РЕТКА ПТИЦА МЕЂУ СЛИКАРИМА

Пише Дејан Ђорић

Премда млада, Гордана Томић (Rara Avis је њен alter ego, заштитно, поетско име) са невероватном сигурношћу и учесталошћу јавно се представља, подижући излагања на највиши ниво. У последње три године имала је десет изложби у Београду, Њујорку и Подгорици, прате их квалитетни каталози са текстовима водећих познавалаца

Леонид Шејка, најзначајнији српски уметник у другој половини двадесетог века, не би постао славан да је имао другачије име и презиме. Nomen est omen. По учењу руских религиозних филозофа, име и презиме судбински одређују личност. Сликарка Гордана Томић (1979) трага за особеним у јавном и приватном животу. Нема псеудоним или надимак, већ је као Индијанци и шамани узела заштитно, поетско име. На шта упућује, које вредности открива њен alter ego Rara Avis (на латинском „Ретка птица“)?

[restrict]

Њена недавно приређена изложба у Галерији УЛУС у Београду означила је један излагачки феномен. Премда млада, она се са невероватном сигурношћу и учесталошћу јавно представља, подижући излагања на највиши ниво. У последње три године имала је десет изложби у Београду, Њујорку и Подгорици, прате их квалитетни каталози са текстовима водећих познавалаца (Здравко Вучинић, Драган Јовановић Данилов и Оливера Вукотић). Последњу изложбу обележило је за Београд несвакидашње кречење зидова галерије у црно (чиме су се боље истакле слике), лепљење натписа са текстуалним порукама на скровитим местима у галерији и стручно вођење у једном дану групе представника великог бизниса  кроз поставку. Београд скоро није видео тако професионално организовану изложбу на којој је уметница показала и дела за која је повод нашла у јапанској естетици. У историји сликарства познате су такве врсте посезања у друге, стране, егзотичне или оријенталне традиције, од сликарства оријенталиста деветнаестог века, Гогеновог Тахитија, Клеовог и Макеовог открића Туниса до Нолдеовог путовања на Карибе и инспирисања представника њујоршке школе апстракције калиграфијом и уметношћу старог Јапана и Кине. За Гордану Томић духовно путовање у далеку културу није трајно, она неће постати неки усамљени сликарски јапанолог у нашој средини. Реч је о једном од открића на њеном сликарском путу, као могућности унапређења сопствене естетике. Јапанска уметност и стилизација свакодневног живота толико су изражени да можда само Италијани имају слично ако не боље и више естетизовану стварност. Утолико је теже наставити тако развијену и удаљену ликовну вероисповест али је ова сликарка крајње вешто и сигурно апстрактну јапанску слику превела у њој близак вид сличне уметности. У српском сликарству не постоји такав тондо и са толико духовности насликано Сунце као њен, на коме се ретко виђено прожимају дводимензионални, тродимензионални и имагинарни духовни простор.

Опште гледано, она се веома брзо успела на више нивое литице зване српска и њујоршка уметничка сцена. Као да никада није била почетник, пребродила је сазревање и освојила своју слику, тј. стил или израз. Новију српску а вероватно и светску уметност стварају три типа уметникâ – занатски вешти фигуративци, аматери који се слепо држе традиције, успевајући само да је компромитују и дају за право најбројнијим авангардистима који одбацују и поништавају слику и скулптуру у име ненаративне антиуметности. Рара Авис алијас Гордана Томић не припада ниједној од те три групације, издвојила се као истакнута млађа сликарка чисте апстракције (мада зна и за излете у фигурацију и ведуту, више као експеримент и изазов). Успешна у групи сликара беспредметних светова, истиче се својеврсним визионарским карактером делâ која се могу схватити као алтернативни, паралелни, природни или вештачки, западни или оријентални ликовни светови, можда и рајеви. Њено сликарство је страсно и драматично, изазива „ретинални оргазам“, како је Тимоти Лири назвао нешто другачија остварења.

Она је сада међу изазовним уметницама са сцене која обилује разним вредностима и често сукобљеним учесницима. Способна да смири духове, да доведе у склад подељене поетике, упоредо са синтетичким карактером њених новијих остварења испољила се и као све важнија за представљање водећих српских сликара и вајара. Освајајући слику мудро и поступно али не и преспоро, открила је свој колорит којим представља животне сокове, ерос сликарског чина и радост живљења. Она није као многи велики апстрактни сликари заинтересована за монохромију, одвише је тих црних, белих и сивих слика. Не само да на триптисима и космичким пејзажима обилно користи црвену боју, већ и неке њене слике хладних тонова имају наглашену топлину и осећајност. На страни је човека а не машине, живота уместо смрти, женствена и чулна као сликарка, спремна да уочи непознате, скривене призоре који јој се отварају иза стварности.

Рара Авис залази иза појавног у вечно, преиспитује своју осећајност у разним ликовним световима, којима надилази предметност. Њен колорит је вибрантан, кист као да је сеизмолошки инструмент, слика је крвоток а стварање напетост и сагоревање. За сликарство и даље важи оно што је рекао Андре Бретон: „Уметност ће бити грчевита или је неће бити.“ Летећи смело ка новим обалама Гордана Томић сада истражује тајну великог формата слике за коју је Барнет Њумен уочио да има необична својства обухватања, увлачења и осећајног поништења посматрача. Није ли исто открио још Клод Моне у својој последњој серији слика, привидно сликајући локвање и воду, а заправо стремећи ка космичкој визији, потпуној апстракцији и амбијенталној уметности.

Рара Авис сада влада великим форматом, сликом која је убедљива као галеријски експонат и уметничко дело; способна је да задиви посматрача не заборављајући интимност ликовног детаља. Са овом сликарком постаје све узбудљивије и све мање смо сигурни са чиме ћемо се суочити следећи пут. Не зове ли се то коначно уметност? Да ли је она само непредвидива, хировита дивља душа? Не, већ психонаут, аналитичар и синтетичар, авантуристкиња у најлепшој пустоловини која се још увек, после свега, назива уметност.       

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *