Заокрет на Босфору лоша вест за Запад

Нови велики расцеп појавио се на јужном крилу НАТО-а, где некадашња антируска песница, Турска, прети да постане продужена рука Русије што све више ломи јединство западне војне алијансе

Пише Бојан Билбија

Док Холандија и Немачка протерују турске министре и политичаре са своје територије, не дозвољавајући им да се обрате бирачима, односно бројној дијаспори уочи априлског референдума о давању готово неограничене власти председнику Реџепу Тајипу Ердогану, дотле „султан са Босфора“ хита у посету руском колеги Владимиру Путину и у Зеленом салону Кремља с њим кује планове који се многима на Западу не допадају. У том светлу треба тумачити заоштравање односа Анкаре са ЕУ, односно Немачком. Као најјаче упориште старих политичких снага у Европи, Ангела Меркел и њени истомишљеници немају довољно чепова да покрпе рупе кроз које надире вода у ЕУ брод. Слаби резултати прошлонедељне посете новог шефа немачке дипломатије Зигмара Габријела Москви, потврдили су да руски државни врх нема више ни стрпљења, ни разумевања за немачку клинтонистичку политику. Кремљ ће вући потезе не обазирући се на реакције Берлина и Брисела, на исти начин како то они већ дуго раде у односу на Москву.

[restrict]

 БОЈЕ КРАВАТЕ – РЕЧИТИ СИМБОЛИ Нови велики расцеп појавио се баш на Босфору, осетљивом чворишту јужног крила НАТО-а. Некада ударна антируска песница, Турска све више постаје продужена рука Русије што ломи јединство НАТО. После америчких, у Анкари и Истанбулу почели су да цепају и спаљују заставе других НАТО држава, као на пример холандске и немачке. Зато не чуди што немачки политичари траже да њихове трупе напусте Турску. Да ли је то увод у насилни сценарио који се исписује за Турску? Враг ће га знати, али изгледа да Ердоган жели да се обезбеди од револуције, грађанског рата и стране војне интервенције – набавком најмодернијег руског ПВО система С-400. То што једна НАТО чланица страхује да би „савезници“ могли силом да се умешају у њене унутрашње ствари, па тражи заштиту од „главног непријатеља“, довољно говори колико је дубока криза у редовима западне алијансе…

Још од 16. новембра 2015, када се с Ердоганом састао у Анталији, Путин није при сусретима с турским колегом имао кравату црвене боје – која у дипломатији носи поруке радости, поверења и пријатељства. На последњем састанку, 10. марта у Кремљу, Путин је имао црно-белу кравату, док је Ердоган носио црвену. Није то случајно. Недељу дана после њиховог сусрета у Анталији 2015, када је Путин наденуо црвенкасто-љубичасту машну, Ердоганова армија оборила је руски авион у пограничној зони са Сиријом. На следећи руско-турски самит у Санкт Петербургу чекало се 10 месеци, а Ердоган је морао да се дубоко извињава због трагичног инцидента. Шеф Кремља је на том сусрету, 9. августа прошле године, носио готово потпуно црну кравату, што је протумачено као израз жалости због погинулог пилота Олега Пешкова. Али и знак неповерења према Турској и њеном лидеру.

Затим су уследила још два састанка, оба изван Русије. Најпре 3. септембра у кинеском граду Хангџоу, на маргинама самита Г20, где је Путин имао машну плаво-љубичастих тонова, а потом 10. октобра у Истанбулу, када се определио за тамнобраон нијансу. Ердоган је на све ове сусрете, изузев Санкт Петербурга где је носио розе, увек долазио у црвеној кравати. Можда се некоме учини као непотребно бављење стилским детаљима, али ове симболичне поруке могу бити све само не безначајне. Чињеница да је турског госта овог пута у Кремљу дочекао у црној кравати с јасно видљивим белим пругама, може да има следећи значај: Русија памти смрт Пешкова, као и недавно убијеног амбасадора Андреја Карлова, али верује да се у руско-турским односима ипак указује светла перспектива.

 НАЈВАЖНИЈЕ ТЕК ПРЕДСТОЈИ Ердоган је од старта био спреман на покајање и помирење, али га је Путин држао неколико месеци на леду, да преиспитује своје ставове – у злокобној тишини, одбачен и од Истока и од Запада. Прозрење је султан са Босфора доживео у ноћи између 15. и 16. јула 2016, када је спасавао главу од пучиста, присталица верског лидера Фетулаха Гулена, који делује из САД. Схватајући да је изопштен и опкољен, захвално је примио руку помоћи од Путина, посебно ако је тачно да су руске службе упутиле упозорење о гуленовским пучистичким плановима. Међутим, Путинова црна, уместо црвене кравате, показује да Москва има и друге информације – које спречавају да се до краја препусти Ердогановом загрљају. За озбиљну геополитичку романсу неопходно је још више искрености и уступака. А пре свега – да Анкара заборави старе партнере из НАТО-а.

