Елита и аутсајдери

За „Печат“ из Берлина  Мирослав Стојановић

(Не)могућа мисија за спас Европске уније: У најтежој кризи с којом се суочила и суочава васкрсава стара идеја о Европи с „две брзине“ у покушају да се алхемијски реши готово нерешиво – да се новим деобама, на грађане и чланице првог и другог реда, обезбеди јединство (ионако разједињене) европске заједнице

Једна стара, стара бар неколико деценија, дуго одбацивана идеја о (пре)обликовању Европске уније представља се, наједном, као откровење и нова нада за неизвесну судбину европске фамилије над којом се гомилају туробни облаци: Европа са две или више брзина.

Реч је о идеји коју су „рађале“ кризе и изнудице, губљење (политичког) даха и јачање унутрашњих напетости, без поузданих оријентира и „погонског горива“ да се заглављен европски воз што пре извуче из тунела. И тада се, као спасоносна, појављивала помисао да они који то могу, у све гломазнијој композицији, крену брже, не осврћући се на оне са зачеља и не чекајући их.

Из те идеје су се у медијску и политичку јавност лансирале лексички различите варијанте, са истим смислом, значењем и (крајње неизвесним) последицама: о „чврстом (европском) језгру“ и „периферији“, концентричним круговима, „првом“ и „другом разреду“ и, коначно, елити и аутсајдерима, на шта се читава ствар, практично, сводила.

[restrict]

САН О НОВОМ ПОЧЕТКУ Одбацивана као растакајућа и погубна за опстанак мучно грађеног заједништва, ова већ архивирана идеја је извучена и звучно представљена, у часу великог славља, поводом шездесете годишњице од потписивања чувеног Римског уговора, на чијим темељима је настала најпре Европска економска заједница, а потом Европска унија, као охрабрујући знак за нови почетак, излазак из досад најтеже, егзистенцијалне кризе са којом се суочио, и суочава, европски интеграциони, неспорно историјски, пројекат и подухват.

Кад се говори, као и овом, јубиларном приликом, о учинцима „римског пројекта“, у први план се истиче чињеница да је он донео Старом континенту, вековима разараном пустошним ратовима и масовним клањима, коначан мир, а губи се из вида, или смишљено пренебрегава, не баш мали удео Европске уније, понаособ неких њених важних чланица, у претварању изворно наше, југословенске драме у трагедију и, такође разарајуће ратове на балканском, дакле европском тлу. Иако је то, али само наизглед, друга (балканска) прича, њу је, као упозорење упућено новом „газди“ у Белој кући, актуализовао председник Европске комисије Жан-Клод Јункер: крах Европске уније изазвао би, по његовим речима, нове ратове на Балкану.

 

ДОКУМЕНТ БЕЗ „СТАТИКЕ“ Вратимо се, ипак, у свечану римску дворану, исту ону у којој су претходници садашњих (мање успешних) европских лидера ставили потписе испод историјског документа чиме је сан о уједињеној Европи добио конкретне визуре: у њој је 25. марта ове године опет, овога пута уз „оверу“ двадесет седам шефова европске фамилије, срочен нов римски документ (Декларација) који сасвим сигурно неће имати, упркос звучним атрибутима и потпорама који га прате, ни изблиза домашај и вредност оног од пре шест деценија. На његова слабашна плећа, без конкретног садржаја и поуздане „статике“, натоварено је претешко бреме, да алхемијски реши нерешиво: да форсирајући различитости (у интеграционим брзинама) разједињеност преточи у јединство и да се с мање интегрисаности добије више Европе и европског заједништва.

А егзистенцијална криза с којом се суочава Европска унија управо је, у часу кад се решава њена судбина, још драматичније открила у европској фамилији оштре поделе тектонске, разарајуће снаге: унутрашње напетости између богатог Севера и сиромашног, презадуженог Југа, између „старих“ и „нових“ (источних) Европљана, трауматични брегзит с новом границом на Ламаншу, ошамућеност исходом председничких избора у Сједињеним Америчким Државама, проблематичан однос са све снажнијом и утицајнијом, у глобалним размерама, Русијом и нарастајућом кинеском моћи, несигуран евро и постојеће институционалне деобе (монетарна унија, шенген).

 

ПРЕЂЕН ЗЕНИТ У једном су очигледно сви, и политички лидери и политички аналитичари, сагласни: садашњи формат Европске уније достигао је свој зенит, а нових, поузданих, путоказа нема. Оно што садржи, срочена уз тешке компромисе, нова римска декларација је само наговештај могуће нове стазе, изабране (готово пробно) између више сценарија, при чему је све остало у знаку имена овог документа – у равни декларативног: ни у наговештајима нема, иако се то подразумева, ко ће чинити „елиту“, а ко „аутсајдере“, у чему ће се, у којим областима и на којим „шинама“ кретати онај „брзи (интеграциони) воз“ и шта ће се догађати на „споредном колосеку“, ко ће и како доносити одлуку о разврставању и класификацији на „успешне“ и оне који то још нису.

Поједини учесници римског јубиларног самита уочљиво су се трудили да мањак садржаја свечано потписаног документа преточе у вишак оптимизма. Већ спомињани шеф европске „владе“ (Комисије) Јункер је обзнанио да Декларација „улива оптимизам и представља добар почетак за свеобухватне разговоре о будућности заједнице после одласка Велике Британије“. Луксембуржанин је свој оптимизам заснивао на „доброј атмосфери“ која је претходила римском самиту, и на самом скупу, с обзиром на то да није било, „насупрот спекулацијама“, „сукоба ни великих расправа (спорења) око могућих опција“.

 

НЕДОВРШЕНА ЕВРОПСКА КУЋА Немачка канцеларка Ангела Меркел је упорно наглашавала да концепт Европе различитих брзина не значи и крај јединствене Европе: сви ћемо се кретати у истом смеру, иако различитим темпом. У тексту Декларације се, у том контексту, прецизира: „деловаћемо заједно кад год је то могуће, у различитим брзинама и интензитетима кад је то неопходно, остављајући отворена врата за све који желе да нам се касније прикључе“.

Иако је у недовршеној европској кући и пре ове дубоке кризе с непредвидљивим исходом и последицама било много посла – економија је ишла упадљиво испред политике, иако је успостављање политичке уније био, посебно после Мастрихта, стратешки циљ, монетарна унија остала је без заједничке фискалне политике, различити социјални модели подривали су очекивану солидарност, несигурни евро је рођен са „системском грешком“, одбацивање већ прихваћених принципа, попут оног о неометаној слободи кретања и подизање зидова под мигрантским притиском (чак и Меркелова, с паролом о „широм отвореним границама“, сада признаје, рекла је то и у Риму, да се, прокламујући слободу кретања, није довољно водило рачуна о „заштити спољних граница ЕУ“!) – Трамп и Путин су наметнули, као ургентно, питање „европске одбране“. Путин, политички умишљеним, или стварним страхом неких Европљана (Балтик, Пољска) од могућег „руског освајачког похода, попут оног на Криму“, Трамп „подривачким односом“ према Европској унији (она је само „средство у немачким рукама“) и западном војном савезу („НАТО је превазиђен и анахрон“).

 

ЕВРОПСКА ВОЈСКА И – БОМБА Иако је немачка канцеларка пожурила да у првом виђењу с новим америчким председником обећа Трампу да ће њена земља испунити своју обавезу, и на његов захтев осетније повећати војне издатке – у немачкој јавности све снажније се пробија уверење да НАТО није довољна гаранција европске безбедности и да треба ојачати, и институционализовати, европске одбрамбене снаге изван НАТО формације. У том контексту се повремено, иако веома уздржано и бојажљиво, лансира стара идеја (њу је својевремено, док је био министар одбране у влади Конрада Аденауера, потезао моћни Франц Јозеф Штраус) о „немачкој атомској бомби“. Та иницијатива се образлаже чињеницом да је, с одласком Велике Британије као нуклеарне силе, Европа (Европска унија) драматично ослабљена и да ту драматичност додатно појачава Трампова „незаинтересованост“ за НАТО, у часу „озбиљних руских претњи“.

У „Шпигловом“ уводнику под насловом „С оне стране НАТО-а“ (8. фебруар), уз пледирање да Европа реагује на кризу Запада снажним одбрамбеним савезом, констатује се следеће: да је ера европске историје у којој је континент своју безбедност могао да пренесе (делегира) преко Атлантика прошла, чак – неповратно. И после Трампа се ништа суштински у томе неће променити. Трамп је (са својим провокативним захтевима) само симптом кризе Запада, не њен узрок. Америка ће остати могући, али непоуздани европски партнер. Искусни немачки дипломата и добар познавалац Америке и америчке политике Волфганг Ишингер, руководилац познате Минхенске конференције о безбедности, у томе је недвосмислен: Америку треба отписати (у безбедносном смислу) као партнера Европе.

 

ЗАПАЉИВА ИЗБОРНА ТЕМА Можда је та одсечна констатација преурањена, примећује аутор „Шпигловог“ коментара (Кристијане Хофман), али упозорава: било би наивно не припремати се за такву ситуацију: Европа мора преузети бригу о сопственој безбедности. Европски одбрамбени савез не би требало да буде замена за НАТО, али Европљани морају бити способни да у случају нужде преузму водећу улогу ако то више не буду хтели Американци. „Шпиглова“ коментаторка у „повлачењу Америке“ види шансу за Европу, да се ослободи статуса „млађег партнера“ и сама дефинише сопствене интересе, посебно према Русији, али и према (све непредвидљивијој) Турској. У том склопу предлаже преговарачке уступке Великој Британији, под условом да Лондон покаже спремност да учествује у европској одбрани. И сад долазимо до европског нуклеарног потенцијала за „одвраћање“. За то и није потребна немачка бомба, о чему се повремено спекулише, али јесте поверење у атомску моћ Француске какво су Немци, и Немачка, до сада имали (превасходно) у Америку.

Јачање европске одбрамбене моћи значило би, неминовно, и значајније повећање немачких војних издатака, а то већ постаје варничава, политички експлозивна тема, и кад је остваривање обећања које је Меркелова дала Трампу у вези с НАТО-ом. Њен човек, државни секретар у министарству финансија, дао је „шлагворт“ политичким противницима, социјалдемократама (изборна кампања је у току) изјавом да би повећање војних издатака требало да иде науштрб социјалних давања. Тиме је, примећују медији, поставио лопту за пенал пред голом конзервативаца. Доскорашњи председник Социјалдемократске партије, сада шеф дипломатије, Зигмар Габријел је загрмео против идеје о додатном наоружавању: борба против глади и беде обезбедиће више мира него топови, у Африци умиру милиони људи од глади и жеђи јер светска заједница радије инвестира у тенкове и ракете.

Тај поклич је брзо преточен у захвалну изборну тему. Тема рата и мира увек је електрисала социјалдемократску базу: никад нису били поноснији као у тренутку када је њихов „велики Вили“, Вили Брант добио Нобелову награду за мир. Политички је на томе веома профитирао и Герхард Шредер. Добио је изборе одбијајући да се сврста под ратни барјак Џорџа Буша (Млађег) у походу на Ирак 2002. Земљаци су му лако заборавили да је, на старту првог канцеларског мандата, управо он увео Немачку први пут у рат, после оног катаклизмичког, Другог светског рата: и немачки авиони су учествовали у бомбардовању СР Југославије 1999. године.               

[/restrict]