Вредности и сендвичи

Пише Никола Врзић

Како нам је текућа предизборна кампања показала да немамо много разлога за оптимизам, и зашто је српска елита лошија од њеног народа 

Задивљујуће је мало времена прошле суботе било потребно да се овдашњим а безобалним интернет простором рашире фотографије крезубих присталица Српске напредне странке које, с подразумевајућом и разумљивом муком, али жељно јер су били гладни, грицкају подељене им сендвиче и одушевљено поздрављају свог председничког кандидата Александра Вучића. Крезуби сендвичари с Вучићевог митинга у Новом Саду моментално су били извргнути третману темељне поруге на друштвеним мрежама на којима се окупља друштво које себе сматра финијим од њих, и тежег их је душевног бола због тих подсмеха сачувала, вероватно, само чињеница да се друштвене мреже којима они имају приступ не налазе у сајбер-простору већ по пијацама, бувљацима и кафанама када, понекад, стигне плата.

[restrict]

ПОБУНА ШАКЕ ЈАДА А гласан подсмех овим политички ангажованим, крезубим ждерачима бесплатних сендвича постао је својеврсни знак распознавања, такорећи легитимација, свима који мисле да су од њих бољи па су зато, јел’, елита или би то макар, жарко, желели да буду, а то ће најлакше постати ако се што гласније подсмехну онима који не могу и не умеју да им узврате, а уз то је реч о политички коректном подсмеху, штавише пожељном у круговима који су себи приграбили право да о томе одлучују.
Укратко о сендвичима као политичком аргументу: они нису доказ да су се људи који их једу на Вучићевом митингу ту нашли само да би добили бесплатне сендвиче. Можда га заиста, из њима знаних разлога који су у демократском поретку легитимни колико и свачији други, искрено подржавају. Зашто им се то право одузима подметањем сендвича?
О зубима (и њиховом помањкању): право је чудо како нико још није приметио, а можда и није чудо, да се недостајућим зубима у устима Вучићевих присталица највише смеју присталице петооктобарске Србије, оне која је местимично до потпуно укинула бесплатне зубаре по домовима здравља, а приватне зубаре, брижљиво извршеном транзицијом нашег новца на туђе рачуне, учинила недоступним за многе који би иначе, можда, и имали амбицију да поседују све зубе. И посматрани овако, из угла транзиције, да ли су зуби којих нема разлог за подсмех, или за сажаљење помешано с гневом?
У сваком случају, ова мала новосадска епизода показала нам је како с једне стране имамо ону крезубу шаку јада, а с друге стране оне који су уверени да су бољи од њих па зато и могу да им суде, а с њима и селебритије да их у то и додатно увере. Звучи познато, зато што и јесте познато. И Хилари Клинтон окружила се селебритијима и осталима који мисле да су бољи јер презиру америчку шаку јада, губитнике транзиције која се тамо зове глобализација а своди се на исто, и знамо како је прошла када је народ проговорио. И није се то догодило само у Америци, догађа се и у остатку света западне, неолибералне демократије. То је светски тренд, самозвани елитисти и њихови селебритији све више постају снаге прошлости.
С тим у вези, може се чак аргументовати и да су Срби, у извесном смислу, глобална авангарда. Док презрени народ на Западу против својих елита устаје (тек) сада, презрени и крезуби Срби против своје су елите добитника глобалистичке транзиције устали још пре пет година, 2012, све и ако у међувремену нису добили оно чему су се надали, но није сад то тема. Али закључак јесте да нам је народ, нарочито ако није укључен на друштвене мреже него у сопствени живот, укљученији у актуелне светске токове од оних који га предводе или би то поново да му учине.
И толико о вредностима попут модерности и заосталости.

ВРЕДНОСТИ ПРАВОСУДНЕ РЕФОРМЕ Али ова прича о вредностима ту се не зауставља, него, нажалост, тек почиње.
Ето, на пример, европске вредности на које се многи позивају. Да ли су и Марин ле Пен и Норберт Хофер и Герт Вилдерс и Виктор Орбан и Јарослав Качињски део тих европских вредности? Наравно да нису, они су популисти, кажу нам елитисти, а то онда значи да су европске вредности оличене у њиховим противницима, ево, рецимо, у донедавном председнику Европског парламента Мартину Шулцу који је ваљда сав од тога саткан. Али тај се Мартин Шулц и бројни њему слични заточници европских вредности (њих 226 од 750 чланова актуелног сазива Европског парламента, више од било које званичне посланичке групе), открили су процурили документи организације Џорџа Сороша, налази под контролом овог милијардера с политичким амбицијама којег нико никада није бирао ни на једну функцију, те стога не поседује ни зрно демократског легитимитета. Што ће рећи да би овдашњи јавни заговарачи европских вредности требало лепо да признају да се највећа европска вредност састоји у боравку у Сорошевом џепу, уместо што нас обмањују другачијим, лажним дефиницијама.
А кад смо већ код Сороша, Саша Јанковић, доскорашњи заштитник грађана, грађане је бранио и тако што није остала упамћена ниједна његова реакција против оне скандалозне реформе правосуђа и отпуштања силних судија које је Демократска странка оценила као политички неподобне. Друштво судија Србије је, тек да подсетимо, у марту 2014. то и документовало, документујући успут и да је у овом процесу учествовала и Безбедносно-информативна агенција. Подсетимо и да је, у време оваквог реформисања правосуђа, заштитник Јанковић контролисао рад БИА и утврдио да провера, којих је дакле било, тобоже није било, што га чини саучесником у онаквој реформи, а тадашње незаконито и неморално поступање ДС-а сада му, приде, није представљало препреку за прихватање подршке његовој председничкој амбицији. И какве су то, онда, вредности које Саша Јанковић заправо заступа?

КРИМИНАЛИЗАЦИЈА И ОСУДЕ Мноштво јавне пажње и потпуно заслужене осуде изазвала је оптужба, ако се то уопште тако може назвати, функционера СНС-а Миленка Јованова да супруга председничког кандидата Вука Јеремића Наташа Јеремић „управља целокупним нарко-тржиштем у Србији“. Никакав жар предизборне борбе не може да оправда овакве речи, Вучић јој се због њих јавно извинио јер ништа друго није ни могао да учини, а Наташа Јеремић и сви други које је Јованов брутално испрозивао морали би и да га туже суду, не само зато што је то заслужио већ и да никоме другом убудуће не би пало на памет да на овакав начин злоупотреби чланове породице политичког противника и јавни простор који му је на располагању за потребе сопствених предизборних циљева.
Исто тако – пишемо ово веома свесни да се многима неће свидети, али принцип мора да важи доследно или га нема уопште – сасвим је јасно да би исти аршин морао да важи и за све остале учеснике у политичком процесу, укључујући управо и Вука Јеремића који је устврдио да „Војводином, у многим њеним деловима, данас владају криминалне банде, под мањом или више директном ингеренцијом Андреја Вучића, брата премијера“. Као и Јованов, ни Јеремић није понудио доказе за своју оптужбу. Ако их има, зашто није? Зашто није поднео приватну кривичну пријаву против Андреја Вучића због злочиначког удруживања, ако већ полиција и тужилаштво, под политичким утицајем Андрејевог брата, не обављају свој посао? Овако, пошто Јеремић то није учинио, немогуће је избећи поређење са случајем његове супруге и закључак да је и он учинио исто што и Јованов – криминализовао је члана породице свог противкандидата без иједног понуђеног доказа – а најуочљивија разлика састоји се у томе што је један случај изазвао велику згроженост јавности, а други није.
А то нас пак враћа натраг на причу о зубима и сендвичу, и све док једноме буде дозвољено оно што другоме није иако не би смело да буде дозвољено никоме, одосмо ми право у…, да тако кажемо, вртлог политичког муља и сличних страсти из којих може да искочи само неко попут Белог Прелетачевића, као мере опште згађености споменутим муљем. Пошто већ, очигледно, пристојан свет у таквом амбијенту не може да дође до изражаја. И зашто се, онда, чудимо што никако да нам буде боље?

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *