Излог књиге

ЛУДУС бр. 200–201
Удружење драмских уметника Србије, фебруар 2017

Позоришне новине ЛУДУС су за четврт века излажења уз велику финансијску муку, а посебно данас, дочекале свој двестоти број. Јован Ћирилов, један од његових твораца, „увек је говорио да се, путујући широм света, нагледао и начитао позоришних часописа, ревија, магазина и најразноврснијих театарских публикација, али да су Лудус једине позоришне новине у региону, тврдио је у почетку, а доцније је проширивао географске одреднице, па смо тако преко Балкана и Европе, доспели до – света. Не знам да ли је то тачно (…) али волим да мислим да је Ћирилов говорио истину“, пише поводом јубилеја Александар Милосављевић, дугогодишњи уредник Лудуса.

„Лудус је драгоцен јер без зазора и дневне политике пише и о проблемима позоришта уопште, врло отворено“, каже глумица Светлана Бојковић, директно заслужна за покретање овог листа сада давне 1992. године.

Обележавање двестотог броја поклопило се и с доделом тридесетог „Добричиног прстена“. Тим поводом централни интервју је посвећен новом лауреату најзначајније глумачке награде за животно дело Милени Дравић, а на страницама ових новина налазе се и импозантне биографије свих досадашњих добитника овог престижног признања. За Лудус говоре и Душко Ковачевић и првакиња Народног позоришта Душанка Глид Стојановић.

Седам деценија постојања обележава Београдско драмско позориште, чак 130 Народно позориште у Нишу, Лудус пише и о 25. Данима „Зорана Радмиловића“ у Зајечару, Критичарском каравану који хара Србијом, као и о једној од најуспешнијих сезона Књажевско-српског театра Крагујевац у историји ове куће.

Из региона стижу вести о успешним представама српских редитеља Игора Вука Торбице и Ане Томовићу у хрватском казалишту, док је страна сцена резервисана за свет Ива ван Ховеа, тренутно најтраженијег европског редитеља.

Главни и одговорни уредник Лудуса је Татјана Њежић.

 

Александар Животић
ЈУГОСЛОВЕНСКО-СОВЈЕТСКИ ОДНОСИ 1939–1941. ГОДИНЕ
„Филип Вишњић“, Београд, 2016

Најновија студија Александра Животића осветљава једну од најинтересантнијих прича у сам освит светског рата, пошто се досадашња историографија већински бавила односима Југославије с Хитлеровом Немачком. Почетак Другог светског рата 1939. довео је Југославију у незавидну спољнополитичку ситуацију. Југословенска влада је у тим околностима покушала да нов ослонац пронађе у Совјетском Савезу настојећи да у тој земљи не нађе само новог политичког заштитника већ и да обезбеди испоруке неопходног наоружања и војне опреме из те земље. На другој страни, Совјетски Савез је био суочен с могућношћу избијања рата с Немачком за који ни у ком погледу није био спреман.

 

Михаило Вукас
СУДБИНА ИСТИНЕ 1991.
„Академска мисао“, Београд, 2016

Саздана у два временска теснаца прича о распаду и рату у бившој Југославији приказана је као борба, патња и бол људи који су били у борби, али и обичног света. Аутор је уметнички кроз личну судбину и трагичну коб сународника описао зло рата које уништава све пред собом. Овај поетски роман је реална слика времена у којем су једни организовани кренули у рат да бране животе, други да убију људскост у свему. „Судбина истине“ је епопеја људскости исписана прецизном руком Михаила Вукаса.

 

Предраг Р. Петровић
КО СУ ЂУРАЂ КАСТРИОТ – СКЕНДЕРБЕГ И КАСТРИОТИ
Београд, 2016

Историографска расправа која трагом српских повеља и млетачких анализа нуди одговоре на питање етничког идентитета Ђурађа Кастриота Скендербега и Кастриота, питање које је до сада у великој мери било исполитизовано, тенденциозно тумачено и са пуно фалсификата и софизама. Користећи грађу из српских средњовековних извора аутор закључује да су Кастриоти, и њихови преци Масареци – словенско-српског порекла.