Запад је увек био добитник у крвавим сукобима Русије и Турске. Судар две црноморске силе једва је избегнут и 2015, када је Турска била на ивици рата с Русијом. Ердоган је схватио да НАТО савезници не би заратили с Русијом због њега, већ би се подршка свела на осуду дејстава Москве и слање војне и хуманитарне помоћи. У Москви имају јасну свест о томе да је англосаксонска игра, која је у 18. и 19. веку довела до шест руско-турских ратова, довела до распада Османског царства и Руске империје. Изгледа да су до сличних сазнања дошли и у Анкари, па Путин и Ердоган сада констатују да су се „односи Русије и Турске вратили на пут партнерске вишепланске сарадње“, да је обновљен рад заједничке групе за стратешко планирање, међувладине комисије за економску сарадњу, као и редовни контакти између министарстава, парламената и регионалних власти две државе.

Предстоји обнова и интензивирање економске сарадње, јер је трговинска размена прошле године опала за трећину, на непуних 16 милијарди долара. Главни узрок су руске санкције Турској, с једне стране, односно пад вредности рубље и цена нафте и метала, с друге. Руски извоз у Турску опао је за 29 одсто, на 13,69 милијарди, док је увоз скоро преполовљен и износио је 2,14 милијарди долара. Руска влада је прошле недеље донела одлуку о другој фази укидања санкција на пољопривредне производе из Турске, допустивши увоз каранфила, младог лука, карфиола, броколија и других производа, док је још раније забрана скинута за турске цитрусе, брескве и шљиве.

Ипак, најважније тек предстоји. То је нови магистрални гасовод „Турски ток“ по дну Црног мора, чији почетак изградње је Путин најавио за ову годину. То ће бити две нити цевовода, укупног капацитета 31,5 милијарди кубних метара природног гаса годишње, од чега је половина планирана за унутрашње турско тржиште, које сваке године већ добија 14 милијарди кубика преко постојећег „Плавог тока“. Друга цев „Турског тока“, то јест 15,75 милијарди метара кубних гаса, биће понуђена потрошачима у Европи. „Ако они то буду желели“, нагласио је руски председник. Руски „Росатом“ приступа изградњи нове турске атомске електране „Акују“, снаге 4.800 мегавата, а вредност пројекта процењена је на 20 милијарди долара. Посебно је важан договор Путина и Ердогана о стварању у Турској инфраструктуре за коришћење банкарских картица руског платног система „Мир“, као замену за западне производе који сада држе монопол у свету, што би требало да повећа међусобну размену у националним валутама.

 ПРОМЕНА ГЕОПЛИТИЧКОГ ВЕКТОРА Све ово указује да се Турска чврсто везује за руски политички, економски и војнобезбедносни систем. То је очигледна промена геополитичког вектора – од атлантског, ка евроазијском. Да ли ће бити изведена до краја остаје да се види, али западни кругови не скривају бес према Ердогану. Најжешћа увреда, односно забрана шефу турске дипломатије Мевлуту Чавушоглуу да уђе на територију „савезничке“ Холандије, као и идентична одлука Немачке према бројним високим функционерима из Анкаре, сведочи да су ствари већ отишле предалеко. Зато треба очекивати да ће борба против „Турског тока“, као највидљивијег симбола руског продора и евроазијског заокрета Анкаре, бити интензивирана на свим правцима. Рефлексија ових глобалних процеса су и узнемирујућа дешавања на Балкану.

Колико све постаје озбиљно, види се и из тога што је Путин, исте вечери по Ердогановом одласку, сазвао Савет безбедности РФ, где је изнео детаље разговора у четири ока с турским председником. По свему судећи, реч је о испорукама система С-400, али пре свега о сиријској кризи – коју Москва, Анкара и Техеран веома успешно решавају у последње време, након што су из процеса искључили САД и друге западне државе. „Нико није очекивао да ће се на нивоу војних министарстава и специјалних служби остварити тако поверљив и веома ефикасан контакт“, оценио је Путин.

Евроазијски вектор може да има магичну привлачност за Ердогана, посебно у светлу његових напетих односа с Бриселом, где Турску сматрају другоразредном државом, и с Вашингтоном, који одбија да изручи Гулена, осумњиченог за прошлогодишњи покушај пуча. С друге стране, Русија и Кина нуде Турској место уваженог члана евроазијске заједнице и отварају јој широм врата за јачање веза са туркојезичним земљама. То би у великој мери релаксирало и турске односе с муслиманским светом, који већински са подозрењем гледа на Америку и њене пријатеље. Анкара би се ослободила и стега у односу на курдско питање, јер САД и Израел подржавају стварање Курдистана, док Турска то види као прворазредну претњу.

Али ништа од тога Ердоган не може да оствари без Русије, која заједно са Ираном и Кином држи кључ евроазијских врата, у шта се више пута уверила и претходна америчка администрација Барака Обаме. Међутим, за разлику од Американаца, Русија нуди Турској равноправно место за централним столом. Иста понуда важи и за Јапан и ЕУ, а под одређеним условима и за Запад у целини. То је све постало могуће оног тренутка када је Москва престала да се по аутоматизму приклања западним одлукама. То је један од разлога зашто Кремљ ни најмање не жури с дијалогом о укидању санкција, свестан да време први пут за много година ради у његову корист.

 ИЗРАЕЛ КУЦА НА РУСКА ВРАТА Ситуација с Ердоганом, кога је Путин брзо „довео к познанију права“ после обарања руског авиона, сведочи о нараслој спољнополитичкој моћи Москве, ојачаној ракетама „калибар“ и другим средствима принуде. Савез с Кином омогућује још јачи евроазијски магнетизам, где се осим гаранција безбедности нуде и веома солидне економске перспективе. Пример Сирије и Башара Асада, као тест руске поузданости, поучан је за многе државе које пате од сличних проблема. С једном битном разликом – у будућности ће Москва знатно превентивно радити, како би њени савезници теже долазили у позицију да се бране од терориста, наоружане опозиције и грађанског рата.

Израел такође куца на руска врата, што се видело из посете премијера Бењамина Нетанијахуа Путину, 9. марта, дан пре доласка Ердогана. То је трећи пут да Нетанијаху долази за годину дана, да би још једном пренео „одлучно противљење“ покушајима Ирана да се учврсти у Сирији. Реч је о страху од јачања проиранског Хезболаха, једном од најјачих противника Израела, чија војна моћ брзо расте у последње време. Борећи се у Сирији против терориста раме уз раме с Русијом, Хезболах је стекао велико ратно искуство и модерно наоружање. За разлику од Израела и појединих западних земаља, Русија не сматра шиитски покрет Хезболах терористичком организацијом, већ политичком и војном снагом са којом дели у Сирији заједничке циљеве у борби против Исламске државе. Русија поручује да добри односи Тел Авива са Асадом могу помоћи у смиривању Хезболаха.

Очигледно је, међутим, да се на Блиском истоку очекују велике промене, где ће осовина Москва–Техеран–Анкара играти запажену улогу. Израел брине због иранског „шиитског лука“ који се протеже од Авганистана до Медитерана, поготово у околностима када су Исламска држава и Вашингтон натерани на дефанзиву и више немају некадашњу моћ и утицај на дешавања у региону. Зато Нетанијаху обиграва око Путина, верујући да би следећа на удару могла да се нађе Голанска висораван, коју је Дамаск изгубио у Шестодневном рату 1967. године, када је Израел разбуцао армије Египта, Јордана и Сирије. Голанска висораван, са својом водом и нафтом, може поново доћи на дневни ред – због све тешњих односа Москве и Техерана. Наравно, на инсистирање Тел Авива да се Москва одлучи између њих и Ирана, из Кремља одговарају контрапитањем: на чијој сте ви страни у сукобу Русије и Америке?

Тешње везе Анкаре са евроазијском коалицијом јесу веома непријатна вест за лидере старог блискоисточног и глобалног поретка. Западни експерти и медији отворено прозивају Ердогана да спрема издају ЕУ и НАТО, а њихове страхове подгрева и вест о набавци система С-400 у Москви. Када се томе дода изградња „Турског тока“ упркос много пута изреченој забрани из Вашингтона и Брисела, Ердоган сада постаје легитимна мета. То је јасно и њему, па зато тражи заштиту Русије да не би завршио као Садам и Гадафи. Док се Запад фокусира на Украјину и Балтик, из руку му клизе Мала Азија и Блиски исток. Ефектан заокрет и обрт на Босфору, још једно је у низу Путинових изненађења Западу. Биће их, свакако, још.      

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *