УДАР НА НАСЛЕДНИКА

ОБАМА ПРОТИВ ТРАМПА

Пише ФИЛИП РОДИЋ

Оно што није могао на изборима преко Хилари Клинтон, бивши амерички председник Барак Обама сада покушава да изведе преко својих сарадника у државним институцијама, обавештајним службама и медијима зарад интереса „дубоке државе“ – да на сваки начин сруши Доналда Трампа

Лепа кућа од црвене цигле у богаташком вашингтонском кварту Калорама постала је нови дом брачног пара Обама по изласку из Беле куће. Здање површине нешто мање од 800 квадрата изнајмили су од некадашњег портпарола председника Била Клинтона Џоа Лохкарта, наводно јер се налази близу школе коју похађа њихова млађа кћерка Саша. Лондонски Дејли мејл, међутим, пише да су се бивши председник и прва дама за останак у Вашингтону за ову кућу одлучили јер је на мање од три километра од Беле куће и да би били ближе линији фронта у рату против новоизабраног председника Доналда Трампа. Обама своју кућу, пише овај лист, претвара у командни центар за подизање устанка против свог наследника. „Обамин циљ је да свргне Трампа са места председника или присиљавањем на оставку, или импичментом“, наводи Дејли мејл позивајући се на блиског породичног пријатеља бившег председника. У овоме му највише помаже његов „дугогодишњи консиљере“ Валери Џерет, која се заједно с њим и Мишел уселила у ову кућу. Ово није први пут да Џеретова игра кључну улогу у Обаминим подухватима, а ни да живи с њим под истим кровом – живела је у Белој кући, обедовала с председничким паром, и учествовала у обликовању његове унутрашње и спољне политике.
Обама још није званично преузео вођство у опозицији Доналду Трампу, за сада то раде други људи, али, како је то крајем фебруара новинарима саопштио његов бивши државни тужилац Ерик Холдер, „то долази. Он долази и спреман је да навали“. О Обамином повратку у политику за лондонске новине говорио је поменути блиски породични пријатељ рекавши да је „прво био неодлучан да ли да преузме улогу опозиционог вође“, али да га је Џеретова „убедила да нема другог избора ако жели да сачува своју оставштину“.

[restrict]

ПРОГРЕСИВНИ МАКАРТИЗАМ У међувремену, рад на дискредитацији Трампа и свих њему блиских људи спроводе друге особе, пре свега оптужујући нову администрацију и њене чланове за блискост са Русијом. За недостатак патриотизма и издају земље Трампа и његове сараднике, ироније ли, највише оптужују они који себе називају „прогресивцима“ и управо они који би требало да су највећи противници сличне праксе коју је својевремено, на почетку Хладног рата, спроводио републиканац Џозеф Макарти. Овај парадокс уочио је и Филип Жиралди, један од најеминентнијих светских стручњака за борбу против тероризма који је провео више од двадесет година у Европи и на Блиском истоку радећи за ЦИА. „Левичари које сам познавао на колеџу сада су део естаблишмента и генерално пензионисани либерали из лимузина. Они се сада називају прогресивцима, јер то, наравно, отменије и ученије звучи (…) Они су се преокренули и у вези с питањем рата и мира. У најновијој инкарнацији то се може повезати са очајничком жељом да се сроде с кампањом Хилари Клинтон која је била ратоборна према Русији, Сирији и Ирану, али сумњам да та склоност ка именовању непријатеља сеже много дубље, до администрације Била Клинтона и њених санкција против Ирака и балканске авантуре која је за резултат имала стотине хиљада мртвих и стварање нарко-терористичке државе у срцу Европе“, навео је он у тексту под насловом „Зашто прогресивци воле рат“ који се успут бави и садашњом „истрагом“ русофила у Америци.
У овом тону протекло је саслушање Конгресног комитета за обавештајне послове пред којим су 20. марта сведочили директор Федералног истражног бироа Џејмс Коми и његов колега из Агенције за националну безбедност (злогласне НСА), адмирал Мајкл Роџерс. Аналитичар и бивши министар финансија у администрацији Роналда Регана Пол Крејг Робертс навео је на свом блогу да је из овог саслушања закључио да демократе Коми и Роџерс желе сукоб са Русијом. „Демократе су наступиле у пуној снази како би демонизовале Русију, Путина и све оне, посебно републиканце блиске Трампу, који разговарају са Русима, чак и ако је та особа још приватно лице, као што је то био генерал (Мајкл) Флин када је руском амбасадору (Сергеју Кисљаку) препоручио да његова земља не одговори истом мером на Обамино протеривање дипломата у време Божића“, навео је Робертс.
Демократе су повеле политичку и медијску хајку против Флина, због које је он поднео оставку после само 24 дана проведена на месту саветника за националну безбедност. По њиховом мишљењу, Флин је починио издају тако што је уверио Русе да на Обамину провокацију не одговоре логиком „око за око, зуб за зуб“, а та издаја је доказ да су и он и Трамп Путинове марионете. У време Флинове оставке, средином фебруара, чак ни неки медији главног тока нису сматрали да је Флин урадио ишта спорно. Агенција Блумберг је, на пример, написала да је „боље објашњење да је Флин бачен под аутобус“ у оквиру шире кампање за дискредитацију Доналда Трампа у оквиру које се спроводи и истрага о наводном руском хаковању. Флин је био згодна мета и за бирократске структуре безбедносне заједнице јер их је оштро критиковао и залагао се за реформу обавештајних агенција, и за демократе којим се посебно земерио летос када се прикључио групи која је захтевала судско гоњење Хилари Клинтон и њено затварање. Блумберг је тада још оценио да је „Флин само предјело, а да је Трамп главно јело“. Да се ради о оркестрираној и потпуно неоснованој кампањи блаћења, односно политичког убијања једног човека сведочи и чињеница да су се са Кисљаком, што је сасвим нормално, редовно састајали бројни демократски званичници, те да је он у Белој кући био више од 22 пута. На сличан начин покушана је и дискредитација државног тужиоца Џефа Сешнса (иначе човека који се 1999. противио бомбардовању СРЈ), али је он за сада успео да се задржи на функцији, премда је приморан да се повуче из истраге наводне руске умешаности у председничке изборе у САД.
Демократе у оквиру своје хајке на Трампа покушавају да криминализују свакога ко ради на побољшању односа Русије и САД. У њиховим очима, залагање за мир између две нуклеарне силе је доказ да је неко руски агент, марионета „тарантула која се налази у центру шпијунске мреже“ (најновији прогресивни назив за Путина) и треба да буде на листи за одстрел.
Иако су нашироко и надугачко говорили о опасности коју за мир, демократију и САД представља Русија, агенти Коми и Роџерс, обојица Обамини кадрови, нису желели да одговоре на питања Трампу наклоњеног дела републиканских представника како је дошло до цурења информација штетних по Трампову администрацију са састанака којим су присуствовали само директори ЦИА, ФБИ и Агенције за националну безбедност. Медијима је то пренео „неко ко је нешто чуо“, лаконски је одговорио први човек ФБИ. С друге стране, два дана после овог саслушања, председавајући Обавештајног комитета Девин Нуњез признао је да су Доналд Трамп и његов тим били „случајно прислушкивани“ у периоду од избора до инаугурације и да то није имало никакве везе са Русијом. Нуњез је рекао да је „од извора који су мислили да би за то требало да зна“ добио десетине извештаја у којима се не помиње Русија, а који су били део рутинске истраге и сматрају се „случајним прислушкивањем“. „Нормално, формално прислушкивање“ обезбедило је „значајне информације“ о Трампу и његовом тиму током транзиционог периода. Нуњез је рекао и да се не може искључити могућност да су у „случајно прислушкивање“ били умешани и највиши Обамини сарадници. Ово признање је утолико важније због тога што је на Трампа бачено и дрвље и камење од тренутка када је твитом обзнанио да је био прислушкиван и да је захтевано да се извини пошто нема доказе за своје тврдње. Сада се ситуација преокренула.

ОПАСНОСТ ОД 25. АМАНДМАНА Иако је демонизација и дехуманизација Трампа већ одавно у току, физичка елиминација или импичмент који би предводиле и спровеле демократе нису баш изгледни у скорије време. С друге стране, Трампа би на брзину могао да уклони неко из његовог најближег окружења, неко од издајника из републиканске елите. У колумни Вашингтон поста од 10. фебруара наводи се да би за импичмент било потребно чекати најмање две године, да се изабере Конгрес са демократском већином, али да би бржа варијанта било уклањање председника помоћу уставног 25. амандмана. Овај акт омогућава потпредседнику и већини чланова кабинета да председника прогласе неспособним и на његово место поставе потпредседника. На сличну идеју је, само дан пре Поста, дошао и Тајм који је двадесет дана од инаугурације објавио текст „25. амандман и шта се дешава ако председник не може да обавља свој посао“. Да се о овоме озбиљно размишља у антитрамповским круговима дубоке државе коју не чине само демократе него и бројни републиканци који се не слажу са Трампом, попут, на пример, ратоборног сенатора Џона Мекејна, указује и чињеница да се поред кампање демонизације Трампа као издајника и Путинове марионете води и она која га представља као лудака.
Да би се овакав план спровео у дело, неопходно је само да се путем медија и политичког притиска уклони још неколико Трампових верних сарадника, међу којима ће, највероватније последњи на реду, бити главни стратег Стив Бенон, и да се изабере повољан тренутак – стварна или исфабрикована криза која ће разбуктати већ успостављени наратив о „нестабилном председнику“ или „руској марионети“ и која ће дати алиби републиканској елити што мрзи Трампа да му забије нож у леђа и на његово место инсталира много прихватљивијег Мајка Пенса.
Рат против Трампа није ни узалудан нити је унапред изгубљен, као што су многи склони да наивно верују. Пре ће бити да све ово што смо до сада видели представља само прве пуцње и маневре у добро планираном државном удару који припремају снаге са огромним искуством у нелегалним променама режима широм света. Срећна околност је што амерички народ и даље више верује Трампу него медијима. У ствари, из дана у дан све мање верује медијима, а за Трампа ћемо још видети. Засада је сигурно само да ће права борба почети оног тренутка када Обама одлучи да изађе из сенке и стане на црту свом наследнику.

СУСРЕТ ПРИСЛУШКИВАНИХ

Сусрет Доналда Трампа и немачке канцеларке Ангеле Меркел који је требало да послужи за премошћавање разлика између двоје лидера по свему судећи послужио је управо супротној сврси – истицању разлика. Чињеница да је једина сличност коју је после разговора на конференцији за новинаре амерички председник истакао та што их је Обама обоје прислушкивао већ говори сасвим довољно, а Трампово одбијање да пружи руку Меркеловој на почетку сусрета у Овалном кабинету шаље недвосмислену поруку.
На конференцији за новинаре било је јасно да међу њима постоје суштинска неслагања о бројним темама, и то толико велика да је Меркелова у једном тренутку морала да их отворено призна и нагласи да је у Вашингтон дошла како би бранила немачке интересе и трагала за компромисима. У време Обамине владавине то није био случај. Њихов однос био је толико присан да Меркелова није много марила ни за немачке интересе како би удовољила Обаминој вољи. Најбољи пример за то је одлука о увођењу санкција Русији, која је јасно ишла на штету Немачке. Да иронија буде још већа, по одласку Обаме Меркелова је постала главни носилац политике санкција. „Ја представљам немачке интересе. Разговарам са председником САД који, као што је и нормално, заступа америчке интересе. (…) У разговорима смо покушали да решимо питања око којих се не слажемо и нађемо компромис добар за обе стране. (…) Некада је тешко пронаћи компромис, али за то смо изабрани“, рекла је Меркелова у обраћању веома различитом у односу на она која је имала с Обамом, када су лидери обе земље волели да истичу да нема никаквих разлика и неслагања између немачких и америчких погледа и интереса.
Трамп није ни покушавао да нађе компромис него, напротив, као да се трудио да учини да Меркеловој буде што непријатније. Пре свега, потпуно у свом маниру овлаш је поменуо своју подршку НАТО-у и одмах Меркеловој поново затражио новац. „Поновио сам канцеларки своју снажну подршку за НАТО, као и потребу да наши НАТО савезници плате поштен део цене одбране. Многе државе дугују огромне суме новца и то је веома неправично према САД. Те државе морају платити своја дуговања“, рекао је он. Да не би било никакве забуне око тога на ког дужника мисли, Трамп је одмах након састанка твитовао и именовао Немачку. Значајан детаљ је и да, док је о НАТО говорио у практично рекеташком маниру, Трамп ниједном речју није поменуо Европску унију према којој гаји нескривени презир. Меркелова је ово морала да примети и да схвати да у времену брегзита и осталих изазова с којим се суочава широм Уније нема више подршку председника САД. Такође, Трамп ниједном речју није осудио Русију, нити подржао Украјину, што је још једна ствар у снажном контрасту са некадашњом Обамином праксом.
Трамп је био недвосмислен и у одбацивању осталих досадашњих тачака заједничког интереса и слагања као што су имиграциона политика (јасно је одбацио њене ставове) и трговине (указао је да намерава да на прво место стави америчке интересе и Немачку и друге земље „врати на своје место“). Иако је одмах после Трампове победе на изборима било јасно да он и Меркелова никада неће бити пријатељи или партнери, ова посета је то још једном доказала.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *