Радомир Батуран – МАТИЦА И ДИЈАСПОРА: ЛИЦА И НАЛИЧЈА СРПСКЕ УСУДНОСТИ

Разговарао Владимир Димитријевић

Срби у дијаспори морају да се врате материнској мелодији, печату и коду српског народа и да све раде са српског становишта, како на индивидуалном, тако и на државном плану

Почивши Предраг Драгић Кијук уредио је две моје књиге: збирку есеја Казивања у Србици, коју је издало Удружење књижевника Србије 2005, и Од Растка до Растка: антологију српског метафизичког песништва у издању „Дерете“ 2006. године. Док смо радили на рукописима ових књига, пожалио ми се да озбиљни српски писци више немају где да објављују, нити да прате вредновање српских књига јер су завладали постмодернистички, мондијалистички кланови и самопорицање Срба. Још је трајала политиканска антисрпска пропаганда планетарних размера. То ме је мотивисало да покренем српски часопис у Торонту, на српском и енглеском језику и писму. Колико је била тачна Кијукова дијагноза о стању духа времена и народа у српским земљама најбоље говори да су часопис Људи говоре прихватили српски писци, са интегритетом својих личности, као бродоломци спасилачки брод, а мондијалисти га нападали од првог броја – каже у разговору за „Печат“ др Радомир Батуран, оснивач је и уредник двојезичног српско-канадског часописа за књижевност и културу Људи говори који излази у Торонту.

[restrict]

Пред нама је тридесети број часописа Људи говоре, који, од првог броја, настоји да повеже дијаспору и матицу. Да кренемо од имена, позајмљеног од Растка Петровића. О чему људи говоре?

Часопис Људи говоре загранични је српски часопис који излази већ девету годину на српском и енглеском језику. У њему се не самопоричемо, јер нигде у свету нисмо срели ни часописе ни писце да су узели самопорицање као културни образац па нисмо ни ми. А што се тиче имена, крстили су га српски писци из матице и расејања српског. Предложили смо им пет назива за часопис и они су у спроведеној анкети изабрали овај – Људи говоре. Његови уредници су са четири континента, већина књижевници и професори универзитета: Мило Ломпар са Београдског универзитета, Небојша Радић са Кембриџа, Жељко Продановић из Окланда, Џонатан Харт са Универзитета Шангај, Владимир Димитријевић из Чачка и моја маленкост из Торонта. Посебно желим да истакнем огромну помоћ раноуснулог ерудите, филозофа Предрага Драгића Кијука, који нам је помогао да утемељимо часопис Људи говоре. О ликовној рубрици и дизајну часописа брину вајар Жељко Родић из Оквила и графички дизајнери Радмило Вишњевац из Торонта и Антоније Батуран из Лондона. Уреднике смо бирали намерно из више држава и са више континената јер да смо их бирали све из Торонта и Канаде, давно би се посвађали и часопис растурили. Бирали смо их по њиховом делу, а не по пријатељству и познанству. Уредника са Новог Зеланда још нисмо физички упознали, али јесмо прочитали његову књигу Фоничански мотиви која је објављена и на српском и на енглеском.

Како су уредници овог часописа са више континената, тако су и наши аутори, стални сарадници и претплатници скоро са свих континената. У часопису објављујемо пропорционално писце из матичних српских земаља и из српске дијаспоре. Часопис Људи говоре заиста је умрежио српске писце и читаоце из читавог света, али је повезао и писце из других култура у свету са српским и приближио српску културу читаоцима на енглеском језичком подручју. У сваком броју преведемо десетак наших писаца на енглески језик и десетак писаца из стране књижевности на српски језик. Био би предугачак списак када бих навео које смо све српске писце објавили на енглеском језику или стране писце на српском језику. Навешћемо само неке националне књижевности из којих смо направили избор и објавили га на српском језику: руска, пољска, румунска, канадска, аргентинска, индијска, јерменска…

Часопис излази у двобројевима пролеће/лето и јесен/зима. Две трећине часописа штампамо на српском језику и писму, као што трећину часописа штампамо на енглеском језику и писму. У сваком броју објављујемо причу о српским сликарима, а понекад и о странима. Уметничким репродукцијама, у пуном колору, дела сликара о коме пишемо започињемо сваку од двадесетак рубрика колико их овај часопис има. Број страна у сваком двоброју креће се од 350 до 400.

Људи говоре о свим сегментима српске културе, а само о књижевним темама из култура других народа. Покушавамо да оно о чему Људи говоре приредимо динамично, са естетским, етичким и духовно јединственим начелима.

Срећне земље, попут Русије, имају своје институте који се баве само дијаспором. Путин је 2003. Солжењицину поклонио велелепну зграду у центру Москве, где се сада налази Дом руског заграничја „Александар Солжењицин“, чије научне и издавачке активности финансира држава. И наша дијаспора, одавно, има значајна имена чије наслеђе још није ни прегледано, а камоли сабрано и објављено у матици. Зашто нисмо уложили нимало напора да њихово стваралаштво учинимо доступним свима нама?

Због расрбљивања и самопорицања Срба и у Југославији и у данашњим тзв. српским земљама. Уништена је српска грађанска интелигенција, са јаком самосвешћу, интелектуалним поштењем и интегритетом својих личности која је јавно деловала са српског становишта и ишла за хуманистичким идеалима, а расцветала се код Срба, као тикве, идеолошка, партијска интелигенција која не може имати ни самосвести, ни интелектуалног поштења, ни интегритета личности, а да не говоримо о њеном становишту и идеалима, јер она срља за идеолошким мантрама и материјалистичким идеалима новца, каријере, привилегија, награда и удворништва „вођама“. Они наступају са становишта америчких и европских жвака, а све српско им је локално и примитивно.

Вероватно су тзв. српске матичне државе једине у свету које ни у 21. веку не знају колико им сународника живи у расејању. Под Брозовом партијском палицом идеолошка мржња и полицијска осионост им није дала да преброје колико „непријатеља народа“ (како су називали српске монархисте, прогнане из отаџбине) живи у изгнанству, а квислиншким партијским вођама у квазидемократским, тзв. српским матичним земљама у интересу је само да од дијаспоре усисају што више новца. Дозволили су нам да бирамо, али су то административним ограничењима свели на минимум. На пример, у Канади, другој по величини земљи у свету, бројни Срби могу да гласају само у три града или да лете у Србију. Да представници српске дијаспоре уђу у Парламент то је још увек светогрђе и само мисаона именица.

О свему овоме актуелна српска влада ћути. А ви ме питате о српској дијаспори и „зашто нисмо уложили нимало напора да то стваралаштво из расејања учинимо доступним свима нама?“ Нисмо јер нема свести у актуелним владама и код већине грађана да то има значаја и да то треба урадити. Желим да будем поштен и да истакнем да се и ту понешто, иако споро и недовољно, мења. Тако, на пример, после осам година излажења нашег часописа Људи говоре људи у Комисији Министарства културе Србије за расподелу средстава за финансирање пројеката у култури српске дијаспоре прошле су године препознали његову вредност и суфинансирали га са сто педесет хиљада динара. Тим људима ми смо искрено захвални јер су овим поступком назначили да се став државе Србије према свом расејању мења. Ми у Торонту смо посебно захвални конзулу и свим члановима конзулата који су нам отворили врата и искрено подржавају све наше културне програме.

Објавили сте роман Кустос Мезезија, који прати српско-јерменску судбину главног јунака. Пре но што сте то урадили, бавили сте се, кад сте дошли у Канаду, између осталог и архивским изучавањем трговине робовима у Дубровнику и околини. Дошли сте до невероватних података о томе како су православни Срби из Босне продавани у робље од стране „културних“ Дубровчана, под изговором да су они „богумили“. О чему је реч?

Радио сам као асистент проф. историје Мартина Клајна на Универзитету Торонто на његовом пројекту Трговина робљем у свету. За сваку регију у свету имао је бар по једног асистента. Мени је запало да истражим трговину робљем на Балкану. На пијаци робља у Дубровнику продавали су се Срби из Босне и Херцеговине, ондашњег Захумља, ретко из Рашке, Зете и Бугарске. Дошао сам до стравичних података. Ишчитао сам море тих купопродајних уговора са пијаце робља у Дубровнику, склопљених на дубровачком Суду између тамошњих трговаца и каталонских, асконских, напуљских, ђеновских и венецијанских бродовласника. Воде се у засебним регистрима на латинском, насловљеним као „Documenta de servis de Patarenis“, а одлуке дубровачког Већа о патаренима у регистру „Acta consiliorum de Patarenis“. И то су документа фамозне историје, фамозне хипокризије. Све сама лаж о људима из Босне и Херцеговине и онда и сада. А ништа не боли као лаж у грудима.

Каква је била идеолошка основа за овакве поступке Дубровчана?

У то време сви градови-државе на Медитерану били су донели законе да се хришћани не смеју продавати као робови. У Душановом закону стоји посебан члан да се хришћани не смеју продавати у робље, чак ни поклањати кћеркама и сестрама у мираз при удаји. А на дубровачкој пијаци продају се скоро све сами Срби, највише из Босне несретне, али и Захумља (данашње Херцеговине), из Далмације (данашње Хрватске), Зете (данашње „монтенегринске“ Црне Горе ), Рашке (данашње Србије), Драчке (данашње Албаније) и Грчке (онда и сада), под хипокритичком назнаком фамозне историје: „patareni“. Чак су и робови из Драча и Солуна носили српска имена: Радослав Николић и Милија Живковић и били продани као „патарени“.

Све ово није било довољно идеолошком академику Милану Динићу и његовом издавачу САНУ да у њиховој књизи Трговина робљем у Дубровнику бар једном реченицом кажу да су се продавали Срби. Проф. Мартин Клајн бранио је част свог народа, па је доказао тезу да главни трговци робљем у свету нису били Јевреји, него робовласници из народа којима је припадало робље, кнезови и друга властела. Постоји уговор по коме је и сестра босанског краља Твртка Котроманића продавала своје робове у Дубровнику. У афричким народима продавци су били поглавице и врачи. Јевреја је било међу препродавцима робова, али су „Дубровчани, старе варалице“ били најбројнији трговци робљем на Балкану. Трговци робљем, судство латинских земаља, католичка црква и властелини не признају Србе за хришћане, већ их продају у робље као „патарене“ да им уносни бизнис не би затајио и да би што више сатрли „православне шизматике“. Био је то уносан посао и ефикасно преотимање православних земаља.

Све ме ово подсетило на актуелне белосветске лажи о Србима у време грађанског рата у Босни и Хрватској. Све лажи, преваре и подвале дозвољене су само да се том несрећном народу одузме слобода, земља, све богатство које има, и го живот, да поробљивачима цвета трговина оружјем, да њихове корпорације преотму све, од јефтине радне снаге до фабрика и да се европско-америчка-ватиканска алијанса прошири што више на исток, па макар и поубијали све Србе.

Како живе Срби у дијаспори и колико су повезани с матицом? Има ли наде да ћемо сачувати свој идентитет?  

Срби у дијаспори живе у духу времена и народа земље у којој живе. Већина стресно и „просперитетно“, по материјалистичком идеалу. Само појединци остварују значајније српске пројекте, а српске заједнице су разбијене, групе посвађане као и у матици. Наде има да сачувамо идентитет, само када Срби постану свесни свих обмана система и естаблишмента који влада, лажних вредности партија, идеологија и блокова. Морамо се вратити материнској мелодији, печату и коду српског народа и све радити са српског становишта, како на индивидуалном, тако и на државном плану. Када се Срби освесте, излазиће на изборе, бирати најумније, најетичније људе са визијом да им воде народне и државне послове, а не самопорицатеље и туђу срећу.         

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *