КАКО НАПОЈИТИ КИНУ

ВОДА КАО СТРАТЕШКИ РЕСУРС

Зближавање Русије и Кине повећало је шансе за реализацију грандиозног и необичног пројекта – изградње водовода дугог више од 1.000 километара, којим би вода из Бајкалског језера потекла у Кину. Руска политичка елита у томе види економску корист, док грађани овим нису одушевљени

Пише ЗОРАН МИЛОШЕВИЋ

Једно од решења за све већи проблем недостатка пијаће воде у Кини могао би бити водовод од југозападног дела Бајкалског језера и преко територије Монголије, пустиње Гоби до града Ланџоу (у којем живи 3,2 милиона становника) у провинцији Гансу. Пројекат су осмислили стручњаци Института градског и сеоског планирања из кинеског града који треба да буде крајњи корисник.

Кинеска корпорација „Леко“, према речима председника Виктора Сјуа, намерава да увози воду из Русије (из Бајкалског језера) у своју државу, о чему преговара са губернатором области Сергејем Левченком. Кинези су предложили да у ту сврху на обали језера изграде фабрику из које би вода стизала у Кину. Заузврат, кинеска компанија је спремна да инвестира до милијарде долара у овај руски регион, а рачуна и на руско тржиште које троши 5,6 милијарди литара флаширане воде, као и на извоз, углавном у земље Заједнице независних држава.

[restrict]

ВОДА СКУПЉА ОД БЕНЗИНА Кинеско тржиште флаширане воде се за последњих 10 година повећало за 100 одсто и тренутно је веће за четвртину од оног у САД. Процењује се да ће потражња за водом у Кини током наредне деценије порасти такође за 100 процената, што ово тржиште чини крајње занимљивим, наводе аналитичари за руски портал izvestia.ru.

Према мишљењу кинеских представника од пројекта би корист имале обе државе. Водоводом би Кина, која има 20 одсто светског становништва и само седам посто резерви воде, решила проблем дефицита воде. У провинцији Гансу прошле године пало је врло мало кише, а метеоролози најављују да ни ова година неће бити боља. С друге стране, Русија би извозом великих количина воде решила питање финансирања развоја Сибира. Иначе руски стручњаци и политичари одавно говоре да треба започети трговину водом с обзиром на то да многе околне државе кубуре с овим ресурсом. Председник Републике Бурјатије Александар Наговицин је предлагао да се вода из Бајкалског језера, имајући у виду њен квалитет, флашира и продаје на тржиштима где је скупља од бензина. Поред тога Министарство пољопривреде Руске Федерације спремно је да у Кину извози сав вишак воде и из Алтајског региона.

У Кини пак већ влада паника због недостатка воде – Министарство водних ресурса саопштило је да ће потребе за водом у држави за три наредне године (до 2020) премашити постојеће резерве.

ФАНТАСТИЧНА ЗАРАДА Прво на шта економисти и менаџери обраћају пажњу, у вези могућег профита, јесте многољудност Кине. Према резултатима свекинеског пописа из 2005. у држави живи 1,307 милијарди људи или 21 одсто светског становништва. Због тога постоје сви предуслови за добру зараду која би могла достићи фантастичних 16 до 18 билиона долара годишње. Русија и иначе извози флаширану воду коју производи 30 пунионица. Посебно је богата минералним водама, али њу Кинези слабо користе.

Негативан елемент ове сарадње је што извоз флаширане воде у Кину много кошта јер транспортни трошкови односе половину цене – зато је изградња водовода боље решење. На пример, флаша воде од 20 литара у Русији кошта око пет долара, а када се извезе у Кину њена цена је између 15 и 20 долара, што је превише у односу на кинески стандард. На другој страни, Кина нема своје воде: око 70 одсто кинеских река је загађено, а током последњих 50 година пресушило је више од 1.000 језера, док се површина мочвара смањила за 26 посто. То је цена индустријализације и гледања кроз прсте производњи уз помоћ „прљаве технологије“. Због тога се, поред канцерогених обољења која се шире невероватном брзином, јављају и различита обољења црева, последица најпре загађења водних ресурса.

Да је проблем Кине с пијаћом водом „евидентиран“ на свим важним местима и у институцијама, сведоче и подаци Института светских ресурса (World Resource Institute). Наиме, овај институт указује да данас од недостатка воде на планети највише страдају Кинези, посебно на северу државе, а затим државе Блиског истока (Кувајт, Египат…). Данас човечанство користи 54 одсто доступне воде, за 20 година користиће 70 посто. У просеку у свету се 20 процената воде користи за потребе индустрије, 70 одсто за пољопривреду, а тек 10 посто за људску употребу. Тренутно 400 милиона људи пати због недостатка воде, а у Европи, што је изненађење, 15 посто људи нема приступ пијаћој води. Због лошег квалитета воде годишње умре 3,5 милиона људи. Уз то, резерве питке воде стално се смањују због њеног трошења у индустрији, уништавања шума и других сличних процеса.

Пијаће води у Кини данас има, али је различитог квалитета. Локални произвођачи често флаширају воду из водовода и тако варају становништво. Према истраживањима јавног мњења, објављеним у водећим кинеским листовима, 81 посто становника је забринуто због лошег квалитета пијаће воде, при чему се 38 посто испитаника директно суочава са овим проблемом. Због тога је влада подстакла развој компанија за пречишћавање воде, коју потом флаширају. Основано је више од 700 таквих великих компанија, а у плану је отварање још 800. Према подацима часописа „Форчјун“, зарада ових компанија достигла је билион долара годишње, што је 40 посто дохотка нафтних компанија. Иначе, светско тржиште водом контролише 10 великих корпорација, међу којима су две француске „Вивенди универзал“ и „Суез“, чију воду користи више од 200 милиона потрошача у 150 држава. На кинеском тржишту воде присутни су, наравно, и „Кока-Кола“, „Пепси“, „Нестле“, „Данон“ и друге фирме које на различите начине учествују у продаји флаширане воде, било преко својих ћерки-фирми, или куповином акција локалних произвођача.

На територији Русије налази се око 80 одсто светских резерви слатке воде, како површинских, тако и подземних. Бајкалско језеро је, са 20 посто укупних светских резерви, највећи резервоар на планети и има око 23.000 кубних метара воде, што је више од пет великих језера Северне Америке (Горње језеро, Мичиген, Гурон, Ири, Онтарио) или двапут више од воде у језеру Тањганика (Централна Африка). А Русија има само 2,1 посто светског становништва. Другим речима, има велики вишак воде, што јој даје шансу да ојача своје најпре економске позиције на међународној арени.

Један од проблема у трговини водом с Кином је што влада у Пекингу штеди, односно не жели одлив новца из државе, пана све начине поскупљује и онемогућава куповину флаширане воде из Русије (пре свега спречавањем потписивања сталних уговора), желећи је по јефтинијој цени, што је могуће само ако се изгради водовод.

Технологија преноса воде на ову удаљеност није нерешив проблем, те успех пројекта зависи искључиво од политичара. Водовод од Бајкалског језера био би чудо технике, јер вода мора потећи уз брда, кроз вечити лед, пустињу, што значи да га треба, између осталог, грејати на хладним местима да се не би заледио. Ово изискује изградњу малих електричних централа и објеката за људе који би опслуживали централе и бринули се за безбедност водовода.

ЕКОЛОШКИ ПРОБЛЕМ Овој, очигледно профитабилној идеји супротстављају се еколози, који истичу да би изградња водовода имала штетне последице по живот у језеру. Поред тога, сваки пети становник Русије (19 посто) сматра Бајкалско језеро симболом Русије, оно је друга најпопуларнија локација, одмах иза Кремља (36 посто). Дакле, за Русе је извоз воде из Бајкалског језера у Кину неморалан бизнис.

У језеру и око њега налази се више од 1.700 биљних и животињских врста, од којих две трећине не постоје нигде другде у свету. На пример, бајкалска фока је једина слатководна фока на свету. Од 1996. године језеро је на листи светске баштине.

Заменик директора Института за Далеки исток Руске академије наука Андреј Островски потврђује да је „Кина жедна“ и да има велике потребе за водом, те да је увоз воде једина алтернатива рату којим би се дошло до овог ресурса ратом. Са аспекта снабдевености водом Кина се дели на два дела: северни и североисточни део и остатак државе. Кина покушава да пребаци воду с југа, где је има, на север, који је нема. Посебно је тешка ситуација у великим градовима који немају у близини велике реке.

Кина теоријски има три решења: коришћење унутрашњих резерви воде (преусмеравање тока река), затим да увози воду или да, уколико ствари измакну контроли, дође до водних ресурса ратом. Последњег су свесни и руски партнери, те предлажу да се питање реши договором о изградњи водовода, како би се у будућности избегли трауматични сценарији.

Постоји и други проблем, на који указује председник покрета „Нова Русија“ Никита Исаев. Наиме, Кина улаже новац, али очекује да утиче на одлуке које се тичу економије и политике, што Русији не одговара. Када је „Росњефт“ продавао 19 посто акција, Кина је хтела да их купи под условом да учествује у руковођењу компанијом. Исти је случај и са водоводом од Бајкалског језера до Кине. Кинези хоће право гласа у доношењу одлука.   

[/restrict]

Један коментар

  1. Душко Мирковић

    У чланку је битна штампарска грешка. Језеро Бајкал има запремину од 23,000 кубних километара, што је 23 милијарде кубних метара, а не само наведених 23 хиљада кубних метара.

    Уз то, у чланку се наводи да данас човечанство користи 54% доступне воде а за 20 година користиће 70%, али се не наводи извор података. Линеарном интерполацијом добија се да ће око 2080. године човечанство користи 100% доступне воде. Слажем се да је потрошња воде све већа, али сматрам да је за озбиљан приступ теми битно навести како су проценти срачунати, да би се могли проверити и користити за подизање свести јавности тачним подацима.

    Флаширана вода је модни тренд, смишљен за профитирање власника тих погона. Флаширана вода по литру је преко 500 пута скупља од воде из јавних водовода (1000 литара из водовода је око 55 динара у Београду, а 1.5 литар флаширане воде се продаје за 46 динара у просеку. Паметније и корисније би нам било да улажемо у ефикасније управљање јавним водоводима и њихов развој, уместо подржавања флаширања воде зарад профита мале групе власника. Али ефикасније управљање јавним водоводима подразумева да њима управљају способни стручњаци, а не неспособни партијски кадрови. Ми за то нажалост још нисмо способни и зато ”радимо у корист сопствене штете”.

    С поштовањем,
    Душко Мирковић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *