Излог књиге

Мирјана Сисојевић-Радојичић
ХАЉИНЕ МОЈЕ ЈЕСЕНИ
Београд, 2017
Интимне, распеване, страсне и раскошне у казивању најтананијих осећања песме Мирјане Сисојевић дозивају се међу собом и међу временима, ишчитавајући опет изнова заборављени свет детињства који она, песникиња, нежно поставља у задати оквир завичаја својих родитеља. Њен Срем је „небо прострто равницом“, па се диви и небу и заласку сунца. Мирјана тамо види „насликане бајке детињства“ као што је Црњански видео „Јан Мајен и мој Срем“. Песникиња казује да „љубав не троши време“, она верује у „доброту људи и неба“, речи су професора Теодора Опалића. Мирјана Сисојевић упорност црпе из „виталних капацитета“, „префињеног односа према култури“ она је „пролећна фуга над Београдом“, рекао би Симо Ц. Ћирковић.
Песме у којима промичу слике Срема, носталгичне и обојене сећањима, намећу и питања којима Мирјана Сисојевић-Радојичић излази сa задатог хоризонта лирске поезије. Одгонетнути смисао, пронаћи кључ тајне, али и рекапитулирати историјско искуство народа на Балкану импулси су који снажно доминирају унутар стихова „обојених сећањем“.

Мирко Демић
ЋУТАЊА ИЗ ГОРЕ
„Агора“, Нови Сад, 2016
„Ћутања из Горе“ први су део петокњижја Мирка Демића које чине већ објављене књиге: „Молски акорди“ (2008, 2009, „Андрићева награда“), „Атака на Итаку“ (2015), „Трезвењаци на пијаној лађи“ (2010, награда „Дејан Медаковић“) и „По(в)ратнички реквијем“ (2012). Петрова гора је главни јунак ове фантазмагорије, како митска, тако и стварна, чија се историја прати од предримског и римског доба све до савремености. Два угаона стуба приче чине два стварна и митска Петра; један је Петар Свачић, последњи хрватски краљ, по којем је, по хрватској верзији, Петрова гора добила име, док се друга, српска верзија позива на калуђера Петра, творца живота. Обојици је заједнички гроб – Петрова гора.

Иванка Косанић
ЈЕДАН МОГУЋИ ЖИВОТ
„Агора“, Нови Сад, 2016
Биографски роман о знаменитој српској сликарки Надежди Петровић представља својеврсни мозаик њених сећања док лежи на самртничкој постељи. Пред читаоцима се отвара богат унутрашњи живот страствене обожаватељке природе, великог заљубљеника у уметност и жене дубоко одане човеку и српском роду. Ово је роман о изузетној жени која успева да се искаже у славној генерацији модерниста, па један „могући живот“ прераста у причу о изузетној генерацији „покошеној“ ратом, глађу, голготом иза које не остаје „пуста земља“… Надежда Петровић у роману израста у снажну личност која верује у смисао „повишеног живота“ између страсти и пркоса.

Борислав Лалић
РУКЕ ЧЕ ГЕВАРЕ
„Вукотић медиа“, Београд, 2017
Борисав Лалић, аутор ове књиге је као новинар имао прилику да годинама живи с темом Че Геваре, да се сусреће са његовим саборцима, члановима породице, чак и његовим џелатима. Зато је он као ретко ко на овим просторима могао да пише књигу у првом лицу. У години када се навршава пола века од смрти последњег романтичара и револуционара наше епохе пред читаоцима је надахнута, узбудљива књига, заправо роман из ауторског пера који се чита у једном даху, јер су живот и смрт тог „тужног витеза од Анда“ били фасцинантна људска прича.

Слободан Самарџић
ЕВРОПСКА УНИЈА: СИСТЕМ У КРИЗИ
Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци, Нови Сад, 2016
Свеобухватна студија о кризи Европске уније која је дубока и вишеструка, структурна и прекретна. Данас ће се грађани Србије тешко сетити услова које је Европска унија постављала пред Србијом у погледу економске, институционалне, правне и административне реформе. Та примарна евиденција не мора да буде доказ основне тезе, али јесте добар показатељ процеса који се у књизи истражују, и доказа који се изводе у другом делу књиге. Овде није превасходно реч о случају Србије него о једном индикативном примеру политике ЕУ који је продукт њене унутрашње кризе чији је један појавни облик садржан у њеним односима са Србијом.

Сузан Мајснер
ПЛАМЕН НАД МЕНХЕТНОМ
„Evro Book“, Београд, 2017
Ауторка овог романа награђивани је амерички колумниста, а објавила је 14 романа за „Харвест хаус“, и „Вотер бук“ едиције „Рендом хауса“. У овом делу преплићу се историја и време садашње. Септембар 1911, на острву Елис у њујоршкој луци медицинска сестра Клара Вуд не може да се суочи с повратком на Менхетн, где је човек ког је волела изгубио живот у пламену… Септембар 2011, млада удовица Тарин Мајклс ради у продавници скупоцених тканина на Горњем западном Менхетну. Једноставан, пријатан живот и љубав према ћерки развејали су злокобне сенке не тако давне прошлости града које су разориле њен мали уређени свет. Десет година после трагедије једна фотографија у илустрованом недељнику узбуркала је утихнуле духове прошлости…

Милош Окука и Никола Лакета
МОРИНЕ У ХЕРЦЕГОВИНИ – ПОВЕСТ О ПЛАНИНИ
„Свет књиге“, Београд, 2017
Планина Морине на североистоку Херцеговине била је, све донедавно, вековно летње станиште херцеговачких сточара, али и омиљена приповедачка тема која је ушла у фолклорну традицију путем бројних усмених предања, приповести, легенди, прича, епских и лирских песама. У првом ауторском делу овог својеврсног летописа митске планине – обимној историјско-етнографској студији, аутори су презентовали обиље података о Моринама и о људима који живе у селима на падинама планине. Пажњу посебно плене етнографски описи обичаја и народног живота, као и пажљиво предочен пресек догађаја из историје која је на овом подручју била неумољива и имала „више лица“ – како би то рекао Андрић. У другом делу књиге су одабрани прилози из обимне литературе о Моринама и Херцеговини – књижевни текстови, приче, песме, записи, легенде…

Давор Џалто
УМЕТНОСТ КАО ТАУТОЛОГИЈА
„Clio“ и Институт за филозофију и друштвену историју, Београд, 2016
Доба антиуметности, „Цветање мртвих грана“, како је писао Леонид Шејка, изнедрило је само једну, глобално присутну авангарду. У ери прорицања смрти уметности схваћене као текст и порицања генијалности у име демократизма, само је (пост)концептуална уметност остала у жижи интересовања. Оспоравана и још више слављена, није била шире схваћена јер је реч о јединој уметности која не може да опстане без теоријско-филозофске подршке, што има своје предности и мане. Неколицини значајних српских тумача нове естетике придружио се и Давор Џалто (Травник, 1980). Осим што делује као уметник, за теорију га препоручују његов докторат на историји модерне уметности на Универзитету у Фрајбургу и рецензија Петра Бојанића, једног од наших најбољих мислилаца средње генерације. Са правим научним апаратом, који подразумева шире напомене и најновију обимну литературу, књига Давора Џалта унела је новине у тумачење садашње уметности. Заснива се на недовољно код нас и у свету проученој а кључној идеји уметности као таутологије, на појму преузетом из лингвистике, математике и природних наука. Аутор промишља уметност која саму себе промишља, а може се у научним терминима говорити и о њеној топлотној смрти, свођењу осећајног и представљачког на нулти степен. Још важније и крајње ретко, Џалто авангарду вреднује и као део апофатике, јер се бави и православном иконографијом, теологијом и религијом. Први пут се код нас појавио комплетан тумач нове уметности, кога не занима идеологизовање и политизација већ суштинско у садашњим појавама.