ПЛЕМЕНИТИ АНГАЖМАН ИСТОРИЧАРА ОБУЗЕТОГ СТИДОМ

Данило Н. Баста

Бити српски историчар, то за Милоша Ковића не значи само упирати поглед ка прошлости српског народа. За њега тај атрибут неизоставно подразумева и поглед на садашњост тог народа, суочавање с његовим данашњим стањем које обележавају дубока и свеобухватна криза, дезоријентација, истрошеност, клонулост, безнадежност…

Милош Ковић, угледан припадник и значајан представник средње генерације наших данашњих историчара, скренуо је на себе пажњу већ својом првом књигом Дизраели и Источно питање („Clio“, Београд, 2007). Што је занимљиво, том књигом, у ствари докторском дисертацијом, побудио је занимање и изван ужег круга својих колега историчара, јер су је узимали у руке и они који су код нас, свеједно чиме се баве, заинтересовани за британску политику у деветнаестом веку, поготово за однос ондашњих острвских политичара од ранга и утицаја према Србији и српском народу.

На самом почетку свога интелектуалног и научног пута Ковић је јасно ставио до знања колико високо држи до проверених методских начела историјске науке, до савесности, озбиљности и самозатајности у обављању историчарског посла, као и до разговетног, образложеног и пријемчивог излагања. И тада и доцније, он је, када је реч о занату историчара којем се предао као животном позиву, на прво место ставио императив разумевања и објашњавања историјских догађаја и улоге личности у њима, а не њихово вредновање и оцењивање. Задатак историчара схватио је као истраживање и утврђивање истине о ономе што се догодило, а не као лично вредносно опредељивање, где су неизбежни – и веома заводљиви! – субјективне наклоности и интимна опредељења.

[restrict]

ЕТИКА ОДГОВОРНОСТИ Наравно, одвојити једно од другога строго и доследно, то је не само тешко него и, по свој прилици, немогућно. (То, разуме се, не значи да за тим не треба тежити; посреди је идеал који се не сме унапред одбацити.) Уосталом, херменеутичка теорија је уверљиво показала да су предрасуде (у смислу претходних судова, пред-расуда) неизбежне у херменеутичком процесу, штавише, да су неопходне и добродошле, јер су услов за отпочињање поступка разумевања и тумачења. Да је то у својој области осетио и Милош Ковић, најбоље потврђује његова књига Упоришта, у којој је, како казује њен поднаслов, сабрао (а претходно пробрао) своје чланке, интервјуе и беседе из периода 2009–2016. Та књига, која се складно и глатко уклопила у издавачеву библиотеку „Српско становиште“, речито је сведочанство о томе да је њен аутор – што је на више места изрично и потврдио – дубоко свестан назначеног проблема: објашњење или вредновање, оне танане, често једва приметне линије која их раздваја, али у исти мах и спаја. За Ковића нема сумње да историја мора да се креће у границама научног објашњавања и разумевања (упор., између осталог, и 216). Али шта је са историчарем? Као конкретна личност која живи у одређеном времену и друштву, као припадник одређеног народа и грађанин одређене државе, па и као својеврсни јавни делатник, може ли историчар да баш у свим приликама, како тврди верник објективизма и непоколебљиви приврженик објашњавања, мирно и равнодушно седи у својој радној соби, преврће по прашњавим архивским документима и помно их испитује до последњих, каткад безначајних појединости, неспреман или неспособан да чује снажан зов живе и непосредне историје, оне која се одиграва пред његовим очима, неретко обележене стихијом разорних процеса, кобних одлука, неразумних радњи и опасних исхода?

Одмах треба рећи да Милош Ковић није таквога кова. (И овде, изгледа, важи стара изрека nomen est omen!) Он је српски историчар, добро упознат с повесницом свога народа, с његовим великим узлетима и постигнућима, поразима и страдањима, вишевековним ропством под туђинском влашћу, али и борбом за независност и слободу, за сопствену суверену државу. Но бити српски историчар, то за Ковића не значи само упирати поглед ка прошлости српског народа. За њега тај атрибут неизоставно подразумева и поглед на садашњост тог народа, суочавање с његовим данашњим стањем које обележавају дубока и свеобухватна криза, дезоријентација, истрошеност, клонулост, безнадежност… Такво суочавање довело га је до следећих питања, уистину средишњих и пресудних: „Да ли, наиме, у времену разарања наше земље, колонизовања и уништавања наше културе и пљачке њене имовине, предавати историју на Универзитету у Београду значи имати још неке одговорности осим бављења академским дисциплинама и школовања научног подмлатка? (…) Зашто се професори Универзитета у Београду, који воде угодне, материјално обезбеђене и професионално сређене животе, тако ретко и невољно изјашњавају о великим темама нашег времена? Је ли то у традицији српског Универзитета, Велике школе, Лицеја? Јесу ли се највећи српски историчари, Стојан Новаковић и Слободан Јовановић, или најзначајнији европски историчари 19. и 20. века, Леополд фон Ранке и Фернан Бродел, затварали у своје кабинете и да ли су ћутали о искушењима кроз која су пролазиле њихове земље? Шта је истинско наслеђе великог Марка Блока, писца непоновљиве Апологије историје или заната историчара, јунака Првог светског рата, који је у Другом светском рату, као члан Покрета отпора, дао живот за своју поражену отаџбину“ (6–7)?

Какав је то човек и историчар који је, у првом реду себи, али и читавој српској интелигенцији данас, поставио ова далекосежна питања? Истину о њему откривају баш та питања. Милоша Ковића, види се, надахњује и покреће снажна етика одговорности за стање у које је доспео народ којем припада целим својим бићем и за злу судбину која би га – ако се не прене, не тргне из обамрлости, не усправи и не донесе спасоносне одлуке – могла задесити. Он се не устеже да, готово исповеднички, призна да га због свега тога дуже од две деценије прати осећање стида, које се преобразило у основну покретачку снагу и главни мотив настанка свих текстова увршћених у ову књигу. Ковић сигурно није једини који осећа ту врсту стида због најновије српске (раз)историје, али је, зацело, међу оним најређим који су били вољни да тај свој стид, искрен и племенит, јавно обзнане. Управо су из тог стида као свог чистог извора проистекле и ове његове речи: „Оно што се у нашем добу догодило са Србима и Србијом не служи нам на част. Наши потомци имаће сва права да нас питају зашто смо раскрчмили дедовину, где смо били и шта смо радили док нам је земља уништавана, док је срамоћена, и док је ишла из пораза у пораз“ (7).

БОЛНИ ПАРАДОКСИ Ситуација у коју је доведен српски народ има, разуме се, својих узрока. Један од њих Ковић је посебно издвојио и нагласио у уводном чланку својих Упоришта, који, не само због челног места што му га је аутор доделио, има изразит програмски карактер, одређујући смисаони оквир у којем ваља читати све текстове у овој књизи. Реч је о дисконтинуитетима српске историје. Они су за Ковића толико значајни да их сматра једним од главних каузалних чинилаца „одговорних“ за данашње тешко и незавидно стање српског народа. Подсетио је да су Срби „само у последњем веку сваких неколико деценија мењали знамења – заставе, грбове, химне – под којима су живели, ратовали и гинули. Мењали су, милом или силом, имена својих држава, па чак и сопствено национално име“ (11). То ни у ком случају није могло остати без разорних последица. Такве честе и крупне промене, укључив и идентитет, таква кидања историјског континуитета, имале су погубно дејство не само на појединце него и на народ у целини. Упечатљиве примере навео је сам Ковић. Свако ко прочита следеће његове речи, уз услов да има макар мало здравог разума, мораће се дубоко замислити над њиховим опомињућим значењем: „Дисконтинуитет између данашњих Срба и вредносних система њихових предака више је него уочљив. Косовски завет средишња је тема српске историје и предања; грађани данашње Србије, својом убедљивом већином, гласају за странке које заговарају одрицање од Косова и Метохије, од дела своје територије, од сопствених грађана, од материјалних добара и ресурса и, коначно, од најдрагоценијег дела духовног наслеђа српског народа. Одбрана националне независности и суверенитета још једна је кључна тема српске историје XIX и XX века; због ових начела Србија је пружала упоран отпор неупоредиво јачој Аустро-Угарској, ушла у Први светски рат и своју слободу платила огромном ценом. Данашњи Срби, поново убедљивом већином, гласају за прикључивање ЕУ, и то по цену не само одрицања од политичког и економског суверенитета и независности него и од дела државне територије“ (12). А та ЕУ се, свеједно да ли намерно или нехотично, брка с Европом. Ми јесмо у Европи, али не морамо бити у ЕУ. Јер као што је разложно подсетио Ковић: „Европа је, пре свега, култура, Европска унија је моћ и политика“ (91).

Да ли се ови болни парадокси уопште могу разумети и објаснити? Да ли смо као народ дошли до оне судбоносне тачке на којој, одричући их се, устајемо против сопствене историје, сопствене традиције, чак и сопственог бића? Да ли су заговорници духовног инжењеринга, пореклом углавном из земље која је само у протеклом столећу три пута ратовала против нашег народа, заиста успели у свом опаком науму да нам се неповратно промени свест и да тако будемо припремљени да драговољно ставимо своје главе и своју судбину у њихов поробљивачки јарам? Да ли се дух самопорицања, о којем је на стотинама страница, потанко излажући и критички разлажући облике и фигуре његовог појављивања код нас, бриљантно писао Мило Ломпар и о којем је конгенијално водио рачуна Милош Ковић, толико раширио у нашем народу, толико у њему преовладао, да је довео у питање и његов елементарни нагон за самоодржањем, не само историјским него и биолошким?

Ниска оваквих питања могла би се лако наставити. Све их прожима историјски песимизам у којем, неретко, има и апокалиптичних тонова. Историчар Милош Ковић, међутим, није од оних који би пред таквим тавним песимизмом одмах погнули главу и спремно подигли бели барјак. Зна он добро да, како је негда рекао један наш одважни војник, реч капитулација не постоји у српском језику и да предаје не сме бити, поготово предаје без упорног отпора и истрајне борбе. Ако никаквим другим, тај отпор се може пружати и та борба се може водити оружјем духа, духа пркоса и несаломљивости, духа неутаживе чежње за слободом, независношћу, сувереношћу, правдом, човечним и достојанственим животом за свакога на српској земљи и у правно уређеној српској држави. Излазак из ропског положаја, ослобођење из канџи тлачитељског и пљачкашког капитала страног и домаћег, неопходан је услов историјског опстанка и будућности српског народа. [Узгред речено, ту се налази простор за савез српске политичке левице демократског усмерења (које, нажалост, за сада нема!) и српског родољубља (које постоји, али је размрвљено и зато недовољно снажно).]

ПРЕСУДНИ КОНТИНУИТЕТИ Указавши на дисконтинуитете српске историје, Ковић није заборавио и није заобишао неке њене континуитете. Први и најважнији представља Српска православна црква почев од Светог Саве до дана данашњег. Како Ковић вели, она већ девет векова непосредно спаја српске нараштаје у вери, култу и дневној пракси (упор. 21). Огромна је заслуга наше цркве што је, бринући о православљу уопште, нарочито чувала култове Светога Саве, Светога Симеона и Светога кнеза Лазара. По тим култовима, неизбрисиво урезаним у сећање нашег народа, Срби су се разликовали „од других, понекад врло блиских, суседних, православних и словенских народа. По овим свецима Срби су били препознатљиви широм православног и хришћанског света“ (22). Изузетно је значајна чињеница, вредна непрекидног опомињања, што су баш та три свеца у шеснаестом веку била приказана на фрескама московског Архангелског сабора.

По Ковићевом мишљењу, други пресудни континуитет наше историје јесте српска национална идеја. Почев од српске револуције 1804. године, она је имала ослободилачко-политичку, али и социјално-економску димензију, будући да је српски сељак, који је на крају успео да извојује и створи своју националну државу, стекао, тј. добио у својину, и своје парче обрадиве земље, тако да је Србија постала држава ситног и слободног сеоског поседа (упор. 25). У својој држави Срби сељаци били су слободни људи, спонтано привржени некој врсти општенародне демократије. Државу су зато и доживљавали као кућу, вазда спремни да је бране, чувају, унапређују и затим предају потомцима у наслеђе. Такав однос према сопственој држави постаће кључни саставни део српске националне идеологије. Ова се пак, сматра Ковић, нашла пред великим искушењима онда када је Доситеј усвојио и стао да шири европска просветитељска схватања, а Вук се латио спровођења велике књижевне реформе која је у први план ставила језик, а веру потиснула у други. (Ковић назива великим и Доситеја и Вука, што ће рећи да код њега нема омаловажавања или умањивања значаја те двојице крупних личности наше културе.) Тиме је био отворен (да се не каже утабан) пут ка југословенству, идеји за коју Ковић, можда и пребрзо, тврди да је „данас мртва“ (упор. 27). Жалосно је и поразно сазнање да се од фаталних последица југословенства, свакако и оног титоистичког, српски народ још увек није потпуно ослободио. (Мало ко од данашњих Срба зна да се Јосип Броз, као аустроугарски војник у хрватској „вражијој“ дивизији којом је командовао злогласни генерал Стјепан Саркотић, с пушком у руци борио против Срба од августа до децембра 1914, тј. од почетка до краја Церске и Колубарске битке. Ковић је у својој књизи, на странама 108 и 160, указао на ту проверену историјску чињеницу.)

ОПОРЕ ИСТИНЕ О ДАНАШЊИМ СРБИМА Српски народ је страдалнички народ. Био је током своје историје много пута изложен и сатирању и затирању. Страдао је под Турцима, стотине хиљада глава (око трећине становништва Србије) изгубио је у Првом светском рату, а у Јасеновцу и другим логорима Независне Државе Хрватске спроведен је над њим беспримерно бруталан геноцид. Тако су велика српска страдања, чести покушаји масовног уништавања Срба, ушла у наслеђе и идентитет српског народа. Никако није неумесан Ковићев предлог да се размисли о томе „да ли би Јасеновац требало уградити у темеље српског националног идентитета“, попут онога што су Јевреји учинили са Аушвицом и Јермени са геноцидом извршеним над њима у Малој Азији (упор. 27). Без и најмањег двоумљења, треба рећи да одговор на тај предлог може бити само потврдан. Тиме би се и са српским народом посведочила велика истина коју је изрекао Ернест Ренан у свом гласовитом спису Шта је нација, изишлом 1882. и већ следеће године објављеном на српском језику (у преводу с француског и приватном издању Миленка Сандића под насловом Шта је народ?) – да, наиме, заједничка страдања обједињују и учвршћују нацију неупоредиво снажније и трајније од свих њених заједничких победа. Није неважно поменути да је тај познати Ренанов спис за Ковића био изузетно значајан путоказ и поуздан ослонац на неколиким местима у његовим Упориштима. Више од тога, Ренанов спис је на њега приметно утицао у погледу начина на који је у својој књизи поимао нацију.

Милошу Ковићу није својствено само изврсно познавање српске историје. Понад тога, у неку руку и важније од тога, он се у ту историју уживео и њу је истински проживео. Сви текстови у његовим Упориштима настали су управо из те дубоко проживљене историје српског народа. То је њихово упадљиво обележје и то је разлог што се читају тако помно и тако радо, окрепљујући читаочеву душу, прочишћујући његов разум и бодрећи његов дух. У исти мах, то је разлог што га новинари разних медија често позивају за саговорника (од којег увек имају шта да чују) или што му је већ два пута била указана велика част да одржи светосавске беседе, оба пута – податак је више него речит – у Црној Гори, у Бару 2013. и Никшићу 2014. Својим радовима и својом јавном делатношћу Милош Ковић сведочи да историја, у овом случају српска, одиста јесте учитељица живота, под условом, наравно, да још има оних који желе да буду њени вредни и добри ђаци.

Опоре су истине које је Ковић, као што се већ могло видети, у многим приликама и на бројним местима ове књиге изрекао о данашњим Србима. Оне понекад звуче као оптужбе, иако то сигурно нису. Пре ће бити да су вапај, јер су дошле из рањене душе човека који боље од многих других зна какви су Срби некада били и у шта су се њихови потомци данас претворили. Он говори о дубини нашег данашњег пада, о нашој људској и националној срамоти. Јер ми данас весело и безбрижно гласамо за оне који Србију, нашу отаџбину, бестидно распарчавају, који се ругају нашим честитим, јуначким и мученичким прецима, ослободиоцима Косова. Страшна је и болна следећа Ковићева опомена: „Наши данашњи властодршци и наше потомке излажу погибији, јер ова, кукавичка генерација Срба препушта својој деци да се сутра сами бране од Велике Албаније. И да враћају кредите којима смо их ми оптеретили“ (114; упор. и 157). Није мање болна и страшна ни ова његова дијагноза: „Сами Срби одрекли су се себе и своје историје, својих дедова и прадедова. У трчању за модом, у скоројевићким покушајима да буду ’модерни’, да свима угоде и да се допадну онима који их презиру, у потери за материјалним добрима и у страху од силника, Срби су пристали да се од самосвесне и поносне нације, од потомака Светог Симеона, Карађорђа, Светог Петра Цетињског, претворе у бесловесно стадо…“ (67/68).

НАЦИОНАЛНИ РЕСУРС Погрешио би, међутим, свако ко би помислио да је то последња Ковићева реч о данашњим Србима, да он више нема да каже и пружи ништа друго осим тих суморних описа нас самих какви данас у свом таворењу уистину јесмо. Не носи његова књига узаман и случајно наслов Упоришта! Шта оправдава такав наслов? И на шта се њиме упућује?

Делимице је о томе већ било говора. Поменути су култови Светог Саве, Светог Симеона, Светог кнеза Лазара. Тим култовима, који су осовина нашег идентитета, Ковић с правом придаје огроман значај. Ту је и Косовски завет, од којег је нераздвојна она дубокосежна реч о земаљском и небеском царству, те о борби за крст часни и слободу златну. Ту је наше величанствено епско народно песништво, наша православна вера, наши митови, наши манастири и фреске у њима, ослободилачки ратови од 1912. до 1918. с громадним војсковођама Путником, Степановићем, Мишићем, Бојовићем, антифашистичка борба током Другог светског рата. Све су то саставнице нашег колективног сећања. У то сећање улазе и наши велики писци, научници, уметници, богослови: Његош, Вук, Андрић, Селимовић, Црњански, Винавер, Исидора Секулић, Пупин, Тесла, Миланковић, Цвијић, Слободан Јовановић, Надежда Петровић, Николај Велимировић, Јустин Поповић, патријарх Павле. Ретки су народи који имају такву хероину као што је бесмртна Милунка Савић или дечака-ратника као што је неумрли Момчило Гаврић. И они трајно припадају сећању српског народа.

То сећање, са свим својим састојцима, није тек мртав антиквитет. Оно је извор и темељ нашег индивидуалног и заједничког идентитета. Оно је за Ковића, и не само за њега, врело из којег жубори жива и стваралачка енергија која би данашње Србе могла покренути на подвиг самоослобођења и на одбацивање ланаца колонијалног ропства. Такво сећање садржи у себи упоришне тачке, чврсте ослонце и снажне покретаче за узвишено дело успостављања слободне, демократске и суверене националне државе, у којој ће сви њени грађани, били Срби или не, подједнако уживати људска права и живети животом достојним човека.

У процењивању свога данашњег положаја, у расуђивању о намерама и поступцима великих (пре свега западних) сила које Балкан никако не остављају на миру, Срби и њихови политичари (овде није реч о неодговорним, најчешће корумпираним политикантима) морају увек бити рационални и реални. Али за државотворна дела и постигнућа нема друге него црпсти их из нашег сећања и предања. Она ће нам пресудно помоћи да, јачајући нашу економију и војску, изиђемо из понижавајућег стања окупације и колонизације. Из њих ће се онда родити и страст без које, као што је рекао познати филозоф, нема ничега великог у историји.

Текстови који сачињавају књигу Упоришта Милоша Ковића не би, баш као ни та књига, никада настали да се аутор није постојано држао уверења и идеје водиље садржаних у следећим језгровитим реченицама: „Историја српског народа представља наш огроман ослонац. Она је наш национални ресурс“ (202). Не можемо знати да ли је Ковић, изговарајући их, имао на уму или макар у примисли Ничеову расправу О користи и штети историје за живот. Сигурно је, међутим, да су те две кратке реченице, али и његова Упоришта у целини, у дослуху и складу с оним што је Ниче казао већ на првој страници своје расправе. А казао је ово: „Без икакве сумње, потребна нам је историја, али нам је потребна друкчије него размаженом доколичару у врту знања, ма колико он отмено с висине гледао на наше сирове и неуглађене потребе и нужности. То значи да нам је она потребна ради живота и чина, а не ради удобног одвраћања од живота и чина или чак ради улепшавања себичног живота и кукавичког и рђавог чина. Само ако историја служи животу, хоћемо и ми да служимо њој.“

[/restrict]