Колапс гиганта транзиције

Пише Слободан Иконић

Суноврат једног од највећих регионалних привредних система показује сву погубност тајкунског пословања никлог на распаду Југославије и у мутним водама транзиционе приватизације. И док светски играчи воде економско-политичку игру око посрнулог гиганта, губитници су његови запослени у неколико балканских земаља

Од планова за јавну понуду на Лондонској берзи хрватски концерн „Агрокор“ је за само шест месеци дошао на ивицу банкрота. Окидач је била оцена у јануару и фебруару кредитних агенција „Стандард енд Пурса“ и „Мудиса“ којом је презадужена компанија пребачена у рејтинг „смеће“. После смањења кредитног рејтинга, презадужени конгломерат у већинском власништву тајкуна Ивице Тодорића наишао је на проблеме приликом подизања нових кредита. Са шест и по милијарди евра годишњег промета, концерн од чак 61 предузећа из Хрватске, Србије, Словеније, Мађарске и БиХ која се претежно баве производњом хране и малопродајом, „остварио“ је и обавезе од шест милијарди евра, од чега су око три и по милијарде дугови банкама.

После сазнања да је на ноћном састанку 5. марта у Банским дворима био и Ивица Тодорић, председник Управе и већински власник „Агрокора“, питање највећег пословног система у региону из корпоративног и финансијског сектора преселило се и у политички. Бански двори су узнемирени јер је у питању 61 предузеће и 60.000 радника у хрватској и региону и 15 одсто БДП-а Хрватске.

[restrict]

ПРЕВИШЕ ВЕЛИКИ ДА БИ ПРОПАЛИ? И поред најаве хрватске владе да неће спасавати „Агрокор“ и из буџета плаћати Тодорићеве дугове јер, наводно, ни Тодорић није делио своје богатство док се богатио, закључено је да је концерн постао превише велики да би пропао, будући да би крах овог система утицао и на пад економске активности целе хрватске привреде. Осим новца званичници могу да користе своје политичке везе, да лобирају и да на разне начине помогну крупном капиталу, што је између редова рекао и председник Сабора Божо Петров када је изјавио како „’Агрокор’ држава неће спасавати, али ће бранити економски систем и интересе Републике Хрватске“. За почетак Тодорић је добио нову кредитну подршку која је искључиво намењена враћању дуга добављачима.

Приче о проблемима с дуговима „Агрокора“ трају већ дуго, али ова компанија је успевала да задуживањем инвестира у експанзију и аквизиција од којих је највећа куповина словеначког „Меркатора“ за 544 милиона евра у 2014. години. Поред тога „Агрокор“ је још 2006. стекао моћног савезника, Европску банку за обнову и развој, која је за 110 милиона евра купила 8,33 одсто власништва „Агрокора“, да би затим 2013. продала назад „Агрокору“ четири одсто власништва за 100 милиона евра.

А онда је почело много спорног да излази на видело, од дугова добављачима које је „Агрокор“ третирао као нужно зло, терајући их неплаћањем рачуна у стечај, успут преузимајући њихов посао, преко дугова банкама који далеко премашују оних 1,3 милијарде евра Русима, све до коришћења веза с државним врхом и субвенција које је Тодорић добијао од државе са свим погодностима што су ишле уз преузимање друштвених, односно државних компанија…

ЕКСПАНЗИЈА И КРАХ Хрватски тајкун, који је у свет бизниса ушао 1977. као узгајивач цвећа, своју експанзију доживљава почетком деведесетих година, када креће и крах бивше Југославије. Прво купује значајне хрватске фирме – задарску „Сојару“, „Јамницу“, „Агропрераду“, фабрику уља „Звијезда“, „Ледо“, „Конзум“… Од 2003. године почиње са аквизицијама у Србији, напре од „Фрикома“. Затим постаје власник „Дијаманта“, кикиндског „Млина“, потом „Мивеле“, „Меркатора“, а у његовом оквиру „Идеје“ и „Роде“, затим „Суперкартице“ заједно са „Сбербанком“. Поред Србије, „Агрокор“ има фирме у Босни и Херцеговини и  Мађарској. Према истраживању „Дилојта“, „Агрокор“ је био 11. по величини компанија у централној и источној Европи са 6,4 милијарде евра прихода од продаје и 131 милион евра нето добити.

У Србији запошљава око 11.000 људи, можда и двоструко више кад се урачунају и они који раде у компанијама добављачима. Економисти упозоравају да би евентуалан банкрот или одлазак у стечај „Агрокора“ могао да има лош сценарио по српске компаније. Најгора опција, међутим, била би да се имовина наших компанија прода како би се вратили дугови „Агрокора“.

Упркос овим околностима, стручњаци сматрају да српска држава не треба да се меша. „Одређен број запослених који раде у неким трговинским предузећима ’Агрокора’ може да буде мало забринут за посао, али мислим да људи који раде у производним фирмама имају сигуран посао, као и остали запослени у привреди Србије. Увек ту неко губи, а неко добија посао, разлог је што се ради о добрим фирмама које добро послују у оквиру постојећег предузећа, а добро би могли да послују и са неким новим власником“, каже професор Економског факултета у Београду Милојко Арсић.

Министарство трговине је најавило (за почетак наредне недеље) састанке с представницима „Агрокора“ у Србији и с њиховим добављачима. Подсећају да је рок за плаћање 60 дана, а неки добављачи су им рекли да већ четири месеца нису добили новац за робу испоручену „Агрокору“.

 

„СБЕРБАНКА“ ТРАЖИ ПРОФЕСИОНАЛЦЕ Улогу лидера у тражењу решења за посрнулог регионалног гиганта преузела је „Сбербанка“, која држи више од половине његовог дуга. Иако су пре месец дана, преко руског амбасадора у Хрватској, поручили да руске банке „не разматрају питање давања новог кредита ’Агрокору’“, очекујући да концерн врати раније узете кредите, „Сбербанка“ је овој компанији одобрила додатних 100 милиона евра и најавила нових 200 милиона зајма.

Представници „Сбербанке“ састали су се пре неколико дана са главним банкама-повериоцима „Агрокора“ и договорили се, као први корак, да усагласе припрему плана ликвидности те хрватске компаније за следећа три месеца. „Након што се реши хитан проблем нормализације ликвидности, бићемо спремни да размотримо наставак могућег дугорочног реструктурирања концерна“, истичу из „Сбербанка“. При томе наводе да „смислена може бити продаја дела non-core имовине и почетак потраге за озбиљним инвеститором са богатим искуством у том сектору, прихватљивим за повериоце и тренутне деоничаре“. Из руске државне банке понављају да не желе да управљају „Агрокором“, нити да буду његов власник, и да та питања и не разматрају.

Какве су, у ствари, руске намере, најбоље може да се види из онога што је први заменик „Сбербанке“ Максим Полетајев изјавио за америчку агенцију „Блумберг“. Руси за Тодорића имају неколико услова. Полетајев је истакао како повериоци захтевају контролу тренутних операција и желе да добију могућност да моментално реагују на промене. То значи да Русе не интересује власнички удео у „Агрокору“, већ да инсистирају на професионалној управи. Јер многи проблем виде у томе што је Тодорић, уместо професионалцима, управљање фирмом поверио својој деци: синовима Ивану и Анти и кћерки Иви. Упућени у управљачку структуру „Агрокора“ кажу да је у концерну одувек био проблем судара професионалног менаџмента и чланова породице у врху пирамиде, где су у сукобима ови други увек побеђивали. И неки овдашњи крупни капиталисти, који су сличан процес раздуживања већ прошли, такође сматрају да је проблем што је Тодорић својој деци дао фирму на управљање. На томе инсистирају и руски кредитори и не чуди што Полетајев за „Блумберг“ каже да су Руси унајмили стручњаке јер желе да схвате како се компанија са стабилним пословањем суочила са кризом ликвидности.

Повериоци су, такође, инсистирали и да Тодорић препакује свој власнички удео. Концерн „Агрокор“ је купио деонице „Меркатора“ од холандске компаније „Агрокор инвестментс Б. В.“. Ако суштински Тодорић стоји и иза хрватског и иза холандског „Агрокора“, остаје питање – шта су Руси тиме добили?

Повећањем удела хрватског „Агрокора“ у „Меркатору“ (59,47 на 69,57 одсто), по закључцима економиста, Руси су практично постигли да највреднији део Тодорићеве имовине буде у већинском власништву хрватског „Агрокора“. Коме су, између осталог, и дали кредит. Тиме што су повећали вредност имовине хрватског „Агрокора“, добили су и веће гаранције за зајам који су одобрили Тодорићу.

Даљом економском анализом може се доћи до претпоставке да се, уколико „Агрокор“ оде у стечај, ствара тзв. стечајна маса из које се, сходно могућностима, намирују повериоци. Увек највећи поверилац, у овом случају „Сбербанка“, има предност. Према томе, Руси ће, ако до стечаја дође, покупити оно шта им треба, а остатак ће поделити остали. Неће бити ничега за продају. Можда ће се наћи неки трговински ланац да од Руса купи малопродајне објекте и настави с радом. Манипулације су искључене јер Хрватска је у ЕУ и мора да игра по правилима, односно по законима.

То је поручила и саветница за привредна питања Представништва Еуропске комисије у Хрватској Маница Хауптман. Гостујући на Хрватском радију, на питање како би држава могла да помогне „Агрокору“ уколико западне у тешкоће с враћањем дугова, поручила је да све мора бити у законском оквиру. „Све унутар законског оквира и свих правила о конкуренцији отвореног тржишта. Ми пратимо ситуацију, наравно, јер може имати велики утицај и на запосленост, и на државну благајну, али за сада смо у улози посматрача“, рекла је Хауптманова. Тиме је индиректно поручила да Комисија неће благонаклоно гледати на то да Влада спасава приватну компанију.

 

БУМЕРАНГ МУТНИХ ВРЕМЕНА Изненадну одлуку руске стране да поведе игру треба гледати у ширем политичком и економском контексту. Претпоставка је да међу инвеститорима са Запада такође постоји жеља да буду активни играчи. „Агрокор“ има проблема најпре јер се преагресивно ширио помоћу прескупих извора финансирања. Сасвим је сигурно да је у последњих двадесетак година било и погрешних одлука о аквизицијама или улагањима. Зато би онај ко се евентуално домогне власништва над делом или већином концерна, уз одређено реструктурирање, догледно могао добро да заради. Западни финансијски свет лежи на брду јефтиног новца за улагање у финансијски оптерећене, а изнутра пословно-производно добре фирме. Поједини играчи чак мисле да би зарада била и већа ако би се делови система продавали „на комад“.

У посети Загребу ових дана били су и изасланици  Кинеске индустријске и комерцијалне банке (ИЦБЦ), а по писању загребачког „Национала“, хрватски министар финансија Здравко Марић је шефа кинеске делегације послао и свом некадашњем шефу Ивици Тодорићу, с којим је наводно разговарао о куповини „Агрокора“.

Није чудно да један министар жели да помогне свом бившем шефу, па власнику посрнуле и презадужене компаније шаље у кућну посету највећег кинеског банкара. Међутим, вест о кинеској куповини хрватске компаније звучи мало вероватно, с обзиром на то да су Руси преузели контролу над „Агрокором“.

Када се говори о судбини „Агрокора“, то значи да се говори и о највећем произвођачу уља у Хрватској („Звијезда“), али и у Србији („Дијамант“), као и највећим произвођачима смрзнуте хране у те две земље, „Леду“ и „Фрикому“. Такође, и о малопродаји која је донедавно била прва у четири државе, и то Хрватској, Словенији, Србији и БиХ. Ту су и хотели у Хрватској и Црној Гори… Дуго би трајало набрајање шта су све у Хрватској, али и државама насталим распадом бивше Југославије, власти продале Тодорићу, или шта је он куповао јер поменуте државе нису могле да нађу другог купца.

Тако огроман систем, настао у мутним транзиционим временима, сада се враћа као бумеранг у лице онима који су га годинама тетошили и помагали, доводећи себе у парадоксалан положај. Нити га могу спасти, нити се носити с последицама његове пропасти.              

[/restrict]