ЊЕГОШЕВА ТАЈНА У СВЕТЛУ БЕЋКОВИЋЕВЕ ПОЕЗИЈЕ

Песник Његош претвара се у пророка чија је појава била неминовна унутар координата које сачињавају српски језик, историја и небески Творац, али се тиме (и даље) не исцрпљује почетна запитаност над Његошевом појавом и њеним значењем већ се тајна продубљује непрекидним откривањем њених увета настанка (Бог и језик), последица (Његошево дело) и (покудне) опоруке као завештања

Пише Никола Маринковић

 Нову песничку књигу Матије Бећковића Праху оца поезије није лако класификовати. У исцрпном предговору Милован Данојлић пише да би се овај „невелики спев“ могао назвати „службом у црквеном значењу тог појма“, док у продужетку текста спомиње „Матијину оду, или службу духовном великану“. Спев, као и Матијина омиљена форма поема, приповедачке су песничке врсте, док црквена служба, као врло прецизан богослужбени текст само делимично користи наративне елементе, док јој је примарна функција молитвена. Ода, античка песничка врста, слави врлине свог јунака као узорите за шири колектив којем песник и његов јунак припадају, чиме се приближавамо одређеним особинама новог текста Матије Бећковића.
[restrict]

Праху оца поезије заиста се базира на сегментима Његошевог живота и биографије, али је њихов уплив у текст на граници на којој се сучељавају особине поеме/спева и црквене службе. Као у служби, ови елементи су само повод да се нагласе основне смисаоне линије песничког текста и да самом тексту дају кохезију која није само формалне природе. Као у поеми, наративни елементи су врло слободно распоређени и пружају материјал за асоцијативну разраду у разноликим правцима који показују да се, поводом Његоша, може и мора певати о универзалним односима између Творца и природе, природе и песника, језика и песника и, што је посебно важно за ову књигу, творца поезије и Творца света. Ово сустицање елемената различитих песничких врста показује да пред собом имамо текст који ипак припада модерној књижевности без обзира на појавну архаичност Матијиних стихова. Особена Бећковићева поетика је исувише снажна да би могла, што показује и претходна књига Три поеме, да прихвати строже облике јер Бећковићев песнички језик, богат необичним поређењима и кованицама увек и у свакој прилици превладава границе форме.

Витализам овог језика с правом је препознат и у овој књизи као обнављајући, али обнављајући у контексту историје нашег савременог књижевног језика. Данојлић у већ помињаном предговору ове књиге пише: „Матија се у овој, његошевској ковачници, размахао са оновременом, романтичарском необузданошћу, следујући архаизме богослужбене реторике Луче.“ Тачна Данојлићева оцена показује да се Бећковић подухватио задатка да једну тајну, како се у Праху оца поезије дефинише сам Његош и смисао његове појаве у историји Срба, осветли унутар оквира језика који, онакав каквог га је Вук дефинисао, не потиче из културно развијеног наслеђа старословенске и црквенословенске писмености већ из народне књижевности. Отуда Бећковић, доследно, дописује Његошева решења сличног проблема наследујући његовим позајмицама из руског, рускословенског и црквенословенског језика, али и у том случају не без црта сасвим особеног разумевања језика. На том језичком обзорју пројављују се главни јунаци ове поеме, владика Раде, језик и Бог. Они су стављени у нераскидиви саоднос у којем један од другог зависе на многоструке начине, остајући при том, свако за себе, тајна.

Управо овим мотивом Бећковић започиње своју поему: „Нема тајне коју о теби не знамо / Ал Тајну твог духа још одгонетамо.“ Уводним стиховима Бећковић показује да у његовом песничком разумевању Његоша биографија (тајне које знамо) није оно што је и суштинско код српског класика (тајна духа). Стога се Његошу, као творцу песничког космоса, приписују и атрибути Бога: „А највећа си ти сам себи био / Да си који јеси ни ти ниси знао.“ Несазнатљивост Његошевог духа преноси се и на његова дела: „А нико не зна вредност остварења / За које толико паде поколења.“ Намерна недореченост ових стихова упућује њихово значење на Горски вијенац и национално-будилачку вредност овог спева, али и на Његошеву државничку заоставштину, историјску Црну Гору као државу српског народа. Отуда се ови стихови, што је опет особина поеме, отварају не само ка надисторијском већ и ка критици савремености, а то је још један значајан тематски слој у овој књизи. На почетку поеме он је само назначен, но како се лирско приповедање развија, то се убрзава и тематско прилажење савремености као исход приласка самом Његошу, па је савременост главни мотив у завршним одељцима текста који преобликују покајне делове црквене службе у покорне тонове упућене савременим Његошевим сународницима: „Више нас нема у реалном свету / Али нас има свуд по интернету / На профилима и на сајтовима / По фејсбуцима и по порталима / Потврдили смо себе дигитално / А у стварности нас нема ни случајно.“ Као у Бећковићевим поемама „Лелек мене“ и „Вучја тужбалица“, делови текста који адресирају Црногорце указују на испражњеност савремено дефинисаног црногорства од заветног његошевског смисла: „Дође и оно доба никадније / Свако постаде баш оно што није / Помислише и твоји потомци / Ако нису Срби да су Црногорци / Кад којега упитају ко је / Одговара да је све оно што није.“

Истовремено са покудом савремености, Његош је Бећковићу изазов за похвалу прошлости, али не епске већ културне, прошлости језика: „Кад Срби почеше ником поницати / И предаде се сваки свакијати / Језик се не шће у ланце везати / Него се горских венаца дохвати / И окатуни се у каменом скиту.“ Да је језик оно што се „не шће у ланце везати“ Бећковић је изговорио још 1998. године приликом додељивања Његошеве награде на Цетињу. Овај аутоцитат показује да је унутар књиге Праху оца поезије похрањен један континуитет песничког разумевања традиције који се врхуни у слављењу самог медијума те исте поезије – српског језика. Тајна Његошеве појаве зато се открива као деловање језика, који, у недостатку народа, има његове особине: „И језик се поче света одрицати / Подвизавати се и заветовати / Да ће за живот вечни живот дати / Да ће пре умрети него се предати.“ Међутим, значења језика не исцрпљују се само у историјским већ досежу и метафизичке тонове када се, као предуслов Његошеве појаве, језик стапа са фигуром Бога: „У језику се саздатељ сакрио / И цео стао и невидљив био.“ Као последица овог стапања језика и Бога, сам Бог се, у његошевском кључу, поима као првотни песник: „Од једног песника су постали песници / Од једног језика сви други језици / Од оног којим је свемир говорио / Нема га али се није изгубио / Једна књига је родила остале / А које није нису постојале.“ Фигура Бога и спомен Библије призивају у текст Праху оца поезије не само цитате из Његошевих текстова већ и из Старог и Новог Завета, који додатно доприносе универзализацији Његошеве фигуре и њеном прерастању националних оквира. Парафразирање Христових речи доприноси утиску неминовности Његошеве појаве јер „Да реч не рече гласноговорниче / Камење би почело да виче / Да си занемио и закаменио / Сваки би те камен заменио.“ Песник Његош тако се претвара у пророка чија појава је била неминовна унутар координата које сачињавају српски језик, историја и небески Творац, али се тиме и даље не исцрпљује почетна запитаност над Његошевом појавом и њеним значењем већ се тајна продубљује непрекидним откривањем њених увета настанка (Бог и језик), последица (Његошево дело) и (покудне) опоруке као завештања.

Као стилски посебно маркиран вид овог песничког лебдења над тајном је поигравање кованицама које се римују са (алузивно-цитатним, јер Бећковић сваки директни цитат преобликује у индиректни) рефреном на крају сваког одељка („Небесима осијан песниче“). У том римовању претпоследњи стих чине стални део „Да, свагда ми драги“, а последња реч у себи сажима смисао одељка који завршава и описује један од многобројних Његошевих ликова. Тиме се добија стилско-реторички низ од 45 Његошевих епитета, који су производ Бећковићеве поетичке радионице или су наслеђени традицијом: дожудник, неженик, сажижник, првописац, причесник, племеник, лучоноша, космотворац и сл, а у том низу поткрала се и једна врло необична реч – језичник. Наиме, у црквенословенском и старословенском писменом наслеђу, реч језичник означава паганина, нехришћанина кога тек треба просветлити. У Бећковићевом случају, одабир ове речи због ефекта римовања директно мења њено значење у правцу Његошеве суштинске, творачке и наследне, припадности српском језику. Овај пример стога још једном показује колико је заправо Праху оца поезије, ван свих теоријских одређења, првенствено и типично Бећковићева песничка творевина, у својим најособенијим моментима више његова него традицијска и како, можда и ненамеравано, изнова осветљује и оспољава не само тему овог певања – тајну Његошеве појаве – већ потврђује и проширује могућности Бећковићеве поезије – њено непрекидно превазилажење традицијских образаца зарад њиховог потврђивања, у песничком, вредносном, културном и сваком другом виду.  
[/restrict]