KAKO JE TRAMP UJEDINIO IRAN

Dolazak Donalda Trampa u Belu kuću izazvao je duboke podele u američkom društvu, ali njegov odnos prema Iranu na početku mandata izazvao je u ovoj zemlji suprotan efekat – ujedinio je reformiste i konzervativce, umerenjake i tvrdolinijaše

Piše Miloš Milojević

Svaka revolucija je revolucija koja teče. Ona čije je ishodište Islamska Republika Iran nije izuzetak. A deo permanentnog revolucionarnog procesa je stalna potraga za legitimitetom. I ovde se iranski slučaj uklapa u obrazac. Pojedini stručnjaci su ukazivali da je vođenjem Iransko-iračkog rata revolucionarni poredak konačno potvrđen. Osim toga jedan od ideoloških temelja Iranske revolucije – još od Homeinijevih video-kaseta – jeste snažan antiamerikanizam. Uzvici „smrt Americi“ postali su deo iranskog islamsko-revolucionarnog folklora.

[restrict]

Pored toga spomenuti sukob odredio je perspektive iranske bezbednosne politike – usamljena šiitska sila nastojala je poslednjih decenija da preko isturenih postaja i „nedržavnih aktera“ drži neprijatelje dalje od svojih granica. Američka bliskoistočna politika u prethodne dve decenije – obeležena invazijama i okupacijom Avganistana i Iraka – dodatno je utvrdila ovakav kurs iranske politike.

Američki predsednik Donald Tramp po svoj prilici daje snažan podstrek antiameričkom raspoloženju i u izvesnom smislu uverava iranske vladajuće krugove i javno mnjenje da su njihova antiamerička osećanja sasvim na mestu.

Kritika dogovora koji su, između ostalih, potpisali Teheran i Vašington 2015. godine o kontroli i demilitarizaciji (iako je Iran uvek isticao kako njegov nuklearni program ima miroljubivu namenu) iranskog nuklearnog programa bio je važan deo Trampovih predizbornih nastupa.

U predizbornom govoru pred jednom od vodećih izraelskih lobističkih grupa u martu prošle godine Tramp je izjavio da će „prioritet broj jedan“ njegove spoljnopolitičke agende biti „ukidanje katastrofalnog dogovora sa Iranom“.

Međutim, Tramp je kasnije u velikoj meri ublažio ovaj stav. Po stupanju na predsedničku dužnost u Vašingtonu nekoliko poteza njegove administracije ukazuju ipak da je zaoštravanje odnosa sa Iranom i dalje deo Trampovog spoljnopolitičkog palan.

 TVRDA I TVRĐA STRUJA Kako navodi list Ekonomist ogorčenje prema američkom predsedniku jedan je od retkih ujedinjujućih faktora između sve snažnije, umerene, srednje klase iranskog društva i verskih lidera koji stoje na čelu revolucionarne države. Nekadašnji predsednik Mohamed Hatami, umereni verski lider sklon kompromisu sa Zapadom, pozvao je reformiste da se pridruže tvrdolinijašima.

Iranski predsednik Hasan Rohani nije tvrdi konzervativac i komentatori iranskih političkih prilika ukazuju da je njegov izbor podržan kako bi se olakšao pregovarački proces između Irana i međunarodne zajednice. Međutim, Rohanija već u maju čekaju novi izbori. Uticaj Trampovih istupa u vezi s Iranom, uvođenje sankcija usmerenih protiv nekolicine ličnosti i kompanija i ograničavanje prava putovanja idu na ruku tvrđim, konzervativnim krugovima. Oni su u javnosti redovno istupali protiv sporazuma sa SAD i drugim ključnim činiocima međunarodne zajednice (sporazum sa Iranom su potpisali i Rusija, Nemačka, Francuska, Velika Britanija i Kina). Verski lider Ali Hamnei se u ironičnom tonu obratio – „Hvala, gospodine Tramp, što ste pokazali pravo lice Amerike“.

Poruke iranskog verskog vođe uvek treba uzimati s priličnom dozom opreza. I Tramp i tvrda struja u iranskoj politici do sada su govorili protiv postignutog „Zajedničkog opšteg plana delovanja“, kako glasi puno ime sporazuma, ali zasad nijedna strana nije preduzela odlučne korake da se ovaj sporazum poništi. Hamnei je ne samo veliki autoritet u Iranu već i velemajstor diplomatske veštine, političkog odmeravanja snaga i retorike. Uostalom, ni iranski predsednik Hasan Rohani ne propušta da odgovori svojim kritičarima da je Hamnei bio ličnost iza pregovaračkog procesa i da je njegova saglasnost sa ključnim odredbama sporazuma omogućila da se on postigne.

