У КОЛОРУ, АЛИ ЦРНО-БЕЛО

После доделе Оскара 2017

Пише Владислав Панов

Овогодишња додела Оскара била је најколоритнија до сада. Најпре због свеобухватног кориговања расног аспекта, коначног демонтирања такозване „беле неправде“ током процеса номиновања и избора лауреата, а онда и у слично напредно ангажованом политичком филтрирању спољнополитичких америчких заблуда, грешака и неусклађености с диктатима неолибералног глобализма

Да, овогодишња је додела 89. Оскара (уочи, дакле, великојубиларног) убележила себе у тако дугу историју као најскандалознија до сада. Све је пред њом пало у воду, и Марлон Брандово одбијање Оскара због Индијанаца и голи мушкарац на бини и прошлогодишње прозивање белог холивудског естаблишмента за расизам и баш све друго што се током претходних деценија дешавало стварно или тек наизглед мимо зацементираног и добро увежбаног протокола. А скандал ипак није у томе да су (свакако скандалозно) престарели за тако тежак задатак, екс Бони и Клајд, Ворен Бити и Феј Данавеј на тренутак прогласили погрешан филм за најбољи. Иако је то пропуст свих времена и у том протоколарном смислу јесте гаф над гафовима, прави је скандал захваљујући њему остао у сенци. Или је потиснут потпуном безосећајношћу како блазиране и лицемерне публике у Кодак театру у Лос Анђелесу, тако и оном пред малим екранима. Свеједно, као да нико није приметио безобразну шамарчину коју је својом изјавом и протестним недоласком на доделу Оскара Америци залепио ирански синеаста Асгар Фархади. Његово остварење „Трговачки путник“ добило је Оскара у категорији најбољег страног филма, а он је ту част искористио за политички говор у форми читања свог протестног писма. Преко посредника, наравно, јер је овај био бунтовно одсутан, „дубоко потресен“ новом имигрантском политиком Америке.

[restrict]

Прави „лом“ остао непримећен

Фархади је, наиме, осетио да је повољан моменат да изрази верску и сваку другу лојалност сродним арапским народима чији су држављани постали жртва нове политике Беле куће када је реч о дозволи уласка у Сједињене Државе имигрантима из шест арапских и муслиманских земаља. Причао је ту Фархади о границама које нови председник Доналд Трамп подиже делећи свет и стварајући при том опасну атмосферу страха, па је чак у једном моменту поменуо и фашизам! Нико се, занимљиво, није осетио погођеним. Чувени амерички патриотизам потпуно је изостао. Затајио пред налетима еуфоричног мондијализма, широкогрудог либерализма и потпуног одсуства мере у самошибању и испразном улизивању некоме ко их прозива и критикује стајући сасвим отворено на страну држава у којима ратују и гину управо њихови синови! И тако Фахради добија хвалоспеве поводом свог филма, али не за уметнички допринос него из чисто политичких разлога, постајући средство за даље унутрашње америчко обрачунавање присталица и противника новог америчког председника. Апсурд је да је миљеник светске филмске критике Фахради из Ирана, земље која је дебело прва на списку за следеће бомбашке и сваке друге америчке мере присилног увођења демократије. Трагикомично је парадоксално да се он хвали и награђује уз силну подршку либералног ешелона доминантно присутног у Холивуду иако у истом моменту, као истински непријатељ америчке политике, он поносно изјавама стаје на страну највећих њених противника. Али скандал над скандалима је ипак погрешно прозивање најбољег филма године. Уместо прво прозваног (тако декларисаног) ретро-мјузикла „Ла ла ленд“ (освајача шест Оскара од рекордних четрнаест номинација), на бину су позвани прави победници, аутори педерско-црначке „ангажоване драме“ „Месечина“, која у сваком погледу представља све оно што било каква прослава наводно великих достигнућа филмске уметности не треба и не сме да буде. Јер и у уметнички потпуно неподржаном извлачењу овог филма на ниво најбољег у прошлогодишњој продукцији бива из чисто политичких разлога потпуно обезвређен рад већине филмских стваралаца чији филмови нису имали никакве шансе јер им тема није била довољно политички коректна и ангажована. „Месечина“ је у том смислу непобедиво идеални спој састојака који чине победничку матрицу расно-сексуалне политике на линији истинског фашизма који влада светом – такозваног демократског и либералног. Сексуалне изопачености и афирмативни расизам (сада дозвољени и подобни) уперен према белој раси неизлечиво нечисте савести савршено су спојени у „Месечини“ коју, ето, ни геријатријски гангстерски пар Бони и Клајд није могао да победи.

Све је било политика

Што се тиче расног аспекта који је прошле године био тако агресивно истакнут као негативни лајтмотив приликом не само бирања Оскарових лауреата већ и селекције номинованих за ову награду, сада је све дошло на своје место. Рекордан број прикладно тамнопутих глумаца и аутора доспео је до најужег круга за избор оскароваца, па је тако и рекордан број њих добио ову награду. Обе споредне улоге, филм године, најбољи адаптирани сценарио, најбољи документарац (контроверзна прича о случају О Џеј Симпсона!) – сви су отишли представницима такозване афроамеричке Америке. Двоструки је оскаровац Дензел Вошингтон, тако, као нека врста колатералне штете, постао парадоскална жртва ове помаме за расним исправљањем „беле неправде“ јер ни као аутор ни као глумац ове године са својом, дакако изразито расно обојеном, породичном драмом „Ограде“ није успео да тријумфује. Све је, иначе, било политика. Чак и избор „цртаћа“ („Зутопија“) године у коме кроз ликове животиња деца треба да науче прве каноне из области сексизма. Али, занимљиво, у тој се гужви политичке коректности нашло и ново остварење ноторног лошег момка и дуго истакнутог егземплара свакојаке некоректности и непристојности Мела Гибсона, који се наметнуо са изразито антиратним филмом („Гребен спаса“) у ком се он, ни мање ни више, истински афирмативно бави истинитом причом о хероизму војника који у рату у протесту савести одбија да убија!

На крају, намеће се закључак да је овогодишња додела Оскара била најколоритнија до сада. Најпре због свеобухватног кориговања расног аспекта, коначног демонтирања такозване „беле неправде“ током процеса номиновања и избора Оскарових лауреата, а онда и у слично напредно ангажованом политичком филтрирању спољнополитичких америчких заблуда, грешака и неусклађености с диктатима неолибералног глобализма, посебно гледано кроз једнодушно критиковане наводно непријатне и политички неприхватљиво некоректне „трампизме“. Мада, свеполитички 89. Оскар-шоу ће ипак заувек бити упамћен и спомињан по непријатном, али суштински сасвим небитном скандалу приликом погрешног прозивања филма године. И пошто је овај наводни политички напредак као приликом некакве јавне исповести испоручен светском аудиторијуму од око милијарду људи који се те вечери-ноћи обрео поред малих екрана послат од стране шоу-бизниса, односно „индустрије забаве“, дакле у сваком озбиљном смислу потпуно неозбиљан, лаконски и необавезујући, идеја о филмској едукацији покварене и заостале планете остаје утопијски неостварљива. Ако је ико уопште желео неки озбиљнији учинак америчких филмова од бројања зараде. Уз податак да је сваки од номинованих филмова за филм године, без обзира да ли је реч о такозваној независној продукцији или остварењу великог студија, још пре доделе Оскара успео својим творцима да донесе између двоструке и у појединим случајевима петоструке зараде у односу на уложена средства у њих, онда је покушај иоле озбиљнијег друштвеног, политичког или социјалног сумирања овогодишње расно-политичке „оскаровске револуције“ сасвим излишан. Јер га нема, не може и не треба да га буде. А што се доделе Оскара тиче, сасвим спонтано, чак и неприметно од свих, па и од сопствене свести и савести, најбољи је предлог у једном моменту углавном безуспешне духовитости дао сам водитељ церемоније, комичар Џими Кимел када је, покушавши да буде духовито-провокативан на рачун повремених падобранских десаната слаткиша на публику у Кодак театру, рекао да би убудуће исто тако требало и да се деле Оскари – падобраном, па коме западну! Цинична је можда, али после свега ова идеја делује убедљиво најпоштеније!      

[/restrict]