним музичким примерима, од којих су неки изведени премијерно баш за серијал. Захваљујући изванредном издавачком инстинкту Драгана Инђића, уредника издаваштва РТС-а, овом књигом је серија донекле спасена од заборава. Од емитовања је прошло тридесет година, али од тада није било озбиљног представљања даљег развоја српске музике, и поред цветања национализма у свим порама друштва. Уметничка српска музика после Великог рата, између два рата, после Другог светског рата, крајем 20. века и почетком новог миленијума још увек чека своје уреднике и своју телевизију, а то би свакако морао бити РТС, који би новим генерацијама представили модернијим визуелним медијским језиком нашу музичку националну баштину, важан сегмент националног идентитета.     

[/restrict]