РАЂАЊЕ ПОСТЗАПАДА

Крај раздобља америчке светске хегемоније

Пише Борис Над

Шта нам Минхенска конференција о безбедности говори о будућности света, пре свега Запада? Да ли смо сведоци краја једног историјског циклуса и какве ће то последице имати по читав свет?

Сваки „крај света“, учи Рене Генон, није ништа друго него крај илузија које имамо о њему. Под „крајем света“ овај француски мислилац и езотерик има на уму крај једног огромног временског циклуса којег хиндуистичка традиција назива „манватара“. Али то исто важи и за крај једне историјске епохе: са њом пропада и једна визија света. Парадигме, које су важиле као несумњиве и биле прихваћене као општеважеће, изненада се руше, како би на њихово ступиле нове. Наступа раздобље кризе. Сама промена се не одвија без отпора: промена владајућих парадигми подразумева и смену (политичких) елита.

Минхенска конференција о безбедности, одржана од 17. до 19. фебруара, у знаку оштрих дисонанци, пружа повод за таква разматрања о затварању једног историјског циклуса. Конференција је неформални форум, који окупља политичаре, војна лица, пословне људе и експерте из различитих области, углавном оне који припадају либералном естаблишменту с обе стране Атлантика.

[restrict]

Реквијем за либерални поредак

Године 2007. на конференцији у Минхену председник Русије Владимир Путин одржао је свој чувени говор у коме је одбацио униполарни свет – „свет једног суверена и једног господара“. Данас овај говор „многи сматрају пророчанским“. „Међутим, вероватније је да је то био нацрт, оквирни план и стратегија за следећих десет година руске спољне политике и да је мало тога препуштено случају“ (Н. Бабић: Реквијем за отворено друштво и либерални поредак).

Десет година касније Русија се, из статуса скромне регионалне силе (који јој је наменио Запад), вратила у ранг прворазредних геополитичких актера, и то актера који има своје сопствене интересе, различите, често и супротстављене западним. Судећи према главном документу с овогодишње конференције, Минхенском извештају о безбедности, свет се данас налази у дубокој кризи и опасном превирању. Сам Запад је у међувремену постао дубоко подељен. Он се данас дели на САД и Европску унију; унутар сваког од ова два пола западног света постоје и друге, једнако оштре, вертикалне линије подела. Раскол на Западу је потврђен сусретом Трампа с Меркеловом и најавама царинског рата. У Европи још доминантном евроатлантизму се све снажније супротставља такозвани десни популизам. ЕУ више не прети распад – он је, судећи према брегзиту, већ у току. Америка одбија да убудуће игра улогу светског полицајца. У овом невеликом документу, од свега деведесетак страна, побројани су и многи други изазови који прете „либералном светском поретку“, од кризе либералних демократија и губитка поверења у либералне елите, преко исламистичког тероризма и територијалних спорова у Пацифичком региону, све до „повлачења Запада на Блиском истоку, успеха алтернативних медија, политике Владимира Путина и непредвидљивости Доналда Трампа“.

Отуда и страховање да је епоха доминације Запада завршена и да наступа епоха „пост-Запада“. Досадашњи међународни поредак смењује „постпоредак“. Постпоредак обележава појава читавог низа незападних сила које оспоравају западну хегемонију. Овде је на делу стварна мултиполарност, а не „мултилатералност“ о којој говоре званични документи Запада, попут Глобалне стратегије спољне и безбедносне политике ЕУ (документ је објављен 2016. и већ сада изгледа потпуно застарео). Не само „либерални светски поредак“, који подразумева западну супремацију, већ и саме „либералне вредности“ су тиме доведене у питање. Најважније питање коме су се на форуму посветиле либералне елите у ствари гласи: Како очувати статус кво у коме је за Запад резервисано место предводника „слободног света“?

Pax Americana: Сва права припадају Вашингтону

Историјско раздобље знано као belle epoque окончава се најкасније 1914. године, с избијањем Првог светског рата. Израз је настао накнадно, после 1918, а означава период историјског оптимизма, материјалног просперитета, технолошког напретка и безбрижне лакомислености у Француској и читавој Европи који почиње године 1871. Ова привидно идилична епоха има и своје наличје: у њој је за политику појединих европских држава скован термин „империјализам“. То је и доба грозничаве трке у наоружању, борбе за престиж великих сила и време у којем се исписују мрачне странице колонијалне историје. У том „лепом добу“ растао је заметак Великог рата – титанског сукоба великих сила, који ће однети више од 15 милиона људских жртава и означити не само крај четири велике империје него и једне историјске епохе. После Првог светског рата свет је престао да буде евроцентричан.

Историјски период који почиње 1989. рушењем Берлинског зида и убрзо потом пропашћу јалтинског поретка света, одговара оном што је Били Кристал назвао „веком Америке“. То је доба Pax Americana, американоцентричног светског поретка. Постоје одређене аналогије између ове две епохе. Период западне доминације такође није био период мира ни свеопштег благостања. Напротив, то је време отворене и често бруталне америчке светске хегемоније; период непрекидних војних интервенција САД и Запада широм планете, те етничких и расних сукоба и грађанских ратова подстицаних споља у низу земаља; доба дубоких потреса, политичких, економских и финансијских криза. Његов крај обележио је повратак међународног тероризма у великом стилу и верски мотивисаног насиља на међународну сцену, те хантингтоновски „сукоби цивилизација“.

И за почетак ове епохе типичан је оптимизам и наивно убеђење да је раздобље великих светских конфронтација неповратно прошло. Ово уверење стоји у чудној контрадикцији са чињеницом да га отвара брутална америчка интервенција у Персијском заливу, за којом ће уследити читав низ нових ратова, од Блиског и Средњег истока, преко Балкана и бившег Совјетског Савеза, све до севера Африке. На Западу га прати осећање тријумфализма. Ратови које Запад води одвијају се на његовој (колонијалној) периферији. Његови велики противници и геополитички ривали су нестали (СССР) или су немоћни (Кина). Израз тог историјског оптимизма је идеја коју износи либерални мислилац Френсис Фукујама: да је историја са завршетком Хладног рата дошла до свог неумитног краја. Историчар Арнолд Тојнби примећује да се слично уверење проширило Римским царством током I и II столећа нове ере. Потом је уследио нагли суноврат империје коју су до тада многи сматрали за вечну.

За Запад, уједињен око Америке као светског хегемона, постхладноратовски период је заиста својеврстaн belle epoque – епоха економског и технолошког напретка коме је тешко наћи поређење с неким ранијим периодом историје човечанства. Међународни поредак после 1991. функционише по једноставном принципу: у питању је, како пише Ноам Чомски, узурпација права од стране САД да „користе насиље кад год им то падне на памет“. Једино САД у њему поседују истински суверенитет. Више нико на свету (осим Америке) нема то право – „можда само наши сателити. Тако да вазали наслеђују то право. То се тиче и осталих америчких клијената. А у ствари – сва права припадају Вашингтону. Ето шта значи владање светом. То је као ваздух који дишемо. Ту нема места сумњи“.

Пропаст Запада

Период западне доминације је само краткотрајни историјски моменат, који је потрајао једва четврт века („нормални“ животни век империја траје много дуже. Према мишљењу руског конзервативног мислиоца Константина Леонтјева, он износи приближно хиљаду, а најдуже 1.200 година, док се период хегемоније протеже на неколико столећа). Претходили су му знаци које су либералне елите на Западу игнорисале, тумачећи их као пролазне застоје, „уобичајене цикличне феномене“, као што је светска финансијска криза из 2008. Криза је, међутим, инхерентна либералном поретку, будући да их он сам непрекидно генерише.

Крај раздобља западне и америчке светске хегемоније – „пропаст Запада“, о којој је говорио још Освалд Шпенглер – најављен је и очекивани догађај. Све до данас такве прогнозе су у круговима либералних интелектуалних елита одбациване или отворено исмеване. Историју је Запад дуго схватао као праволинијски процес – као напредак и обавезно кретање ка утврђеном циљу, у чему су дуго предњачиле САД. Изазови који су му повремено упућивани, према овом схватању, представљали су само привремена одступања, девијације или скретања са једном утврђене трасе. Остаће упамћена порука коју је на почетку украјинске кризе амерички председник Обама упутио руском председнику Путину: да се налази на „погрешној страни историје“.

Руска интервенција у Сирији, закључно са битком за Алеп, окончаном средином децембра прошле године, разоткрила је сву немоћ САД (западног света) да продужи своју хегемонију на Блиском истоку, последично и у читавом свету. Руска интервенција је уследила после неуспеха Запада да бившу совјетску републику Украјину интегрише у своје структуре (ЕУ и НАТО), што се завршило крвавим грађанским ратом. Потезе Москве у Украјини или Сирији треба разумети као „асиметричне одговоре“ на хегемонистичку политику Запада и „стратегију обуздавања“ (путем ширења НАТО на исток), коју већ деценијама против ове земље примењује западни блок, предвођен САД. (Такве „асиметричне реакције“ су у међувремену „постале препознатљив инструмент руске спољне политике и војне доктрине“.)

Овом догађају претходио је брегзит, британско одустајање од пројекта евроинтеграција, којим почиње очигледна дезинтеграција ЕУ, тог „другог пола западног света“. Почетком марта ове године председник Европске комисије Жан-Клод Јункер је у Европском парламенту изнео пет сценарија за будућност блока, „са циљем да се превазиђу садашњи застој и кризе“. Јункеров предлог у ствари представља званично признање да је ЕУ, онаква какву смо до сада познавали, престала да постоји.

Повратак империја

Било како било, једнополарни светски поредак, а с том констатацијом се слажу скоро сви учесници Минхенске конференције, сада се урушава, а из његових рушевина се помаља нешто различито. „Постпоредак“, термин који сугерише глобалну несигурност и одсуство сваког поретка, заправо је мултиполарни светски поредак: свет у коме Запад више не заузима повлашћени положај, оно „место на врху пирамиде у чијим рукама је концентрисана сва моћ“ (Н. Чомски), већ свет у коме се постепено образује читав низ независних геополитичких полова. На светску политичку сцену се враћа готово заборављени концепт „равнотеже снага“. „Нови светски хаос“, доба глобалне нестабилности у коме се управо налазимо, последица је одбијања Запада да прихвати такву реалност или настојања да барем одложи суочавање с њом, о чему јасно сведочи и овогодишњи минхенски форум.

Данас живимо у раздобљу интеррегнума – међувлашћа, у коме се редефинишу не само међународни поредак, постојеће идеологије или друштвена уређења, већ и концепт државе. Модел либералног капитализма је исцрпљен. Позивање на очување статуса кво, „либералног светског поретка“ и на конзервацију „либералних вредности“ противи се самој логици историјских догађаја (у прошлости сви покушаји рестаурације окончали су се неуспехом). Идеал „слободног тржишта“ и укидања царинских баријера разбија се о нови зид протекционизма, чак и у земљама које се традиционално сматрају домовином „слободне трговине“. И вестфалски поредак суверених држава може бити замењен новим, који ће почивати на „наднационалним државама“, а то су у суштини већ дешава, с успоном савремених империјалних сила, попут САД, Русије или Кине. Око њих се постепено образују њихови „велики простори“, са читавим низом држава које се окупљају око једне централне силе – способне да их заштити од интервенције „споља“. О томе, у есеју Повратак империја, пише Дмитриј Мињин: „Процес консолидације ’великих простора’, који се од пре извесног времена примећује у свету и који подсећа на повратак некадашњих империја, у првом тренутку се може чинити да никако није у складу са духом садашњице. Али ми живимо у време које због збрке у главама гута све, тако да њему нису туђи ни најневероватнији политички рецепти.“ И даље: „Свет је у стању интеррегнума у коме, како каже Зигмунд Бауман, промена представља једину константу, а сумња једину јасност; у том свету Европа, као и пре, остаје бојно поље, али сада већ између вестфалског модела суверених држава и нових облика наднационалне управе.“

У таквим условима одржање статуса кво или „очување Запада“, на које је на конференцији у Минхену позивао низ државника и експерата, припадника „глобалистичке аристократије“, постаје све мање изгледна и све мање могућа опција. Вероватније је да је епоха западне хегемоније на измаку, а да се сам Запад у том процесу мења и преображава у нешто радикално другачије. Термин „пост-Запад“ је скован како би означио тако промењени Запад (сама реч је, иначе, један у низу чудовишних неологизама од којих врви поменути документ, као што су „постистина“, „постпоредак“ или „постдемократија“).

Запад по завршетку модерне

Појам „пост-Запад“ већ неко време обележава Запад по завршетку епохе модерне, постмодерни Запад, односно цивилизацију Запада у којој су процеси модернизације после неколико векова коначно довршени, зато што је модернизација у западним друштвима продрла у све друштвене поре и доспела до свог краја, а даљи напредак постао или бесмислен или немогућ. То је ера глобализованог Запада, у којој и сам Запад доживљава квалитативну промену, престајући да буде оно што је био и претварајући се у „ослабљени пост-Запад“.

Запад, као до јуче монолитни геополитички блок и цивилизација изникла из европске, губи свој просветитељски темељ. Демократија се претвара у „постдемократију“, технократски механизам којим управљају мегакорпорације. Међународни поредак заснован на америчкој хегемонији прелази у „постпоредак“, не зато што Америка више не жели да у њему остварује своју улогу јединог светског суверена него зато што за то више нема снаге. И пост-Запад и Америка се из тих разлога све више окрећу себи, одустајући чак и од великих пројеката „демократизације“ и „модернизације“ остатка света.

Тако ослабљени или промењени постмодерни Запад (пост-Запад) постепено губи интересовање и за презрени „други“ и „трећи“ свет, односно за незападне земље. Разлог за то је двострук: он више не дели старе просветитељске идеале на којима је почивала вестернизација и све више постаје обузет сопственим проблемима и кризама. Они који се још обраћају Западу тежећи модернизацији сопствених земаља нису схватили да је на самом Западу дошло до фундаменталних промена и да Запад XIX и XX столећа, „изворни Запад“, више не постоји, будући да се и сам растаче и слаби. Једном речју: „Запад је прешао на квалитативно нов ступањ. Сада то више није Запад него пост-Запад, особени, у својој дубинској природи преиначени Запад епохе постмодерне“, онај у чијем средишту „искри црна бесмислена јама настале постмодерне“ (Александар Дугин: Четврта политичка теорија).

Пројекти „очувања Запада“ и његове хегемоније само су конзервативна настојања да се по сваку цену очува једном досегнуто стање. Реч је о у основи узалудним покушајима заустављања историје, односно утопијском прижељкивању њеног „краја“.             

АНТИТРАМПОВСКИ МАНИФЕСТ У МИНХЕНУ

Америчку делегацију на Минхенској конференцији о безбедности формално је предводио амерички потпредседник Мајк Пенс. Овогодишњи минхенски форум, међутим, неће бити упамћен по његовом бледом и неуверљивом наступу, којим је своје „европске партнере“ настојао да убеди да САД у битном неће променити свој курс, барем када је реч о будућности ЕУ или НАТО. Пре ће бити упамћен по драматично интонираном говору члана званичне делегације САД, неоконзервативца Џона Мекејна, који је изнео својеврсну стратегију за очување Запада, његове „идеје и суштине“, али изнад свега његове доминације у свету: „Не разуме сваки Американац ту важну и искључиву улогу коју играју Немачка и њен уважени канцелар Ангела Меркел у очувању идеје и суштине онога што ми зовемо Запад.“ „Искључива улога“ у очувању Запада до сада је била обезбеђена за оног ко седи у Овалном кабинету Беле куће: председника САД, као лидера „слободног света“, односно „председника Запада“. С одласком Барака Обаме, ово место је остало упражњено.

Сенатор из Аризоне у свом ватреном говору ни на једном месту није поменуо име председника Трампа, али је Мекејнов наступ једнодушно оцењен као „антитрамповски“. Његов десетоминутни говор можемо описати и као „својеврстан манифест отпора антиглобалистичком покрету“ (Дмитриј Добрњицки) или као манифест отпора мултиполарном свету. Сенатор Мекејн је с овог форума упозорио на праве размере опасности које прете Западу: „У суштини ми разматрамо да ли ће Запад преживети. Ранијих година покретање таквог питања изазвало би праведну осуду због преувеличавања опасности и алармантности. Али не и ове године.“

Мекејнов „антитрамповски манифест“ представља и позив упућен либералним елитама на мобилизацију и крсташки поход против „ауторитаризама“ у име, макар и нејасно схваћених и магловито формулисаних либералних вредности, као што су залагање за права мањина, супротстављање „ауторитаризму“ или „национализму“ широм света.

Непријатељи Запада, према Мекејну, нису само спољашњи, попут Русије, ни западни лидери попут Трампа, већ и сви они грађани западних земаља „који све више флертују са ауторитаризмом и романтизују га као морални еквивалент“ либералним вредностима. У томе, међутим, почива и основна слабост Мекејнове „стратегије“. Ако се „све више грађана“ западних земаља окреће ка оном што сенатор из Аризоне означава као „ауторитаризам“ или „популизам“, треба се запитати зашто је то тако.

Главни непријатељ „светског либералног поретка“ не налази се више у Москви, Пекингу или Вашингтону – његов најопаснији непријатељ су саме либералне елите. То је поразна истина коју је разоткрио и поменути минхенски форум. Историчар Арнолд Тојнби је тврдио да „цивилизације не умиру зато што их убијају, већ да оне саме врше самоубиство“. Ђовани Ариги, у књизи Дуги двадесети век, период од 11. септембра до данас назива „самоубиством велике силе“. Механизам пропасти је добро познат: она наступа у тренутку кад владајуће елите престају да буду стваралачке и претварају се у пуке паразите система, који се потом руши изнутра, сам од себе, у знаку древног библијског проклетства: „Израеле, своју пропаст носиш у себи самом.“

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *