МИЛОШ ЈОВАНОВИЋ: Наша је дужност да се боримо за Србију

Саша Јанковић, Вук Јеремић и Саша Радуловић политички су много ближи Вучићу него ДСС-у. За разлику од њих, мене не занима Александар Вучић као Александар Вучић, већ ме занима какву политику спроводи. Да ли наставља бриселски процес и предају Космета? Да ли наставља европски пут Србије? Какву економску политику води? О свим тим питањима готово да нема разлике између садашње власти и „опозиције“

Разговарао Никола Врзић Фотографије Милан Тимотић

Одласком Војислава Коштунице с чела странке, Демократска странка Србије изгубила је добар део своје преостале снаге и снаге свог политичког и моралног ауторитета. Тежак задатак да ту снагу ДСС-у врати, и да му удахне нову енергију, на себе је узео Милош Јовановић, правник образован на париској Сорбони (где је и магистрирао и докторирао) који се у два наврата враћао у Србију. Најпре 2003, када је суспендовао трогодишњи уговор на Универзитету Париз 1 Пантеон-Сорбона, на коме је руководио вежбама из Уставног права на Правном факултету овог универзитета, како би у Србији одслужио војску – био је у 63. падобранској бригади, подвргао се операцији очију да би га у њу примили – да би се у Србију и дефинитивно вратио две године касније. Био је потпредседник ДСС-а и народни посланик ове странке, мандат је вратио у јесен 2013. и посветио се раду на Правном факултету Београдског универзитета, на коме има звање доцента.

С Милошем Јовановићем разговарамо о његовим мотивима за повратак у политику, о Србији и њеним перспективама у овим бурним а можда и преломним временима, наравно, о предстојећим председничким изборима…

[restrict]

ДСС ће имати свог кандидата на председничким изборима. Зашто самостално, зашто не са „Дверима“? Зашто Александар Поповић, а не ви?

Разговарали смо о томе пре неколико месеци са руководством „Двери“ јер смо сматрали да би излазак на изборе с једним кандидатом патриотске опозиције представљао најбољу опцију у ситуацији када се скоро сви остали кандидати, што власти, што такозване „проевропске опозиције“ залажу за исту политику наставка европских интеграција и бриселског процеса. Из покрета „Двери“ нису показали интересовање за такав наступ и очигледно су већ били одлучили да изађу са својим кандидатом, што је наравно легитиман став, премда је разумљивији из чисто ускостраначке перспективе него што је користан када се ствари сагледавају из перспективе ширих националних интереса. У сваком случају, то је сада иза нас.

Александар Поповић је, рекао бих природни, кандидат ДСС за председника републике. Његова биографија довољно говори о каквом кандидату је реч: доктор наука, редовни професор Универзитета у Београду, у два наврата министар у владама које је водио Војислав Коштуница, радио је и стекао велико искуство и у привреди и коначно, његов политички пут увек је био чист и доследан јер је Александар Поповић остао веран идејама због којих и јесте дугогодишњни члан и високи функционер Демократске странке Србије. Додао бих и да је, за разлику од мене, у правим годинама да преузме одговорност коју носи највиша државна функција. Сада упоредите све што сам навео са биографијама и политиком осталих кандидата, и биће вам јасно да је он не само природни кандидат ДСС већ је и најбољи кандидат за председника државе.   

Зашто би српски гласач, који је настројен патриотски или нагиње тој опцији, гласао за ДСС а не за, рецимо, „Двери“? Верујете ли у обнову ДСС-а, под којим условима је то изводљиво?

Зато што је ДСС остала једина истински озбиљна политичка организација на патриотском делу политичког спектра и има, колико год можда у овом тренутку чудно звучало, невероватан потенцијал. Тачно је да смо претрпели озбиљне ударце у протекле три године, али не заборавите да говоримо о странци која ће овог лета обележити 25 година постојања и борбе за Србију. ДСС има јаку традицију и озбиљно наслеђе. Још увек има чланове који се, по људским и интелектуалним квалитетима, не могу наћи у другим странкама. Сакупљање потписа за кандидатуру Александра Поповића, колико год је на моменте ишло тешко, показало је да имамо људе који су врло жилави и страшно привржени странци и идејама које она заступа. И свима њима желим овом приликом да јавно захвалим. Тврд је орах воћка чудновата, што би рекао Његош. С друге стране, знамо и ми, наравно, да ови избори не долазе у добром тренутку за нас јер смо у фази реконструкције, али без обзира на то на њих излазимо мушки и поносни на нашу историју, нашу политику и нашег кандидата и борићемо се за сваки глас. А након ових избора, какав год резултат на њима направили, 0,5, 5 или 15 одсто, отварамо ново поглавље у историји ДСС-а.

Зашто сте у старту одбили могућност да подржите заједничког председничког кандидата читаве опозиције, иако је то била једина реална варијанта да се колико-толико успешно парира Александру Вучића? Да ли у томе лежи корен вашег разлаза са Сандом Рашковић Ивић и Ђорђем Вукадиновићем?

Зато што опозиција о којој говорите заправо није опозиција. Саша Јанковић, Вук Јеремић и Саша Радуловић политички су много ближи Вучићу него ДСС-у. За разлику од њих, мене не занима Александар Вучић као Александар Вучићм већ ме занима какву политику спроводи. Да ли наставља бриселски процес и предају Космета? Да ли наставља европски пут Србије? Какву економску политику води? О свим тим питањима готово да нема разлике између садашње власти и „опозиције“ коју помињете. Поларизација која се вештачки прави око личности садашњег председника владе представља, заправо, једну невероватну превару и типичан је пример инжењеринга западних сила. Ако већ треба да дође до поларизације, која иначе никада не доноси ништа добро, онда барем ствари треба да буду поларизоване око политике а не око личности, јер проблем није Александар Вучић, проблем је политика коју Александар Вучић спроводи. Зато смо и сматрали у ДСС да би било пожељно да патриотска опозиција изађе са једним кандидатом. Наши пријатељи из „Двери“ не само да немају слуха за тако нешто већ и активно учествују у наведеној поларизацији, очигледно не схватајући о каквој се превари ради. ДСС не жели да се такмичи у томе ко ће боље, ефикасније и стручније да спроводи погубну политику као што то раде власт и опозиција коју помињете. Ми хоћемо ту политику да мењамо. То из неког разлога није хтела, или није могла, да разуме ни Санда Рашковић Ивић. Уместо да буде кандидат патриотске опозиције она се одлучила, под снажним утицајем Ђорђа Вукадиновића, да подржи Вука Јеремића и нашла се у истом друштву са Борисом Тадићем. А о Ђорђу Вукадиновићу, који такође подржава Вука Јеремића, најбоље говори чињеница да је редован гост телевизије Н1 која је под директним америчким патронатом и да користи сваку прилику да блати ДСС. Толико о њиховим политичким убеђењима.

Питаћу вас директно: зашто не желите да подржите Вука Јеремића? Да ли бисте га подржали ако би ушао у други круг председничких избора?

Вуку Јеремићу се неке ствари не могу оспорити, као што је на пример чињеница да је стекао значајно дипломатско искуство. Али Вук Јеремић се залаже за политику која је у супротности са политиком ДСС-а. Он и данас јавно говори да треба наставити и бриселски процес и европске интеграције Србије. Друго, не може се заборавити да је Вук Јеремић био министар у влади која је довела мисију Еулекс, чији је задатак да помаже приштинским сецесионистичким властима у изградњи „правне државе“. Не може се превидети ни чињеница да је та влада, у којој је Јеремић био министар спољних послова, започела такозвани технички дијалог између Београда и Приштине, да је признала документа које издају сецесионистичке косовске институције, да им је предала копије катастарских и матичних књига, да је, коначно, направила и границу између централне Србије и јужне српске покрајине кроз споразум о интегрисаном управљању границом. Ако на све то додате и одлуку да се пред Међународни суд правде иде са захтевом за саветодавним мишљењем, а не тужбом против држава које су признале сецесију Космета, уз образложење да не треба потезати за тешком артиљеријом, тј. тужбом како не бисмо љутили наше „европске партнере“, што је иначе било у супротности са ставом већине правних стручњака које смо тада консултовали Саша Обрадовић и ја, као координатори правног тима Владе Републике Србије, и који су сматрали да тужба представља ефикаснији начин заштите права наше државе, онда списак заиста постаје подугачак. Слику употпуњују и дипломатске депеше „Викиликса“ о којима сте, уосталом, ви написали и књигу и у којима се виде све преваре и лажи тадашње владе у вези с Косовом или чланством у НАТО. У светлу тих чињеница заиста не разумем како питање о подршци Вуку Јеремићу уопште може да се постави?

Док смо још код изборне тематике, како оцењујете феномен Белог Прелетачевића?

Прво, реч је недопустивом поигравању са државом. Каква год била, држава је светиња и не сме бити предмет тако накарадног ругања. Друго, очигледно је реч о осмишљеној субверзији, јер и такве представе захтевају одређена новчана средства. Само за оверу десет хиљада потписа потребно је више од пола милиона динара, што сумњам да ико плаћа тек да би се мало нашалио.

С друге стране, тај феномен треба озбиљно схватити јер има и наличје. Велика популарност те недостојне представе, ипак, указује на нешто. Несумњиво је, наиме, да је политички систем „петооктобарске републике“ истрошен и да је време да се, у институционалном смислу, неке ствари коренито промене, почев вероватно од самог изборног система. Да Срби презиру своје политичке елите, верујте ми да то и те како могу да разумем. Али да решење бедног стања српског политичког система лежи у пародији политике, демократије и државе, то је већ став који је за мене, због своје инфантилности и потпуне стерилности, апсолутно неприхватљив, и поражавајуће је што је уопште наишао на толики одјек.    

Вратимо се на озбиљније теме. Зашто мислите да је Вучићева власт лоша за Србију? Која је власт за Србију била лошија, Тадићева или Вучићева?

Вучићева власт је лоша за Србију зато што у најважнијим питањима – Европска унија и Косово и Метохија – управо представља политику континуитета с влашћу Бориса Тадића. Утолико су из перспективе ДСС оне подједнако лоше. У другим сферама има разлика, али оне могу ићи подједнако у корист или на штету и садашње и претходне власти. Очигледно је да начин владавине Александра Вучића у много чему заобилази институционалне механизме, што је апсолутно неприхватљиво. Пример рушења у Савамали представља одличну илустрацију таквог приступа. Нису, наравно, овде важна два или три бесправно изграђена објекта, али је и те како важан принцип. Не може се напросто рушити под фантомкама и не може се дати аргумент да се нешто може бесправно рушити зато што је бесправно и изграђено. То је врло опасан манир и у потпуној је супротности са идејом уређене државе за коју се залаже ДСС. Забрињава, уосталом, и чињеница да нико још није одговарао за те догађаје. С друге стране, неки опасни процеси, попут војвођанског аутономаштва које је узело великог маха у време Тадићеве власти, заустављени су, што свакако представља велики и крајње позитиван помак. Спречавање да се у УН усвоји резолуција о Сребреници коју су иницирали Британци такође представља нешто што нисам сигуран да би претходна власт урадила. Исто важи и за неувођење санкција Руској Федерацији. Али остаје чињеница да и садашња и претходна власт стоје на европском путу, а тај пут се за Србију не може добро завршити. Коначно, остаје и чињеница да је садашња власт потписала Бриселски споразум којим су укинуте преостале српске институције на Космету, чиме је нанета неизмерна штета у борби Србије за очување сопствене територије.        

Шта Вучићу не замерате?

Рецимо, Владана Вукосављевића на челу министарства културе, или набавку наоружања, нарочито ПВО система за Војску Србије – под условом да се најављена набавка реализује. Али то не бих никоме замерио, ни Александру Вучићу, ни Јанковићу, Радуловићу или Јеремићу. ДСС може да буде опозиција власти, али никада неће бити опозиција Србији. Колико год тај елементаран став грађани данас тешко схватају, услед сулуде атмосфере поларизације која се вештачки и под утицајем страног фактора прави око једне личности, он је једини исправан и државотворан и од њега нећемо одустати, иако смо свесни да нас понекад доводи у трагикомичну ситуацију да нас један Борис Тадић, који се у најважнијим питањима слаже са Александром Вучићем, напада тврдећи да ми нисмо опозиција садашњој власти, иако се, за разлику од њега, од садашње власти у потпуности разликујемо у вези истих питања.

Споменули сте Бриселски споразум. Даљи бриселски преговори с Приштином – ако дођете у прилику, да ли их прекидате, настављате, шта се дешава са до сада постигнутим споразумима?

Наравно да их прекидамо јер знамо да је њихов исход само један – пуно признање сецесије Косова и Метохије. Зато је обустављање бриселског процеса прва и неизоставна етапа у даљој борби Србије за Косово и Метохију. Што се већ постигнутих споразума тиче, ту смо дошли у ситуацију да су они највећим делом већ реализовани, а да се оно што је преостало односи на стварање Заједнице српских општина која начелно треба да послужи бољем организовању Срба са Косова и Метохије. То не значи да је поништавање постигнутих споразума немогуће или непожељно, нарочито када имате у виду и проблем њихове уставности. Али у оваквим стварима морате бити опрезни и одговорни. Да бисмо себи дозволили да прекршимо међународно преузете обавезе – што је, понављам, могуће – морамо имати јаку државу и морају постојати повољне међународне околности у одређеном тренутку како не бисмо дошли у ситуацију да буде скупља дара него мера. 

Европска унија – како би изгледао прекид ЕУ интеграција за које се залажете? Какве би последице то могло да изазове, како уопште замишљате наше будуће односе са ЕУ?

Као нормалне, партнерске односе без пуноправног чланства. Невероватно је да се само у Србији прекид ЕУ интеграција доживљава као потенцијална катастрофа, као да ће почети секире да падају с неба. Неће. Имаћемо нормалне односе, трговаћемо као што то чинимо и данас, сарађиваћемо у свим областима за које постоји обострани интерес, потписиваћемо билатералне и мултилатералне, односно мешовите споразуме. Уместо Канцеларије за европске интеграције имаћемо Канцеларију за односе с ЕУ и ништа се посебно неће догодити. Исланд је одлучио да не приступи ЕУ и ништа се посебно није догодило. Британци су чак одлучили да иступе из ЕУ, и поново се ништа посебно није догодило. Тамо људи једу, дишу, раде, брину се о себи и о својој држави и немају страх и комплекс инфериорности који смо ми, очигледно, развили. Уосталом, питање ЕУ је беспредметно. То је данас мртав пројекат, барем у облику у коме је замишљен.

Заговорници ЕУ интеграције указују на податак да, отприлике, две трећине нашег извоза одлази у земље ЕУ. Да ли би прекид ЕУ интеграција то пореметио, какве би економске последице то могло да изазове?

Морам да признам да не разумем тај аргумент. Ми и сада тргујемо са ЕУ иако нисмо њена чланица. Трговали смо у прошлости као што ћемо трговати и у будућности, независно од нашег статуса партнера или пуноправног члана. Ми смо део европског континента и налазимо се на тим путевима, што је географска реалност која се не може променити. Уосталом, Норвешка или Швајцарска су ван ЕУ, а с њом, сасвим логично, највише тргују. Трговаћемо и ми. Потписиваћемо одговарајуће споразуме који ће трговину олакшати ако то буде у обостраном интересу. Уосталом, хтели ми у ЕУ или не, она се неће ширити у догледно време. Према томе, боље би нам било да се манемо ћорава посла и усредсредимо се на себе.  

ММФ хвали економску политику актуелне владе, већина грађана – судећи по статистичким подацима о реалним примањима која стагнирају – вероватно да баш и не разуме чиме су заслужене те похвале. Укратко, каква је ваша стратегија економског развоја Србије? Треба ли наставити с потрагом за страним инвеститорима, или имате нека друга решења за наше муке, која су при том и остварива?

Француски економиста Тома Пикети недавно је потврдио чињеницу да се ниједна земља никада није развила захваљујући страним инвестицијама, а пример Маршаловог плана који Александар Вучић често наводи потпуно је непримерен јер је реч о сасвим специфичном историјском и геополитичком контексту. Данашњи капитализам је у својој бити, више него икада, предаторске и номадске природе и страни инвеститори иду од земље до земље користећи ниску цену рада и великодушне државне субвенције. Када нађу боље место за остварење профита, не пада им тешко да преместе читаве фабрике. Студије показују да се многи од њих у одређеној земљи задржавају око једне деценије. Затим, у потрази за профитом, врше делокализацију производње. Много више него на страним инвестицијама, развој земље се суштински једино може заснивати на озбиљној стратегији реиндустријализације. Ту стратегију мора да осмисли држава и убризга одговарајућа финансијска средства. Без озбиљне индустријске производње, одговарајућег технолошког нивоа, а не шрафцигер „индустрије“, не може бити говора о снажној економији.

Која је пожељна мера наших односа с НАТО? Рецимо, ИПАП споразум – остаје ли на снази? Да ли ћете затворити НАТО канцеларију у Министарству одбране Србије? С друге стране, да ли би овакви (евентуални) потези могли да угрозе сарадњу с КФОР-ом на Косову и Метохији?

ИПАП споразум није требало потписивати јер је то последња етапа пре пуноправног чланства у НАТО. Требало би постепено спуштати ниво сарадње, што се између осталог односи и на број заједничких војних вежби, али свакако морамо задржати односе који су довољни како би се сарадња са КФОР-ом одвијала у доброј вери и без икаквих трзавица. Упоредо треба озбиљно јачати сопствене одбрамбене капацитете, што представља једини гарант мира и безбедности свих Срба.  

Управо у једном од својих научних радова говорите о српској одбрамбеној политици, говорите о неопходном препороду српске војске, о повратку ратничког духа уместо њене текуће, како наводите, феминизације. Звецкате ли ви то оружјем?

Као и у 19. веку, када се модерна српска држава родила кроз борбу и када је једино српска војска била гарант њеног опстанка и даљег развоја, и данас је, у овом нашем крајње деликатном геополитичком окружењу, једино снажна српска војска гарант опстанка државе. Нажалост, реформе Војске Србије спроведене у протеклих неколико година драматично су умањиле одбрамбену способност земље. Укидањем војног рока војска је остала без резервног састава, што представља озбиљан проблем. Наметање жена у састав оружаних снага и пропагирање феминизације војске такође је најобичнија бесмислица. Мартин ван Кревелд, један од водећих војних историчара, показао је у неколико својих радова да повећање броја припадница лепшег пола у оружаним снагама представља уједно узрок и симптом опадања борбене готовости једне војске. Данас је Војска Србије припитомљена. Она се мора оснажити и мора повратити ратнички етос како би могла да врши своју основну функцију – одвраћања непријатеља – и тиме обезбеди мир нашој земљи. 

Пишете и о јачању наше војне и наменске индустрије. Ако је то тако једноставно, зашто до сада није урађено?

Зато што у Србији не постоји ниједна озбиљна стратегија развоја ни у једном домену, па ни у домену наменске индустрије. Неки покушаји очигледно постоје, али „Нора“, „Лазар“ или „Милош“ још увек представљају више маркетиншке трикове него што представљају резултате озбиљног и промишљеног плана. Срећна је околност што је Србија сачувала темеље своје наменске индустрије и она може представљати основу за даљи развој, нарочито у технолошком домену. Али, понављам, за то је потребна дугорочна стратегија која подразумева и сарадњу са одговарајућим високошколским институцијама и задржавање добрих инжењера и планове развоја одговарајућих средстава, производње и извоза и низ других ствари за које не видим да се раде.

Која је пожељна мера наше сарадње с Русијом? Имате ли замерки на ток ове сарадње од 2012. године наовамо?

Чини ми се да се ту ствари одвијају по мери. Србија није увела санкције Руској Федерацији. С друге стране, она нам пружа подршку у оквиру Савета безбедности УН. Трговинска размена је у порасту. Али инсистирање ове власти на даљим европским интеграцијама неминовно ће сузити наш маневарски простор и тај однос променити.              

Функције у ДСС-у напустили сте у јесен 2013. Зашто сте одлучили да се вратите?

Зато што као народ нестајемо, сигурно и убрзано. Зато што нам деца још увек одлазе из земље и зато што не бих волео да и моја једног дана на то буду принуђена. Зато што, ако ствари сагледавате из перспективе наше славне историје, заслужујемо много више и много боље. Зато што нас, уосталом, на борбу обавезују наши преци и наши потомци, јер, како би рекао Шарл Морас, а слично ћете наћи и код српског историчара Милоша Ковића, народ не чинимо само ми већ и сви који су некада били и више нису, и сви они који ће тек доћи. Коначно и сасвим лично, невероватно ми смета овај свеопшти неред. И нико не може да ме убеди да је немогуће завести ред и направити функционалан систем за седам милиона људи, колико је данас Срба у Србији. У сваком случају, дужни смо да покушамо.   

У каквим сте односима с Војиславом Коштуницом? Недавно је у новинама осванула фотографија с вашег састанка…

Редовно се виђамо и разговарамо о Србији и политичкој ситуацији. Користим ту привилегију да отворим с њим разне теме које ме занимају, да чујем његово мишљење и каткад затражим савет јер је реч о човеку са огромним политичким искуством и још већим политичким умећем. Што време више пролази, све ће очигледнија бити разлика између политике и начина на који се политиком бавио Војислав Коштуница, и овога што имамо од 2008. године наовамо. Његову подршку свакако имамо, али она неће бити јавна и не инсистирам на томе јер је Војислав Коштуница изашао из јавног живота 2014. године и до тада је својој земљи већ дао велики део свог живота.   

[/restrict]