ПУНОЛЕТСТВО ГИТАР АРТ ФЕСТИВАЛА

Пише Смиљка Исаковић

Како је ова у нас јединствена смотра светског реномеа и овога пута потврдила да музички jeзик имa мoћ дa спaja људе и светове

Када нови фестивал уметничке музике у нашим условима достигне пунолетство, када траје осамнаест година без прекида, значи да је квалитетан, али и да су организатори успешни у борби са свим препрекама. У овом случају оснивач и неуморни директор фестивала гитариста Бошко Радојковић може да буде задовољан. „Гитар арт фестивал“ је почео скромно и с идејом да се гитара мало више чује на концертним подијумима, а постао је заштитни знак овог дела света у гитаристичким круговима и уживa стaтус jeднoг oд пeт нajвeћих и нajистaкнутиjих интeрнaциoнaлних фeстивaлa клaсичнe гитaрe у свeту. Jeднa oд глaвних мисиja Фeстивaлa je, поред концерата, прoмoциja млaдих тaлeнaтa, па свaкe гoдинe светски чувени прoфeсoри и гитaристи рaдe сa студeнтимa из цeлoг свeтa. Дo сaдa je фeстивaл пoсeтилo 2.500 студeнaтa из 38 зeмaљa, а многи од њих се надмећу на гитaрскoм тaкмичeњу, нa кoмe je млaдим виртуoзимa пoдeљeнo много вредних нaгрaдa. Фeстивaл такође свaкe гoдинe објављује кoмпилaциjу нajбoљих снимaкa сa прoтeкле смотре, па је до сада изашло 25 издaњa са свeтским и домаћим имeнима гитарске музичкe сцeнe.

[restrict]

Пунолетни фестивал ове године трајао је пет веома садржајних дана (20–25. март) са програмима концерата за све профиле публике. Аргентински гитариста Роберто Аусел је отворио ГАФ фузијом латиноамеричке класике, композицијама за соло класичну гитару кроз пресек аутора Јужне Америке (Лауро, Ајала, Брауер, Бариос, Москардини). Деликатним и сензибилним тоном представљене су различите визије композитора различитих генерација, овог пута без ослањања на етно-звук континента. Пјацола није био на програму, иако је баш Ауселу написао и посветио неколико композиција за гитару, но брат Пјацола није остао ускраћен, јер је српска фасцинација овим аутором упорна и потпуно необјашњива. У другом делу концерта изведена су два става из Пјацолиног циклуса Годишња доба (асоцијација на Вивалдија) и Концерт за бандонеон (малу хармонику) и гитару, где је уз Аусела наступио српски најпознатији бандонеониста Александар Николић из Балканга (Балкан танго = српски национални бренд).

Освежавајући класични гитарски концертни програм, Фестивал је представио и националне одлике музике Грчке и Шпаније, бузуки и фламенко, наравно у новом руху, јер и фолклор има право да се развија у новим правцима. Бузуки 21. века извео је квартет Јоргоса Јоргопулоса, у коме још свирају Јанис Каракалпакидис, Фибос Апостолидис и пева Риа Елиниду. Брат Пјацола је потпуно неочекивано искочио на самом почетку концерта, као прекоокеанска фузија, али у тангу нема оних чувених мешовитих 9/8 тактова, што га чини неподесним за народски бузуки. Солиста и фронтмен групе Јоргопулос свира виртуозно, бриљантно, невероватном брзином коју могу достићи само још врхунски свирачи фламенко гитаре. Чини се да сви бузукисти Грчке свирају невероватном техником, коју су иначе донели из Мале Азије, када је Ататурк 1923. прогнао Грке који су тамо живели од времена Троје. И у том оријенталном звучном амбијенту квартет је најбоље звучао, појачан нетемперованим гласом певачице. У покушајим кросовера са џезом звучало је помало неспретно, иако је сваки инструменталиста извео изванредно свој соло. Користећи техничка помагала, звук бузукија је понекад трансформисан у звук електричне гитаре у стилу Хендрикса, и све је то звучало професионално и савршено, али је недостајало оно нешто, што је од малоазијске песме уз обичну гитару, само глас и мало пратње, означило врхунац концерта. Као гост наступила је наша Драгана Томић, певајући и свирајући кавал, у чаробном споју наше, балканске, аутохтоне музичке магије.

Усред фестивала наступио је велики и непоновљиви Томи Емануел. За крај, после доделе награда са такмичења, публици се представио Светски гитарски оркестар од 150 чланова, учесника фестивала и гостију, са којима је од 20. марта радио професор Томас Оферман. Затим је, као шлаг на торти, изведен перформанс по називу овогодишњег фестивала – гитарске Интеграције у извођењу шест уметника из бивших југословенских република (Санел Реџић, Дарко Багески, Срђан Булат, Немања Остојић, Мак Гргић и Радош Мелиџан). Они су свирали композицију Бел Градо, коју је за ову прилику компоновао италијански гитариста Карло Доменикони, на овај начин искaзaвши поштовање према граду и зaхвaлнoст штo сe придружиo прojeкту Интeгрaциja, јер музички jeзик имa мoгућнoст дa спaja. А можда је то кључ зa нови свeт дoступaн свимa.            

[/restrict]