Наранџасти круг

Пише Милорад Вучелић, главни уредник

Највећи и најгласнији заговорници капитализма и посебно његове неолибералистичке варијанте данас се у председничкој изборној кампањи јавно згражавају над чињеницом да домаћи радници раде у фирмама страних капиталиста за минималне наднице, а да неки од њих ради ефикасности рада и максимирања профита својих газда морају наводно да носе пелене. За такво згражавање они немају ни морално право ни било какву активну легитимацију. Ово што се сада дешава, баш то, плод је њихове успешне политичке и идеолошке борбе. Збивања која помињемо прави су резултат 5. октобра и његово право наслеђе. Данашњи покушаји медијске и политичке глорификације овог датума то само још једном потврђују. Све што се дешава последњих четири-пет година је само покушај да се у потпуни дивљи капитализам за који се изборио ДОС уведе бар некакав ред и спасе што се спасти још може.

[restrict] Извесна ревизија тих тековина је извршена само чињеницом што нису сви ти радници остали незапослени, како је требало, него многи ипак некако и негде раде. То је истина ако је некоме већ до истине. И не помаже ту никакво пренемагање у стилу „није то тај капитализам који смо ми желели и за који смо се борили“. Уосталом шта се друго могло чути на недавно одржаном пословном форуму наше политичке, пословне и економске елите са „крова Србије“, са Копаоника, сем онога да „реформе треба наставити“.
Иста та елита већ две деценије тврди да држава мора изаћи из медија, да се све мора приватизовати, да држава не сме да помаже предузећа и запослене, да се мора затрти сваки траг социјалне државе, али да је пожељно да та иста држава може својим субвенцијама из буџета помагати стране инвеститоре, односно капиталисте. Пожељно је и оно што се ових дана остварило: регулаторна тела наше суверене државе немају право да утичу чак ни на редослед телевизијских канала код страног приватног кабловског оператера. Немају моћи ни да се изборе за приоритет на даљинском управљачу јавног сервиса који зову европски. Петооктобарски снови се остварују. Ниједан од актера у опозиционом и укупном политичком животу није спреман да изусти ниједну једину реч критике на рачун неолибералног или било каквог другог капитализма. Они нису ни способни да размисле о било каквој алтернативи постојећој политичкој матрици. Они и даље отворено тугују за клинтоновштином и покушавају да је одрже у животу. Они као да уопште не примећују шта се све догађа у свету и какве су промене у току. До њих све то уопште не допире. Сведоци смо највеће провинцијализације нашег политичког живота и ако томе додамо и таласе агресивног простаклука који нас све жешће запљускују са јавне сцене и из медија, слика постаје више него жалосна.
Оживљава се досовски механизам сатанизације и мржње фиксиране на једног јединог политичког такмаца који је, памтимо, већ дао познати резултат и у случају Слободана Милошевића, па и Војислава Коштунице. Није то никаква критика политике Александра Вучића јер те критике и нема нити је може бити на заправо истим идеолошким основама уређења српског друштва и у оквирима исте спољнополитичке евроунијске оријентације, него је то демонстрација личне мржње. Њему се не опрашта што је од њих много успешнији тамо где су се и они опробали и што је извршио геополитичке пробоје у Кину и Русију, односно тамо где њима то ни на памет није падало. Успешна политика војне неутралности је највише на удару и она се препознаје по израженој русофобији.
Највећи део наших председничких кандидата вербално се бори против продаје земље странцима, а да не смеју да кажу ниједну једину реч против разних споразума о придруживању ЕУ које су славодобитно управо они потписали и по којима се то мора учинити. И не хају за тврдњу актуелног министра пољопривреде да је већ припремљен закон који ће спречити овакву продају, те да својим борбеним покличима они лупају на отворена врата.
За „изгубљеним Косовом“ највише тугују они који су, попут Вука Јеремића, много тога учинили да обеснаже улогу Савета безбедности УН и Резолуцију 1244 и заједно са ЕУ поднели онај јадан документ Генералној скупштини УН, а затим МСП у Хагу поставили најгоре могуће питање по Србију у вези са сецесијом Косова и нарушавањем међународног правног поретка. Ненад Чанак би, када постане председник, одмах да призна Косово, а да истовремено не сме ни да шушне и било шта каже о сепарацији Војводине у којој се више не пита ништа. Али би зато да из Србије избаци све што је руско, а пре свега руски капитал. Само је у случају руског капитала критика капитализма дозвољена и пожељна. Прастари реликти, најгори и најцрњи војвођански сепаратисти још из доба социјализма, попут Живана Берисављевића, подржавају председничког кандидата Сашу Јанковића. Ваљда због тога да сада под велом грађанизма остваре оно што нису могли у распаду режима СКЈ.
Када већ с правом говоримо о драгоценој стабилизацији Србије, онда се не сме заборавити да је тој стабилности највећи допринос дала тријумфална победа напредњака у Војводини што је и права историјска тековина претходних републичких парламентараних и покрајинских избора.
Они који су побеђивали на изборима са слоганом „ЕУ нема алтернативу“ и који јесу заклети евроунијати, и ништа више, напрасно постају спремни да се осупну на немачку канцеларку Ангелу Меркел што се састала са Вучићем. Нико од свих тих евроунифанатика неће ни да помене сва она поглавља, којима се броја не зна, а која смо отворили у Бриселу. Дубоко провинцијални и неспособни наши досовски политичари и не помињу тежње да се ЕУ подели на земље које функционишу по принципу „две брзине“ или пак да уоче понешто о проблемима који настају због понашања држава Вишеградске групе. О великим променама које се у свету одигравају и које су посредна и непосредна последица Трампове победе они се још увек информишу преко „Си-Ен-Ена“ и мисле да је то једина истина. Они који се издају за русофиле сутра ће се, баш као и еврофанатици, обрушити на Владимира Путина када прими нашег актуелног премијера.
И поред покушаја уочили смо да је готово немогуће учитати вишак смисла у нашу председничку изборну кампању. Све се своди не на изборну победу већ на то да Вучић не победи у првом кругу па да се онда види како ће и шта ће у неком другом кругу. Најважније је – они се, без обзира на поменуте кругове, једино уздају у могућност неке већ виђене наранџасте револуције. Тај наранџасти круг они сневају и зато га тако често и помињу.
Пусти снови!

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *