ПЕВАЊЕ О СВЕТУ ГДЕ ЈЕ ЈАМА ДЕЦИ ДВОРИШТЕ

Поезија и искуство геноцида

Пише Никола Маринковић

Можда је, објавивши ову књигу, Мирослав Максимовић успео да се ослободи „притиска теме“, како сам каже, макар тиме што је тај притисак учинио заједничким свима онима који се с овим стиховима суоче. Појединачне песме ове збирке тематизују делове света геноцида, топографију зверстава, оруђа смрти и њене жртве…

Бол, нова песничка књига Мирослава Максимовића, врло је значајан песнички подухват. Иако невелика обимом, она не само да квалитативно доприноси Максимовићевом опусу већ и враћа веру да поезија може и мора говорити о трауматичним и важним моментима из нашег колективног искуства на уметнички уверљив начин. Овo je књига о мало познатој епизоди геноцида над Србима у НДХ, када је страдало готово целокупно српско становништво села Мијестра изнад Уне. Крвници, њихове дојучерашње комшије друге вере, изнад јаме Безданице код Дурџића гаја секирама и другим оруђем побили су близу 200 недужника, већином жена, деце и стараца.

Геноцид није честа тема у савременој српској поезији јер њен узвишени патос захтева високи естетски квалитет без простора за слаба места у тексту. Mеру успелог певања поставили су још одавно Иван Горан Ковачић поемом Јама, Скендер Куленовић Стојанком мајком Кнежопољком и ненадмашни Иван В. Лалић неколиким својим песмама, међу којима су „Опело за седам стотина из цркве у Глини“, а можда још и више песмом не сасвим експлицитно везаном за ову тему, „Гласови мртвих I“ (из поеме Мелиса). Из „Гласова мртвих I“ Лалић упозорава: „Гласови мртвих, то нису мртви гласови. Ко их чује?“ Јер много је шумова и буке између гласова предака и наших ушију, и потребан је заиста јак, лични разлог да бисмо их ослушнули. Од тог јаког, личног разлога можда је најбоље и почети говор о новој Максимовићевој књизи.

[restrict]

ПРЕГЛАСНИ „ГЛАСОВИ МРТВИХ” Овај песник препознат је као тихи лирски глас који од свакодневице непосредног света ствара свој песнички свет и особени поетски мит. Чак и када пева о драми епохе, Максимовићев лирски субјект се оглашава из савремености и, пре него историјску, дотиче митску прошлост, као у песми „Дување ветрова“ (Цртање стварности, 2012): „Ако живите на Дунаву / близу средишта Европе / која не зна да јој је ту средиште, / ако сте Србин / тик уз срце Европе, / ако сте радознали / као сваки Европљанин, / па пожелите да завирите у то срце – / оно ће се удаљити.“ Ни у својим есејистичким записима Максимовић не акцентује толико историју (сем историје поезије), већ критичку оштрицу усмерава према антипоетичној природи неолибералног друштва. У Скривеном послу (2014) Максимовић наглашава да модерни песник ради „искључиво по тзв. унутрашњој наруџби која и није наруџба него лична потреба“. Дело модерног песника „остаје усамљено, за усамљене, као што је – без обзира на однос који је имао са заједницом – био и он“. Разрешење ове напетости између колективне важности теме Бола и неопходности личног разлога да се о њој пева Максимовић објашњава у мемоарско-есејистичком запису уз песме „Мио страх: трагом предака“. У јами Безданици, тог лета 1941. године, страдала је читава породица песникове мајке, која је једина успела да се спасе. Обремењена овом траумом, никада се више није вратила у родно село и тиме поставила оквир разумевања трагедије који је песника спречио да ово место посети за мајчина живота. По мајчиној смрти „гласови мртвих“ ипак су били прегласни да би се прећутали и настало је 14 сонета који се могу, углавном, читати и без пропратног објашњења, али је најупутније читати их упоредо да би се увидео пут који Максимовић прелази од доживљаја унутрашње тескобе и бола, преко разумевања онога што се десило и ходочашћења предачком крају, до уобличавања песме која више не припада само побијеним Узелцима и другим становницима Мијестре већ целој српској књижевности.

Сонети су распоређени у три дела која чине оквирне песме „Упамтио сам то“ I и II, и дванаест централних песама. „Упамтио сам то I“ настала је 1988. године и у првом плану обрађује другачију тему: „Упамтио сам дан кад је у бачкој равници / док су надолазили облаци мрачно-сињи, / велики нож забоден под уво једној свињи, / затим на крвниковој отрт је надланици.“ Ипак, једно поређење, стављено међу заграде да би се маркирала његова логичка (не и асоцијативна) апартност, суштински мења смер значења песме: „Сећам се крви, некако снено се пушила. / (Као да та спава у дубокој унској јами.)“ Призивање предачке трагедије постаје поређење које мења смисао песме и поставља значајно питање: шта је предмет памћења? Да ли ова неочекивана асоцијација, на трагу Васка Попе, разоткрива јављање свести о геноциду, како пише Мило Ломпар у поговору, „готово испод прага свести“? Тиме се они лалићевски гласови мртвих откривају као тада нереализована али надолазећа (отуда и „испод прага свести“) могућност ове поезије, која је чекала довољно јак изазов, а он је дошао са мајчином смрћу. Сонет који затвара поетски део књиге, „Упамтио сам то II“, смрт родитеља не контекстуализује у личном већ предачком контексту: „Ситна, у подруму високе болнице, / тихих апарата везале је жице, / спустила се сенка у наручје таме, / легла међу своје на дну унске јаме.“ Мајчина сен која се спушта „у наручје таме“ попут Хомерових сени, твори основе предачког мита, који је преко потребан да би се смисао овог непотпуног сонетног венца универзализовао у опсежније искуство.

Особени песнички мит Бола заснива један дехуманизовани простор, у којем су, зарад поетског дочаравања размере страдања, у потпуности изокренути доњи и горњи свет, простори мртвих и живих. Језовитост ове инверзије дочарава се преокретањем песничких форми. У песми „Дечији свет“ ритам дечје поезије и идилични опис губи ефекат безбрижности стихом који затвара почетну строфу: „Деца као деца, крај Уне игре, / скакућу, машу, заврте се чигре / Љубица замаче у луг ко срна. / Тад прође мимо униформа црна.“ Сличан поступак примењен је и у песмама „Секира“, „Нож“, „Глава“, „Код Дурџића гаја“, у којима темељна изокренутост света диктира упадљиви несразмер веселог ритма стихова и њихове ужасавајуће садржине: „До Дурџића гаја, Дурџића гаја / ко мирна марва дотерана раја. / Дотеране жене, деца и старци. / Маљева, брадви кренуше ударци“ („Дурџића гај“), или: „Секира, секира, мили члан куће. / А кад је љута, нема од ње љуће. / Спава у дворишту, ил у дну шупе. / Не тражи ништа, печења, ни супе“ („Секира“). Премештање теме геноцида у форму коју образују елементи дечје поезије не само што показује песничку инвентивност каква се ретко среће (сродан је поступак у „Ђачкој прозивци“ Ђорђа Сладоја) већ показује и размере простирања зла. Стара подела тема и песничких форми део је света који је логорашки двадесети век разрушио. У свету у којем дете не може бити непријатељ, ни ужас страдања не може бити оденут у невину форму поезије за децу. Али у свету у којем је јама „деци двориште“ нема нетакнутих простора, поготово не у поезији, која је најпозванија да тај ужас и осведочи.

У ПРЕНАСЕЉЕНОМ ПОДЗЕМЉУ Појединачне песме ове збирке тематизују делове света геноцида, топографију зверстава, оруђа смрти и њене жртве. Поред поменутих песама, нижу се „Рука“, „Нога“, „Отац“, „Мајка“, „Јама“, „Бол“, и „1942“, година којом се затвара мит о геноциду одласком „на исток, у страшне слободе“. Средиште овог митског света је угашено домаће огњиште, којем припадају фигуре оца, мајке и деце, огњиште које је, како показује песма „Јама“, пресељено у пренасељено подземље: „Нама је домаће јама збориште, / женама кухиња, деци двориште, / а када, с вечери, гусле зацвиле / дођу до нас Милош, Марко и виле.“ Предачки живот, отуда, није угашен већ се наставља у тами, одакле чека на свог песника: „Али први живот у јами дише / као да се нада, са стрепњом, тише, / да ће се родити овај што пише.“ Судбински порив настанка ових песама отуда је део личног искуства, али се и формира као одговор на предачки зов који се не може игнорисати управо стога што јесте „жив“ и што јама, парадоксално, није место смрти већ трајања. Но одговор на ову стрепњу исказивања, на наду предака да ће из царства таме прећи у „царство поезије“ (Његош), и од самог песника твори митску фигуру која не говори у своје име, дакле из позиције модерног субјекта, већ кроз кога говоре други, а такав лирски субјект битно је другачији од лирског субјекта претходних Максимовићевих песничких књига.

У песми „Мајка“ обриси митског света фундирају се унутар фолклорних образаца, тиме додатно учвршћујући своју позицију у координатама српске књижевности: „Мајке са децом, седморо влашића, / слећу небеска озвездана бића / у понор јама као јата тића“. Овим поређењем искуство геноцида се уписује у колективно несвесно, чији је део повест о влашићима, али се истовремено и довршава пут артикулације, да поново цитирамо поговор Мила Ломпара, „песничког искуства“: из предела на граници свести долази песнички изазов који се обликује унутар координата националне историје и митологије и тиме враћа, оплемењен, у колективно несвесно.

Можда је, објавивши ову књигу, Мирослав Максимовић успео да се ослободи „притиска теме“, како сам каже, макар тиме што је тај притисак учинио заједничким свима онима који се са овим стиховима суоче. Данас, у 21. веку, када се чини да књижевности понестаје снаге, верујемо да је главна улога поезије баш та да бол учини заједничким и тиме нас освести да безбрижности нема и да у живот не само да смо пали, како је Дис певао почетком двадесетог века, већ смо бачени, како сто година после песника „Тамнице“ пева песник Бола.               

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *