Ажурирање Срба

Перфидна акција хрватске полиције у наводном ажурирању бирачких спискова, за циљ, у ствари, има својеврсну оверу етничког чишћења Срба и њихово свођење на три одсто популације, како је то још Туђман захтевао

Срби опет немају мира у Хрватској. У њихове куће и станове упада хрватска полиција тражећи лица за која су „оперативним путем“ утврдили да се тренутно не налазе на свом поседу, на адреси на којој су пријављени. Појављују се изненада и по више пута, малтретирају и врше притисак, плаше укућане… Формални разлог је наводно „ажурирање“ бирачких спискова у Хрватској, али је уочи локалних избора 21. маја све попримило драматичне размере. У 11 жупанија до сада је по Закону о пребивалишту избрисано 67.496 хрватских грађана српске националности.

[restrict]

КАД ПОЛИЦИЈСКИ АУТО ЗАТРУБИ… Брисањем из евиденције пребивалишта Срби, поред права да гласају на локалним изборима, губе и низ материјалних права као што су, између осталог, и социјална помоћ или дечји додатак. Многима су после губитка боравишта куће у којима живе проглашаване за викендице, што значи и већи порез на имовину. Дрскост и бахатост у начину „ажурирања“ додатно доприносе исељавању Срба и представљају својеврсну оверу етничког чишћења.
Како то на терену изгледа, за београдску „Политику“ је описао Миленко Симић, заменик начелника општине у Хрватској Дубици и председник Већа српске националне мањине у овој национално мешовитој општини на Банији у којој су 22 одсто Срби, углавном повратници после ратних сукоба у Хрватској.
„Средином јануара била је готово права полицијска рација у селу Слабиња. Ишли су од врата до врата српских кућа. Проверавали су да ли особе пријављене на тим адресама ту и живе. Тамо где су куће биле затворене уследили су писмени дописи да се лица у року од осам дана јаве у полицијску станицу. Ко се у том року није одазвао био је брисан из евиденције пребивалишта.“
Симић наводи да су српске куће у околним селима зими празне, јер је реч о старијим људима који хладне дане проводе код деце и родбине у Србији, Немачкој и Шведској, док су млађи због недостатка посла отишли да раде у иностранству.
Грађани српске националности који су доказали да ипак пребивају у Хрватској Дубици наредна два месеца су стално на опрезу и не одлазе из кућа због ванредних контрола. „Полиција крене у контролу аутомобилом по селу и затруби, дотични се појави брзо пред кућом, и то је то. Неки који не могу да буду све време код куће за сваки случај остављају плакат са адресом и телефоном где се у тренутку одсутности налазе“, прича заменик начелника општине у Хрватској Дубици.
„Више пута сам службеницима полицијске станице у Хрватској Костајници рекао да немају право да тако људе бришу из евиденције, а они ми на то одговарају да по закону морају да знају где се грађани налазе. Не знам колико ће тачно српских грађана бити на бирачком списку, али ће их бити мање него на прошлим изборима.“

ХРВАТСКА КРШИ СОПСТВЕНЕ ЗАКОНЕ Хрватски министар унутрашњих послова Влахо Орепић је још прошле године тврдио да српска мањина у Вуковару манипулише лажним пребивалиштима и најављивао укидање табли са ћириличним натписима, јер, како каже, када среди спискове, биће јасно да у Вуковару не живи 30 одсто Срба. Министар је, по речима градоначелника Вуковара Ивана Пенаве из ХДЗ-а, „у тишини кренуо да сређује стање на списку и брише све који не живе у том граду“. 
Председник Савеза Срба из региона Миодраг Линта тврди да Хрватска крши сопствени Закон о пребивалишту из 2012. године. У закону јасно стоји да хрватски држављани који имају пребивалиште у Хрватској, а већи део године живе у другим државама, имају право да пријаве такозвани привремени одлазак на пет година. 
„То значи да поред српске или босанске личне карте, могу да задрже и личну карту Хрватске. Та одредба у закон је ушла пре свега због притиска Хрвата из Херцеговине. Логично је да полиција брише из евиденције људе који имају пребивалиште на туђој адреси, али то се не може односити на протеране Србе који су се пријавили на своје адресе, на своје куће и станове. Они ту не праве разлику и све стављају у исти кош“, објашњава Линта. И док се Србима држављанима Хрватске одузима право гласа, у исто време сваки Хрват на планети, ма где био, има право да гласа на изборима у Хрватској, да бира и да буде биран.
По попису из 2011. године у Хрватској има 186.000 Срба, што је 4,36 одсто укупног становништва. На основу тога Уставни закон им у срединама где су били већинско становништво омогућава права која немају у другим хрватским градовима. Осим могућности да користе српски језик, то се односи и на загарантована места у институцијама – од жупанија до могућности запошљавања у државној управи. Оваквом применом Закона о пребивалишту Србима прети нестанак у Хрватској и губитак мањинских права која им припадају.
Све се чини да Срби после локалних избора изгубе и оно мало позиција у локалној власти које су до сада имали. То се очекује у Задарској и Бјеловарско-билогорској жупанији а вероватно и неким другим – Осјечко-барањској, Вировитичко-подравској и Пожешко-славонској. У тим жупанијама су досад имали загарантовано место дожупана и неколико других мањих функција.
За Саву Штрпца из информационог документационог центра „Веритас“ хрватски Закон о пребивалишту је идеалан, али под условом да није било рата деведесетих година и 400.000 изгнаних Срба. Поштено је, каже, да људи који не живе у једној средини немају право гласа на локалним изборима. Али Срби нису добровољно напустили своја огњишта, већ су протерани и њихов повратак се отежава. А тај моменат није дошао до изражаја у закону. „Почетком 1991. године Фрањо Туђман и његов естаблишмент су пројектовали да ће српско питање у Хрватској коначно бити решено када њихов број буде сведен на три одсто. На основу Закона о пребивалишту до новог пописа који ће бити 2021. Туђманов план ће бити не само достигнут него и премашен“, изражава бојазан Саво Штрбац.

КОНТИНУИТЕТ ТЕРОРА И БЕЗАКОЊА Подсетимо, премијер Александар Вучић је још прошле године послао званичан допис Европи, представио чињенице које се тичу подстицања на националну и верску мржњу, величање фашистичких покрета и идеја у Хрватској. Одговора нема. Чинили су то и представници Срба у Хрватској, који су се због кршења људских права обраћали европским институцијама и Уједињеним нацијама, са сличним исходом.
Посебно забрињава континуитет и упорност у незаконитом поступању, без обзира ко је на власти. ХДЗ је недвосмислено потврдио да је главни баштиник усташке идеологије и мржње према Србима, али је деформитет присутан и код СДП-а, када се њен бивши лидер Зоран Милановић присетио покојног деде усташе. Показало се да ни антифашистички покрет у Хрватској није онакав каквим се представља. Стипе Месић, икона тог покрета, разоткривен је преко тајних снимака као проусташки настројен политичар који негира и умањује усташке злочине у концентрационом логору Јасеновац, а све време се лажно представљао у јавности као велики заштитник Срба.
Чак је и Мост, као нова и наводно модерна политичка снага којој су приоритети економија и подизање стандарда грађана, у ствари, поборник етничког чишћења Срба. Ревизију бирачких спискова покренуо је један од водећих функционера Моста Влахо Орепић као министар унутрашњих послова. Само да подсетимо, министар Орепић је својевремено, за време суђења најомиљенијем хрватском генералу Анте Готовини, био његов најповерљивији човек. Он је у дубокој тајности чувао украдене „топничке дневнике“, који су тешко оптуживали Готовину, хрватски политички врх и Хрватску војску.

РАВНОДУШНА ЕВРОПА Очигледно је да упорно ћутање европских институција додатно подстиче отворену рехабилитацију усташтва. Екстремисти окупљени око ХДЗ-а не могу ни да замисле да Срби у Хрватској имају одређена права, а ћирилично писмо сматрају светогрђем, јер повређује осећања бранитеља. 
Европа се није узбудила ни када је престижна филмска награда града Загреба за 2016. годину, и поред протеста и упозорења, додељена памфлет филму Јакова Седлара „Јасеновац – истина“, у коме се негира усташки злочин у Јасеновцу, па тако и у НДХ. Јасеновачко стратиште и злочини у НДХ се у овом филму приказују као „комунистички мит“, а, ето, град Загреб му додељује награду и прихвата поруке овог филма.
Европа је остала нема, чак и на низ протеста Јевреја, чије организације и општине одавно протестују против појава фашизма и усташтва у Хрватској. Нема одјека ни глас Ефраима Зурофа из Центра Симон Визентал, који је доставио протестно писмо поводом награде овом Седларовом филму. Док они протестују, представници хрватске проусташке власти одлазе у пријатељске и радне посете Израелу и полажу венац жртвама Холокауста, док на такве жртве у Хрватској пљују. Шта тек да очекује српски корпус у Хрватској.
Протерани и опљачкани Срби у операцијама „Бљесак“ и „Олуја“ остали су без покретне имовине, друштвених станова, мањинских права… Надали су се да им је бар непокретна приватна имовина безбедна и да је нико не може одузети без њиховог потписа, иако је неко други сада ужива. Међутим, у Хрватској је све могуће, без обзира и на домаће законе и на међународна акта по којима је приватна имовина неприкосновена.
Оно што се није могло ни замислити пре уласка Хрватске у Европску унију, када су се у Загребу клели у европска права и стандарде, сада се из корена променило. У општој немоћи ЕУ, забављеној низом проблема са својим чланицама, Хрватска је проценила да је дошло време за отимачину и непокретне имовине протераних Срба. Или како је то полуозбиљно а полуподсмешљиво рекла хрватска председница Колинда Грабар Китаровић: „Куће Срба у Хрватској су сада наше и то никада нећемо вратити“; или: „Срби су практично поклонили те куће Хрватској и сада нема назад.“
Биће да је ова гротескна опаска, у ствари, проистекла из новог закона којим се дефинитивно одузима имовина Срба избеглих 90-их година пред злочиначким војним операцијама спасавајући голи живот. Нови закон „уводи промену сматрања шта је чија имовина“. По овом накарадном закону избегли Срби се сматрају сарадницима окупационих снага. Тако због колаборације немају право на повратак имовине као ни новца у банкама. Овакав закон могао је да са донесе само у фашистичким режимима, јер је сличан законима по којима је „озакоњено“ насилно одузимање имовине Јевреја у Другом светском рату. Сличан је законима НДХ чије традиције неспорно наставља садашња Хрватска.

ЖУТЕ ТРАКЕ ЗА СРБЕ И „ТАЛЕНАТ“ ХРВАТА Представници српске мањине кажу да их све ово подсећа на Холокауст, на жуте траке које су биле обавезне за Јевреје, односно плаве траке са словом П – православац, обавезне за Србе у Независној Држави Хрватској. 
Зато се и ове године комеморација поводом Дана сећања на жртве у Јасеновцу одвијала у три колоне. Прво је, у суботу, одржана комеморација у организацији Српског народног већа (СНВ) и Савеза антифашистичких бораца и антифашиста Хрватске (САБА РХ). Сутрадан је у Спомен-подручју Јасеновац одржана службена комеморација жртвама тог усташког концентрационог логора, под покровитељством Хрватског сабора, а у понедељак, трећи дан заредом, у Јасеновцу, код скулптуре „Камени цвет“ одржана је комеморација представника Јеврејске општине Загреба и Координације јеврејских општина у Хрватској. Њихов председник Огњен Краус још једном је упозорио да су људи у овом логору убијани уз поздрав „За дом спремни“, али да се у последње време тај знак и тај поздрав јављају на јавним местима, чак и у Јасеновцу.
Треба ли корене најновијих дешавања у Хрватској тражити у волшебној политичкој игри, у којој су Хрвати, после активног учешћа на страни поражених сила, у два светска крвава рата, успели да седну за заједнички сто с победницима, да оба пута прошире своју власт на туђе територије. После Првог светског рата добили су Дубровник, Далмацију и Херцеговину, а након Другог светског рата (после нечувених облика геноцида) власт су проширили на Истру, која никада није била хрватска, на Барању и делове Срема, где су имали власт само у време злочиначке фашистичке Хрватске. Ако се некада то изузетно политичко умеће могло остварити само уз југословенство краља Александра и касније уз антисрпску позицију Хрвата Јосипа Броза, данашње тежње и аспирације Хрвата, и још неких на Балкану, имају недвосмислену подршку Запада.

[/restrict]