Како је Русија зауставила НАТО на Криму

Пише Бојан Билбија

Праве невоље тек предстоје ако Доналд Трамп не промени политику према Русији, а за почетак Вашингтон треба да заборави на Крим и Украјину као полигон за остварење својих геополитичких амбиција

Навршило се, у суботу 18. марта, тачно три године од присаједињења Крима у састав Русије. Сами Руси би то прецизније рекли – повратка Крима – имајући у виду да је полуострво у последња два и по века четири пута дуже било у саставу Москве него Украјине. Ако бисмо били још прецизнији, Крим, као претежно руска средина, од распада СССР-а никада се у потпуности није потчинио Кијеву, већ се увек борио за аутономију. Слично је важило и у совјетско време. Још од 1954. када је Никита Хрушчов даривао полуострво својој родној Украјини, стратешки важна лука Севастопољ био је град под директном управом Москве. И после 1991. Русија и Украјина заједно су управљале Севастопољем, уз финансирање из руског федералног буџета.

Грађани Крима деценијама су се жалили да их Кијев економски запоставља и то су сматрали казном зато што су проруски опредељени. И онда су 16. марта 2014. своју опредељеност изразили тако што се 96,77 одсто њих изјаснило за повратак у састав Руске Федерације. Данас је просечна плата на Криму три пута већа него у Украјини. Гради се, са својих 19 километара најдужи у Русији, Керченски мост који треба да споји континентални део земље са Кримом. Иако је Крим под западним санкцијама, бројни страни инвеститори га не обилазе – неки већ сада проналазе начине да улажу у туристичке и друге потенцијале, док други резервишу позиције када ембарго буде укинут.

[restrict]

ПРИЧА ОКО СТАТУСА ЗА РУСИЈУ ЗАВРШЕНА Трогодишњица враћања Крима ових дана била је ударна вест у свим руским медијима. Подсећа се на подвиге руских специјалаца у заузимању стратешких објеката и локација, хитро и без жртава, а посебно на неутралисање агресивног татарског фактора и украјинских екстремних десничара који су окупили хиљаде припадника у борбене групе. Рецимо, 20. фебруара 2014, догодио се Корсунски погром, када су украјински радикали зауставили осам аутобуса са житељима Крима који су се враћали из Кијева. Седморо ненаоружаних људи је убијено у суровој игри где су имали минут предности да беже кроз поља, пре него што су прогонитељи џиповима и с аутоматским пушкама кренули у лов. Они боље среће били су само премлаћени и, клечећи на коленима, терани да певају украјинску химну.

Три дана касније на Криму је букнуо устанак. Десетине хиљада људи подигло се на ноге предвођено активистима проруских и антифашистичких организација „Руски блок“, „Руско јединство“ и „Руска заједница Крима“. Одреди самоодбране Крима супротставили су се мајданским групама, појачаним кримским Татарима и дошло је до првих окршаја. Тада су се умешале руске специјалне снаге у униформама без ознака и ситуација је стављена под контролу. После референдума 16. марта, а затим потписивања споразума о уласку Крима у састав Русије, процес је окончан 21. марта формалним признањем у руском парламенту и усвајањем уставних промена. Истог дана је председник Владимир Путин потписао ове законе и од тада је за Русију свака прича око статуса Крима завршена.

Са извесне историјске дистанце, сада су занимљивија нека друга питања. На пример, да ли је враћање Крима било „спонтано“ и изненадно чак и за сам Кремљ, како се то углавном представља, или је реч о плану који је још раније постојао. На ову тему експерти ће се још дуго спорити, али је чињеница да су ових дана руски медији указивали да је „само месец дана пре него што се у Кијеву распламсао Мајдан, било тешко замислити да ће се ускоро ујединити Крим са Русијом“.

У то је ипак тешко поверовати, јер су и читаоци нашег листа о овом сценарију – који се потом на тај начин и одиграо – могли да сазнају још у октобру 2013, неколико месеци пре него што се „Мајдан распламсао“. То заиста није било превелико изненађење за оне који су пажљиво пратили дешавања у Украјини, јер је у позадини украјинске револуције био обрачун Русије и САД око контроле пре свега над Кримом и изузетно важном луком Севастопољ. Ако су Руси током историје због Крима положили два милиона својих живота, онда је јасно да ни данас не постоји цена коју би одбили да плате како би спречили да Севастопољ падне у НАТО руке.

„ПЕЧАТ“ НАЈАВИО ДОГАЂАЈЕ Тада смо, 18. октобра 2013. године („Печат“ бр. 290), готово четири месеца пре него што је револуција у Кијеву ушла у одлучујућу фазу, и када је председник Виктор Јанукович још био „пријатељ Запада“, упозорили на долазећи рат и објавили текст под насловом „Украјина може у НАТО, али без Крима“. Било је то месец дана пре почетка благих прозападних протеста против Јануковича, који је крајем новембра те године изненада објавио политички заокрет и рекао да треба направити „паузу у евроинтеграцијама“. У том тренутку је сценарио из нашег текста могао да личи на научну фантастику, али из ове перспективе – посебно имајући у виду да се у међувремену све остварило – вреди се подсетити његових главних акцената. Тада смо записали да „жртва украјинских евроинтеграција може постати Велики споразум Кијева и Москве из 1997, којим Русија признаје границе свог суседа и унутар њих – полуострво Крим и стратешки важну луку Севастопољ“.

„Наједном су се повампириле евроатлантске снаге, а цео проблем поприма геополитичке димензије са потенцијално веома озбиљним последицама. Као и у случају Грузије, улазак Украјине у НАТО, за Русију би представљао геостратешку катастрофу какву највећа земља света напросто не сме да допусти – уколико не жели да добровољно себи намакне омчу око врата… Вашингтону је свакако најмања брига до тога како ће се евроатлантске интеграције Кијева одразити на украјинско друштво и државу. По логици – док служе сврси, добри су – амерички стратези гурају Украјинце у све дубљи понор економске пропасти и унутрашњих трвења“, написали смо тада и показало се као тачно – ако се зна да је у последње три године просечна плата у Украјини спала са 350 на 150 евра.

Навели смо да ако Украјина потпише Споразум о асоцијацији са Бриселом, то може означити потпуни политички раскид руско-украјинских односа: „Једноставно, Москва више неће имати куд него да се фронтално супротстави Западу. Који се овога пута, нажалост, појављује у лику братске Украјине.“

„Москва је већ најавила оштре економске мере против Кијева. И управо то може бити кључни подстицај украјинском путу у НАТО. Јанукович је раније истицао да његова земља не може у НАТО, јер већина становништва то не подржава. Међутим, када Москва буде принуђена да уведе економску блокаду, услед чега ће бројна украјинска предузећа доспети у тежак положај, то ће довести до пораста антируског расположења. А у тој ситуацији може се намакнути и већина на референдуму о приступању НАТО-у“, истакли смо у октобру 2013. године. Да ли је случајно што је актуелни украјински председник Петар Порошенко недавно поново актуелизовао причу о НАТО чланству? Да ли је тежак економски положај грађана Украјине, појачан државном пропагандом против Путина, сада довео до довољног нивоа антируског расположења?

Али читајмо даље упозорење из октобра 2013. које изгледа у Кијеву ни данас нису озбиљно схватили: „Читаву ову математику добро знају и у Москви, и на Западу. Зато је за Русију од крајње важности било да спречи улазак Украјине у трговинску зону ЕУ. Пошто у томе по свему судећи није успела, и Кијев и Москва мораће сада да прођу тежим путем. Јер, Путинова Русија засигурно неће хранити бриселског савезника Јануковича, нити било коју прозападно оријентисану власт у Украјини. С обзиром на то да је Јанукович пре извесног времена глатко одбио изузетно повољну руску понуду за приступање Евроазијској унији, која би његовој земљи доносила и до 10 милијарди долара чистог годишњег профита, већ се определио за ЕУ – сада ће морати да сноси изузетно озбиљне економске, а затим и политичке последице. А најозбиљније консеквенце ће уследити нешто касније.“

На крају смо изнели сценарио одвајања Крима и Донбаса. „С обзиром на то да Русија уговор Брисела и Кијева доживљава као нескривено усмерен против њених интереса, жртва украјинских евроинтеграција може постати управо Велики споразум. А његова најважнија ставка је у томе што њиме Москва признаје постојеће украјинске границе, и унутар њих – полуострво Крим и стратешки важну луку Севастопољ, насељене већински проруским становништвом, које ужива аутономију и готово не признаје централну власт у Кијеву. Уколико би овај споразум ’пао’, вероватно је довољна и мала каписла да Крим прогласи још већи степен аутономије, па чак и отцепљење. Није искључено да би путем Крима кренули и други источни, проруски региони Украјине. Кијев би тада морао да интервенише како би спречио распад државе, али би се и Москва умешала да заштити 17 милиона Руса који живе у Украјини. У случају таквог, нежељеног сценарија, распад Украјине тешко да би ико могао да спречи. Није случајно Путин, као узгред, пре неколико година рекао да је ’пола Украјине – Русија’.“

ВАШИНГТОН ДА ЗАБОРАВИ НА КРИМ Показало се да је „мала каписла“ за крвави распад Украјине био државни преврат у Кијеву. Ако су читаоци „Печата“ знали све о томе пре него што се било шта од тога догодило, онда то указује да је сценарио одавно био познат западним централама. Циљ је био ударити Русију где јој је најболније и по могућству отети Севастопољ, и Вашингтон је добро знао какву катастрофу призива подржавајући екстремисте у Украјини. Као што је и Москва имала спреман низ контрамера, укључујући отцепљење Крима и Донбаса, ако Запад покрене офанзиву у Украјини. Нема сумње да је Кремљ дипломатским каналима упозоравао Американце на тешке последице. Као што нема сумње да је план Вашингтона био да се изазове криза, а затим оптужи Русија за „кршење међународног права“ и доведе у изолацију.

И данас је све потпуно јасно. Ако председник Доналд Трамп не промени политику према Русији, невоље тек предстоје – не само у Украјини. Русија неће попуштати јер више нема где да се повлачи, пошто јој је НАТО стигао на саме границе. За почетак, Вашингтон треба да заборави на Крим и Украјину као полигон за остварење својих геополитичких амбиција. Постоје благе назнаке деескалације у руско-америчким односима, али опасност неће проћи све док се политика САД из темеља не промени.  

[/restrict]