Зашто се проглашавају свецима трансродне особе?

Специјално за „Печат“ из Милана Дијего Фузаро 

Баш као што, на економском плану, либерализам жели да одбаци ограничења државне политике, тако, са сексуалне стране, има за циљ да распрши концепт природне границе, растварајући њен концепт који није у потпуности разрешен у друштву и историји

Не баш срећна шала Бепеа Грила о трансроднима¹ изазвала је лавину дискусија.Наравно, био је то његов не баш најсрећнији исказ у погледу сензибилности и стила. Али још несрећнија и још тривијалнија је лако предвидљива оптужба за хомофобију коју су сручили на њега умрежени свештеници политичке коректности и цензори свих наводних или стварних дискриминација, осим оних дискриминација које врши капиталистичка класа. Поставимо озбиљно и кључно питање да уоквиримо проблем. Зашто је медијски, телевизијски, академски и новинарски свештенички ред одавно изабрао дасе трансродне особе прогласе свецима?Ја бих овако одговорио на то.

[/restrict]

 Баш као што, на економском плану, либерализам жели да одбаци ограничења државне политике, тако, са сексуалне стране, има за циљ да распрши концепт природне границе, растварајући њен концепт која није у потпуности разрешен у друштву и историји. Неолиберални мит о транснационалности се пребацује на контекст сексуалности, на непрестану медијску похвалу у славу трансродног свеца, односно онога ко је прешао све лимите, све природне границе, сваки остатак историјске традиције.

 Као што либерални транснационализам циља на глобално дерегулисано тржиште ослобођено било каквог демократског националног суверенитета, тако се и трансродност, уздигнута на медијски образац, заснива на сексуалној дерегулацији, обарању сваког лимита и сваког суверенитета везаних за област природе и биологије. У расцветавању нових категорија које промовишу родне студије, у којима се трансродна особа поставља као сексуална варијанта мигранта и привремено запослене квир особе ван хетеросексуалне заједнице, застарела хетеросексуалност се сврстава међу бројне категорије, чиме је потпуно уклоњена са хоризонта грађанске и пролетерске етике и свог онтолошког централног места за репродукцију људске расе: хетеросексуалац се дефинише као неки цисродни субјекат (супротно од трансексуалца, то је род који је одређен рођењем, природни род – прим. прев.). Цисексуалност – објашњава новоговор родних студија – одговара класи полова у којој постоји корелација између родног идентитета појединца и његовог понашања или улоге прикладних његовом полу. Према најдиректнијој офанзиви против грађанске и пролетерске етике породице, родне студије постављају хетеросексуалност на раван неразликовања родова ради тријумфа раздвајања сексуалности од етике породичног живота.

 Оно што подстиче родне идеологије, као сексуалну теорију осиромашења идентитета, поклапа се, дакле, са сном Маркиза де Сада, описаним на страницама часописа Nouvelle Justine (1797): Немогућност да се обешчасти природа, по мом мишљењу, највећа је патња за човека. У том сну се одражава нихилизам робног облика, са својом тајном телеологијом рушења свега што се може рушити и превазилажења сваке мере.

 Следи нужна последица да је структура визије света својствена родној идеологији, чак и са сексуалне стране, она по којој је све неограничено могуће, дакле, неограничено се може конзумирати. У томе лежи тајна динамике андрогенизације друштва са флексибилним капитализмом. Унисекс појединац тежи потпуној андрогиности, пошто не мора да буде ни мушкарац, ни жена да би истовремено био обоје. Дакле, мора да превазиђе све границе и да буде све што хоће, без природних или моралних, биолошких и културних инхибиција.     

¹У свом новом забавном програму Бепе Грило, познати италијански комичар, али и лидер политичког покрета „Пет звезда“, рекао је у емисији од 10. фебруара: „То су жене са ђоком и мушкарци који много причају… Чим се нашалиш с њима, добијеш десет тужби.“ Уследила је бура „политички коректних“ и неприродних афера.

[/restrict]