Odmerenost iranskih vladajućih krugova i atmosfera osmatranja situacije u vezi sa novom američkom administracijom obeležila je 10. februar kada se slavi godišnjica Islamske revolucije. Po navodima Njujork tajmsa očekivalo se da posle Trampovih antiiranskih izjava usledi žestoki izliv antiameričkog, ili barem antitrampovskog raspoloženja. Ipak, prema rečima ovog lista na vizuelnom materijalu koji su štampale i učesnicima demonstracija delile vladine agencije Tramp je vrlo slabo zastupljen. Ovoga puta izostalo je i isticanje upadljivih antiameričkih slogana na engleskom jeziku, kako bi bili interesantniji zapadnim reporterima, već su i oni štampani na farsiju.

Doduše, iako antiamerički sentimenti nisu indukovani sa najvišeg nivoa, oni nisu izostali ni ove godine. Dve velike američke plastične zastave postavljene su na jednoj paradi tako da učesnici prelaze preko njih. Jedan učesnik parade nosio je poster s licem Donalda Trampa koje udara pesnica obmotana iranskom zastavom. Raspoloženje na društvenim mrežama je podeljeno. Dok su neki objavljivali fotografije na kojima se vide spaljene iranska i izraelska zastava, drugi su pozivali svoje sugrađane da ne spaljuju američka obeležja već da zahvale mnogobrojnim Amerikancima koji su protestovali protiv ograničenja putovanja za stanovnike iz sedam pretežno muslimanskih zemalja, među kojima je i Iran.

Posebnu pažnju na paradi privuklo je to što nisu bile izložene balističke rakete. Iako dobar deo posetilaca tome verovatno nije pridao veliku važnost – Njujork tajms prenosi reči penzionera Manučera Aštijarija s teheranskih ulica koji kaže: „Ove godine nisu prikazane rakete. Nema veze. Važno je da podržavamo našu revoluciju“ – reč je o simbolički značajnom potezu, koji u najmanju ruku ukazuje da Iranu nije stalo da zaoštrava odnose koji poslednjih meseci pokazuju znake ozbiljnog pogoršanja. Analitičar Faršad Gorbanpur, blizak krugovima oko predsednika Rohanija, podvukao je da „ova parada pokazuje da vlada (Irana) ne želi nikakvu konfrontaciju sa SAD“. Što ne treba da čudi s obzirom na to da, prema njegovim rečima, Iran nema nikakvog interesa da podiže tenzije.

NEDOKUČIV INTERES Teško je dokučiti američki interes za zaoštravanje odnosa sa Islamskog Republikom. Nije lako analizirati ni složene faktore koji utiču na formulisanje spoljnopolitičke agende Trampove administracije. Svako predviđanje Trampove spoljne politika uopšte – i možda najpre u nestabilnom bliskoistočnom regionu –  uzaludan je poduhvat bez čvrste tačke oslonca.

Stručnjak za američko-iranske odnose Ali Vaez ukazao je da prvi potezi Trampove administracije mogu lako da potkopaju jedno od ključnih spoljnopolitičkih postignuća njegovog prethodnika – dogovor kojim se iranski nuklearni program stavlja pod strogu kontrolu međunarodne zajednice i u dobroj meri onemogućava njegovu eventualnu militarizaciju. Tramp je „tvitovao“ da drži Iran „na oku“ svega dvanaest dana nakon što je preuzeo dužnost kao novi američki predsednik.

General Majkl Flin, koji je nakratko pre smene bio Trampov savetnik za nacionalnu bezbednost, optužio je u izjavi od 1. februara Iran da vrši provokativna testiranja balističkih raketa i potpomaže husitske pobunjenike u Jemenu koji su napali saudijski brod. Dva dana nakon toga Vašington je odredio sankcije za dvadeset pet pojedinaca i organizacija povezanih s testiranjem balističkih raketa. U javnosti se spominjala mogućnost da se Republikanska garda, elitna vojna (i vojnopolitička) formacija, proglasi za terorističku grupu. Kritičari ovakvog poteza ukazuju da bi zaoštravanjem sankcija protiv Republikanske garde bio povećan njen uticaj u ekonomiji zemlje pošto bi ona postala dodatno izolovana, kao i da bi u iranskoj javnosti bila sagledana kao jedina sila koja pruža aktivan otpor američkim nasrtajima.

Američke sankcije u Iranu traju još od osamdesetih godina i nisu povezane sa onim merama međunarodne zajednice usmerenim protiv iranskog nuklearnog programa. Naime, SAD su nastojale da izvrše ekonomski pritisak na Iran zbog navodnih kršenja ljudskih prava, razvoja oružja za masovno uništenje i balističkih raketa koje mogu da posluže kao nosači ovih sredstava i za podršku terorističkim aktivnostima u regionu. Iako je teško zamisliti da bi Tramp mogao da iznenada poništi postignuti sporazum pošto, između ostalog, nije reč o bilateralnom aktu, njemu na raspolaganju stoje mehanizmi kojima može da oteža iranske pozicije. SAD mogu da u skladu sa svojim zakonima globe strane kompanije koje sarađuju sa Iranom jer to čine u suprotnosti sa ekonomskim sankcijama SAD.

Iako je Iranu ukinut deo ekonomskih sankcija uz značajne ekonomske koristi, njegov povratak u svetski finansijski sistem nije do kraja izveden. Situacija je takva da iranskoj ambasadi u Londonu nije na raspolaganju nijedan bankovni račun preko koga bi mogla da obavlja redovne transakcije.

Čvrsto insistiranje na iranskom poštovanju nuklearnog dogovora i odlučno nametanje „nenuklearnih sankcija“ umereni kritičari dosadašnje američke politike prema Iranu ističu kao pogodan način da se eventualno dođe do novih pregovora i povoljnijeg dogovora sa Iranom.

Ovaj scenario deluje malo verovatan. SAD nemaju široku podršku međunarodne zajednice za preispitivanje nuklearnog dogovora. Velika Britanija smatra da bi oštriji kurs prema Iranu doveo do jačanja tvrde struje u njegovom vođstvu i da bi time saradnju sa ovom zemljom učinio prilično teškom. Iranski zvaničnici smatraju da ni o kakvom vraćanju za pregovarački sto ne može biti ni reči i da se Iran pridržava odredbi sporazuma. Međunarodni faktori su generalno saglasni sa ocenom o poštovanju sporazuma – osim prekoračenja kvote za proizvodnju teške vode u dva navrata (i to za oko jedan procenat) nije dolazilo do ozbiljnijeg kršenja spora.

Međutim, u članku pisanom za Forin afers Ali Vaez navodi svoje insajderske informacije iz iranskog vrha prema kojima je vrhovni lider Hamnei u novembru 2016. kritikovao iranske izaslanike da su napravili niz previda tokom pregovora. Ovo možda može biti naznaka da je Iran raspoložen da se pregovara o odredbama nekog novog sporazuma. Sigurno je da Iran nije spreman da odustane od svojih regionalnih ambicija, uključujući i savezništva sa Sirijom i Hezbolahom, kao i da sa negodovanjem gleda što američke sankcije nisu ukinute u celosti. U tom smislu instruktivno deluju reči sunitskog vođe u Iraku Kamila el Kandžara: „Slažemo se sa gospodinom Trampom da je nuklearni dogovor dao zeleno svetlo Iranu da radi šta god mu je volja u regionu.“

Trampova administracija, nezavisno od razvoja odnosa među njenim unutrašnjim činiocima i nezavisno od drugih međunarodnih problema, sigurno neće zarad očuvanja sporazuma sa Iranom biti spremna da u potpunosti toleriše iranske regionalne ambicije. Ispunjavanje vakuuma moći nastalog nakon povlačenja većeg dela američkih snaga iz Iraka i nespremnosti za intervenciju u Siriji Iranom i njegovim saveznicima nije ni u kom slučaju scenario koji bi prihvatio Tramp – čak iako bi njegova administracija (a što je sve manje verovatno) zauzela umereno izolacionistički kurs.

Izraelski ministar odbrane Avigdor Liberman opisao je 19. februara na bezbednosnoj konferenciji u Minhenu šta predstavlja najveću bezbednosnu pretnju na Bliskom istoku rečima „Iran, Iran, Iran!“. Jedan od spoljnopolitičkih prioriteta Trampove administracije, koliko se to može nazreti, jeste „resetovanje“ odnosa sa američkim bliskoistočnim saveznicima. U kojoj meri će razvoj izraelsko-američkih odnosa uticati na razvoj američke bliskoistočne politike u celini ostaje još jedno otvoreno pitanje.

Karim Sadiadpur, novinar koji izveštava o Iranu za prestižni Atlantik mantli, piše pesimistično da tokom predsedničkog mandata Donalda Trampa može, slučajno ili namerno, doći do nove ratne eskalacije na Bliskom istoku. Spirala sačinjena od nepoverenja, agresivnih akcija, incidenata i odgovora može situaciju da usmeri u pravcu u kom nijedan delatnik ne želi namerno da je dovede. Na primer, Tramp je nedavno u želji da ne ispadne suviše popustljiv prema Rusima objavio na društvenim mrežama da je Iran #1 u terorizmu (iako iz Irana ne potiče nijedan terorista koji je delovao na teritoriji SAD barem od 1975!). Poverenje je ozbiljno narušeno a komunikacioni kanali ustanovljeni tokom pregovaračkog procesa između državnog sekretara Džona Kerija i umerenog iranskog ministra spoljnih poslova Džavada Zarifa – nisu održani.      

[/restrict]       

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *