МЕЈНСТРИМОВАЊЕ ЛАЖНОГ ГЕНОЦИДА

Како је Владимир Тодорић, сарадник Вука Јеремића, Србију „осудио“ за злочин за који ју је Међународни суд правде ослободио

Пише Стефан Каргановић

Н еочекивано одбијање Међународног суда правде у Хагу да размотри (процесно и, суштински, ноторно мањкави) захтев из Сарајева за ревизију пресуде у којој је 2007. године констатовано да Србија, под било каквом правном квалификацијом, не сноси кривичну одговорност за догађаје у Сребреници у јулу 1995. подигло је и без тога висок степен напетости о овом питању. Судећи по ускомешаности и јаросним међусобним оптужбама у сарајевским политичким круговима – одакле је захтев и потекао – одбијеница ће имати најмање две значајне политичке последице.

[restrict]

ПОЧЕТАК КРАЈА ИЗЕТБЕГОВИЋА Пре свега, то је највероватније почетак краја моћи и утицаја династије Изетбеговића (бивших Живковића), која од почетка деведесетих година прошлог века усмерава политичке, а преко верске идеологије и друштвене токове унутар муслиманске заједнице у Босни и Херцеговини. Мала је могућност да ће Бакир Изетбеговић успети да политички преживи фијаско овог драматично најављеног, али катастрофално лоше и аматерски изведеног крупног „националног пројекта“.

Међутим, далеко важније и озбиљније од коначне судбине клана Изетбеговић је питање како ће се овај фијаско одразити на расположење бошњачког друштва и његову перцепцију поузданости подршке на коју рачуна од западних спонзора. Након пуцања пренадуваног балона очекивања да ће, на штету Србије и још важније – Републике Српске, МСП удовољити бошњачком захтеву да преиначи своју ранију пресуду, неизбежно следи разочарање. Оно би, наравно, могло остати ограничено на удаљавање Изетбеговића и његове екипе из јавног живота.

ОПАСНОСТ ОД РАДИКАЛИЗАЦИЈЕ Али поред тога, подједнако је реална и скроз непожељна последица – додатна радикализација значајног дела бошњачког становништва. У контексту потенцијалног преношења тежишта терористичких делатности са Блиског истока на ове просторе, овакав сценарио делује изузетно злослутно.

Уколико претпоставимо да је, у склопу опште динамике догађаја на ширем терену, варијанта распиривања и преливања сукоба на Балкану заиста преовладала у односу на првобитну намеру моралнополитичког кажњавања Србије и Републике Српске, онда би се наизглед загонетно одбацивање ревизије могло рационално објаснити – као подстицај за планирану радикализацију.

„Афера ревизија“, уколико би је анализирали из ретроспективног угла, уклапа се савршено у већ неколико пута примењену матрицу преварног понашања Запада, увек са болним последицама по лаковерне клијенте који наседају на такве трикове. Да поменемо само два недавна примера те западне клопке „охрабривања и намигивања“ провинцијалним локалним марионетама. Када је Алија Изетбеговић насео на „савет“ амбасадора Цимермана да повуче потпис са Лисабонског споразума о подели Босне 1992. године уколико му више не одговара, Изетбеговић је то учинио рачунајући на подршку најмоћније земље на свету да целу БиХ стави под своју контролу. На крају рата, који је у великој мери био изазван управо одбацивањем лисабонског решења, „стари лисац“ Изетбеговић сину Бакиру није успео да остави у наследство ни четвртину територије на коју је рефлектирао. Други чувени пример је охрабрујућа изјава америчке амбасадорке Садаму Хусеину да је њена земља равнодушна према ирачком решењу у спору са Кувајтом. Погрешно тумачење датог сигнала Садам Хусеин је платио животом и уништењем своје земље.

Пажљиво калибриране изјаве „охрабрења и подршке“ иницијативи Бакира Изетбеговића од стране западних званичника и установа – ако их са накнадном памећу поново прочитамо – да пре истека рока по сваку цену треба поднети захтев за ревизију, сада делују као да су биле формулисане на сличан начин.

ФОТО: Медија Центар Београд

ЦРВЕНА ЛИНИЈА Ово је, ипак, најпре проблем Изетбеговића и његове чаршије, а не питање којим би српска јавност требало да се исувише оптерећује. Међутим, вербални инцидент који се догодио у петак 10. марта 2017, у емисији „Црвена линија“ на ТВ Н1, безусловно завређује критичку пажњу јавности.

Гостујући у наведеној емисији, Владимир Тодорић, руководилац правног тима председничког кандидата Вука Јеремића, у одговору на питање о неуспешној ревизији пресуде Међународног суда правде по тужби БиХ против Србије, изјавио је следеће: „Нисам чуо да је неко поменуо да је споран геноцид у Сребреници. Утврђено је да се тамо догодио геноцид. Не само у пресуди из 2007. године већ и у бројним другим пресудама Трибунала за бившу Југославију у појединачним случајевима. То уопште није спорно. Побогу, мислим, десио се геноцид и десило се то да је утврђена одговорност СРЈ, односно Србије.“

Има ли икога ко аргументовано оспорава „геноцид у Сребреници“, питање је које за сада можемо оставити по страни. Али Тодорић је врло слаб правник (или, у најмању руку, није прочитао релевантне списе, или га, у ревности да задовољи своје спонзоре, њихов садржај не занима) ако мисли да је за наводни геноцид „утврђена одговорност СРЈ, односно Србије“. Да је тако, не би уопште било потребе за улагање захтева за ревизију пресуде МСП из 2007. године, јер тамо пише управо супротно од онога што Тодорић игнорантски тврди.

У сваком друштву које држи до себе и свога достојанства аутор овакве неутемељене, тешко оптужујуће и злонамерне изјаве сместа би био позван на најозбиљнију, барем моралну одговорност. У својој дилетантски формулисаној изјави „правник“ Владимир Тодорић заправо своју земљу оптужује за кривично дело које је 2007, у својој пресуди, МСП одбио да јој импутира, а што је и било предмет неуспелог ревизионог поступка на који се односило питање постављено Тодорићу. Укратко, ако икада будете тражили адвоката, под претпоставком да очекујете компетентан правни савет, сада знате коме не треба да се обратите – Владимиру Тодорићу.

Тодорић је у овом скандалу ипак не више од маргиналне фигуре. Главни актер – барем условно – није он него његов шеф, председнички кандидат Вук Јеремић. Тодорић само износи јавно оно што Јеремић и његово окружење мисле и прихватају in camera. Тодорићево телевизијско брбљање је пробни балон како би се проценило да ли је јавност Србије довољно присебна да на одговарајући начин реагује на презриве увреде које јој ова безобразна дружина (и друге сличне) дрско упућује.

Мада би вероватно било превише чак и Јеремића у овој афери назвати „главним актером“ – то би, између осталог, неосновано имплицирало да је он, ипак, релативно аутономан политички играч – Јеремић у сваком случају сноси пуну јавну и политичку одговорност за скандалозан, јавно испољени став једног од својих најближих сарадника, и то о најзначајнијем државном питању.

Зато се на сваком политичком митингу, без обзира на непосредну тему, Вуку Јеремићу морају упутити следећа два питања: Да ли се, по вашем мишљењу, у Сребреници догодио геноцид? Да ли делите мишљење вашег сарадника Владимира Тодорића да јесте, и да земља којој се нудите за председника сноси кривичну одговорност за такав злочин?

Пробни балон наметања Србији кривице за геноцид врло пригодно, на телевизији под контролом странаца, пустио је апаратчик Јеремићеве кампање. Уколико Јеремићева јавна осуда (не љигаво „ограђивање“ него недвосмислена осуда и отпуштање Тодорића) буде изостала, Вук Јеремић ће се својим ћутањем дисквалификовати за обављање било каквог јавног положаја у Србији значајнијег од уличног чистача.

Ставови који допиру из Јеремићевог окружења нимало су безазлен покушај пребацивања у главне токове јавног дискурса оптужујуће и неутемељене верзије лажног сребреничког геноцида, коришћењем погодности које пружа председничка кампања. То неизоставно мора бити жигосано, оштро и јавно.         

[/restrict]   

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *