Милорад Вучелић / главни уредник
Изборна кампања за председника Србије указала је на читав низ пропуштених прилика, које су могле бити искоришћене, пре свега од досовских, али и других опозиционих кандидата. Шта је могао бити њихов план и програм да су га имали? Као што наши читаоци знају, и ми смо им, пред само расписивање избора, узалудно нудили садржајан и добар програм. Била је рецимо добра прилика да се поправе односи са Европском унијом а пре свега да се продубе односи са Немачком. Посебно је то била прилика за оне који већ готово две деценије истичу како ЕУ нема алтернативу и који су слоганима те врсте побеђивали на изборима. Уместо ових идеја њихову изборну кампању је карактерисало потпуно одсуство заинтересованости да се уопште помену преговори са Унијом и велика количина отворених поглавља у приступању овој организацији. Да се јаче или уопште запело, могло се можда отворити бар још које више или бар још једно ново поглавље. Њима напрасно није било до тога. Оставили су то Александру Вучићу.
Могли су се захваљујући својим еуропским и белосветским везама, које су толико пута истицали, потрудити да њихови пријатељи нешто инвестирају у Србију и буду социјално одговорнији према радницима, али нису. Препустили су то Вучићу. Додуше своје пословично добре везе са Соршем су и те како добро искористили, али против Србије. Једино то нису препустили никоме. Тај примат и ту касу не пуштају из руке.
[restrict]
Њихов интернационализам је демонстриран само жутом паткицом. По њима то је доказ да је „Србија свет“. Право је чудо да нису одржали неки велики изборни митинг подршке жутој паткици која се појавила у неким руским градовима. Била је то прилика да се већина „опозиционих“ председничких кандидата удружи и оствари антипутиновско и антируско јединство. Додуше и понашање Холивуда у америчким председничким изборима, на страни поражене Хилари Клинтон, послужило им је као прилика за провинцијално имитирање, што се показало ангажовањем естрадних и уметничких личности у овој председничкој кампањи. Извесно је, са истоветним поражавајућим исходом. Тако су, судећи по Трамповом обраћању и времену када се оно овде објављује, и председника Америке препустили Вучићу.
Могли су се потрудити да се такмиче за већу наклоност Немачке и њене канцеларке која доминира ЕУ. Могли су, на основу своје безграничне еуропске љубави и њихове ЕУ легитимације, замолити Меркелову или затражити од ње да не прави питање око Железаре у Смедереву и избегне проблеме око кинеског гвожђа и оптужби из ЕУ за дампиншке цене тог производа, те увођења високих царина, али су и то препустили Вучићу. И још су приде опањкавали немачку канцеларку због тога што се у јеку изборне кампање сусрела са нашим премијером и изашла му у сусрет.
Могли су, примера ради, истаћи да су препознали Кину као битан светски фактор и као могућег економског партнера и да се са њима на власти могло доћи до много повољнијих аранжмана у решавању наших укупних проблема, али нису. И то су препустили Вучићу.
Могли су показати бар извесну забринутост због стања на Балкану и истаћи приврженост насушној потреби да Србија буде стабилна, али нису. И то су препустили Вучићу. Могуће је било и да се бар онако овлаш заинтересују за Републику Српску и стање у њој, али нису. И то су препустили Вучићу. Могли су понудити неку алтернативу Бриселском споразуму или решавању проблема на Косову, али нису. То су препустили Вучићу. Могли су се активно укључити у обележавање годишњице НАТО агресије или се бар потрудити да изађу из зачараног круга називања те агресије „НАТО акцијом“ или „НАТО интервенцијом“, али нису. Препустили су то Вучићу. Могли су се неким предлогом или са забринутошћу осврнути на проблеме са протеклим и претећим емигрантским таласима, али нису. Препустили су то Вучићу. Могли су се с обзиром на догађаје у свету и на Балкану, или региону, заинтересовати за јачање одбрамбене моћи Србије, али нису, јер су то оставили Вучићу. Могли су бар наговестити да су заиста за политику војне неутралности и рећи да се она не састоји у неком разоружаном упреподобљавању. Ако им већ није стало до руских мигова, не личи на њих да им није стало до немачких борбених хеликоптера које набављамо. И то су препустили Вучићу.
Могли су се бар декларативно заложити за поправљање капитализма за чију су рестаурацију, у виду дивљег капитализма, заслужни и могли су изнети неки обновљени концепт социјалне државе, али ни то нису учинили. И то су препустили Вучићу. Тако је и са јавним финансијама. Онима којима су данас пуна уста ауторитарности, демократије и медијских слобода ваља препоручити да пре свега завире у своје скорашње политичке биографије и да критички сагледају своје доприносе тим вредностима када су били на власти. Није згорега да изврше одговоран увид у стање на том пољу и у државама Запада о чему нису ни реч прозборили.
Залетали су се неки од кандидата да поправљају и препороде српску сарадњу са Русијом, али на крају и то препустише Владимиру Путину и Александру Вучићу. Разгоревала се код нас прилична сумњичавост у искреност сарадње наших власти са Русијом. Било је доста оних који су подозревали, али, ето, Путин није. И не само да највећи државник епохе у којој живимо није подозревао него је и отворено и директно подржао Александра Вучића на изборима за председника Србије који се одржавају 2. априла ове године.
Оне који су пропустили прилику сачекаће у недељу увече пресуда у виду изборне воље грађана. Неки од њих ће, по свему судећи, покушати да ту вољу могућим нередом или оптужбом оспоре. Можда ће такву прилику покушати да, надамо се неуспешно, искористе. А ономе ко постане председник Србије биће то велика част из које проистичу одговорне и тешке дужности и без права да пропушта прилике. Али отом-потом.
[/restrict]
