Dr Radomir Kovačević: Neotporni na smrt

Posledice NATO bombardovanja

Lažne su dileme da li osiromašeni uran može da ima negativne posledice po životnu sredinu i zdravlje ljudi. Dosadašnja eksperimentalna naučna istraživanja nedvosmisleno pokazuju da ima

Razgovarala Nataša Jovanović

Sasvim je moguće pretpostaviti sa kakvim posledicama će, nakon bombardovanja SRJ minicijom obogaćenom OU, morati da živi 60 narednih generacija. Dovoljno je poznavati samo, davno postavljena, Mendelova pravila, i predvideti a i očekivati veoma ozbiljne i teške genetičke anomalije na potomstvu i posle 1800 godina, jer je reproduktivni vek po generaciji 30 godina, pa puta 60 i dobija se upravo ta cifra, kaže u razgovoru za „Pečat“ primarijus dr Radomir Kovačević, toksikolog, dugogodišnji načelnik Centra za radiološku zaštitu u Institutu za medicinu rada i radiološku zaštitu.

 Da li je bez registra, planski i organizovano praćenog problema zdravstvenog stanja stanovništva u pojedinim delovima Srbije, danas, 17 godina nakon NATO bombardovanja, moguće dokazati vezu između osiromašenog urana i povećanog broja obolelih od karcinoma?

Apsolutno je moguće a i neophodno je. Takođe, važno je da se podsetimo hronologije događaja tih apokaliptičkih 78 dana 1999. Prilikom agresije na SR Jugoslaviju, u periodu od 24. marta do 10. juna 1999, NATO je, uz brojne tipove oružja, primenio i  municiju sa radioaktivnim primesama. NATO avioni A-10A su već 30. marta 1999. na teritoriji SR Jugoslavije koristili municiju sa osiromašenim uranom (U-238) iz topova kalibra 30 mm bombardovanjem šireg rejona Prizrena. Kasnije su bili u vazduhoplovnim formacijama koje su bombardovale objekte u zoni južno od 44. paralele.

Imajući u vidu činjenicu da je NATO koristio municiju sa osiromašenim uranom pri ranijim dejstvima u Zalivskom ratu tokom 1991, i u Bosni i Hercegovini 1995, nadležni organi Savezne Republike Jugoslavije su, još pre bombardovanja, upozoravali međunarodnu javnost da postoji opasnost da ona bude korišćena i na prostoru SR Jugoslavije. Nažalost, reakcije i odgovora „međunarodne javnosti“ nije bilo!

Posle 1999. na teritoriju SRJ dolazile su različite misije sa zadatkom da istraže posledice bombardovanja po stanovništvo i životnu sredinu. One nisu odgovorile na ovaj izazov. Zašto?

Nakon Kumanovskog sporazuma, 10. juna 1999, ruski eksperti koji su boravili u okviru međunarodne misije FOKUS, organizacije koju su osnovali Švajcarska, Rusija i Grčka, kasnije im se pridružila i Austrija, u avgustu 1999. potvrdili su nalaze jugoslovenskih eksperata da je na Pljačkovici iznad Vranja i u Preševskoj dolini korišćena municija sa osiromašenim uranom. Eksperti Programa Ujedinjenih nacija za životnu sredinu – UNEP, odmah nakon NATO bombardovanja SR Jugoslavije, obavili su misiju za procenu ugroženosti životne sredine usled agresije. Izveštaj pod nazivom „Kosovski konflikt – posledice na životnu sredinu i ljudska naselja“, koji je UNEP publikovao u novembru 1999. više se odnosio na hronologiju bombardovanja i političke ocene nego na ekspertsku ocenu stanja životne sredine. U pomenutom izveštaju ipak je priznata ugroženost životne sredine u četiri takozvane „vruće tačke“, u Novom Sadu, Pančevu, Kragujevcu i Boru. Problem korišćenja municije sa osiromašenim uranom sveden je uglavnom na preporuke pripadnicima međunarodnih snaga na Kosovu i Metohiji kako da se ponašaju ukoliko borave u potencijalno ugroženim područjima.

Uznemirenost međunarodne javnosti zbog pojave takozvanog „Balkanskog sindroma“ u leto 2000. primorala je predstavnike UNEP-a da se ponovo pozabave posledicama korišćenja municije sa osiromašenim uranom…

U novembru 2000. eksperti UNEP-a su obavili misiju za procenu ugroženosti životne sredine na 11 lokaliteta na Kosovu i Metohiji. Izveštaj je publikovan u aprilu 2001. U pomenutoj misiji nisu učestvovali jugoslovenski eksperti. Istraživanje je obavljeno na oko 12 odsto lokaliteta, a u zaključcima je umanjena ugroženost životne sredine. Ipak, evidentirano je korišćenje municije sa osiromašenim uranom, a u nekim uzorcima pronađen je čak i plutonijum, što unosi dodatnu zabrinutost o stepenu ugroženosti životne sredine na lokalitetima u kojima je korišćena municija sa osiromašenim uranom.

U periodu od 27. oktobra do 5. novembra 2001. eksperti UNEP-a i jugoslovenski eksperti obavili su misiju za procenu ugroženosti životne sredine na lokalitetima na jugoistoku Srbije i u Crnoj Gori. Izveštaj UNEP-a objavljen je u aprilu 2002. Pored predstavnika UNEP-a u misiji su učestvovali eksperti referentnih institucija Finske, Švedske, Švajcarske, Italije, Norveške, Rusije i Sjedinjenih Država, kao i predstavnici Svetske zdravstvene organizacije i Međunarodne agencije za atomsku energiju. U misiji su učestvovali i predstavnici najznačajnijih referentnih jugoslovenskih institucija: Institut nuklearnih nauka „Vinča“, Ekotoksikološki centar Crne Gore, Vojska Jugoslavije – Sektor kopnene vojske – Uprava ABHO, Vojnomedicinska akademija, KCS – Institut za medicinu rada i radiološku zaštitu „Dr Dragomir Karajović“, Zavod za zaštitu zdravlja Vranje.

Izveštaj UNEP-a o osiromašenom uranu sa jugoistoka Srbije i Rta Arza u Crnoj Gori (april 2002) u osnovi je dosta sličan njihovom prethodnom izveštaju za Kosovo iz 2001. godine. I u jednom i u drugom nedvosmisleno je potvrđeno da je korišćena municija sa osiromašenim uranom. Treba napomenuti i da su rezultati na jugoistoku Srbije i u Crnoj Gori egzaktniji zato što su uzorci uzimani na ranije identifikovanim lokacijama. U ovoj misiji, za razliku od one na Kosovu, korišćena je i oprema za uzorkovanje vazduha. Zapanjujuća je činjenica da su nakon dve i po godine detektovane radioaktivne čestice i u vazduhu. Ovakav nalaz stavlja pod veliku sumnju zaključke i izveštaja za Kosovo i izveštaja za jugoistok Srbije i Crnu Goru. To znači da se radioaktivne čestice još uvek prenose na velike daljine putem vazduha i ugrožavaju životnu sredinu i zdravlje stanovništva. Ovakav nalaz je argument više da se dekontaminacija, koja je još uvek moguća u velikoj meri, obavi što pre.

Krajem 2003. UNEP je obavio misiju procene ugroženosti životne sredine u Bosni i Hercegovini na nekim lokalitetima gde je 1995. korišćena municija sa osiromašenim uranom. Kako objašnjavate da su i tu detektovane radioaktivne čestice u vazduhu, punih osam godina nakon bombardovanja?

Ovo se objašnjava činjenicom da pri udaru uranskog jezgra u tvrdu podlogu dolazi do samozapaljenja, usled visokih temperatura, i stvaranja velike količine aerosola od uranskih oksida koji mogu veoma dugo da perzistiraju u vazduhu, pa samim tim dovode i do dugotrajne kontaminacije životne sredine veoma visokog nivoa i to na širim prostorima.

Zabrinjava činjenica da nema potrebnih sredstava za stalni monitoring ugroženosti zdravlja barem rizičnih grupa stanovništva, kao ni za monitoring podzemnih voda i ugroženosti biljnog i životinjskog sveta. Unošenje osiromašenog urana u lanac ishrane je realna opasnost. Takođe, nema sredstava ni za adekvatno skladištenje kontaminiranog zemljišta i prikupljenu neeksplodiranu municiju. Podrška međunarodne zajednice je izostala.

Na poluostrvu Luštica – Rt Arza 2001. obavljena je stručna i naučno kompetentna dekontaminacija. Kao službeni lekar te ekipe bili ste deo svojevrsnog istraživanja, programa koji je podrazumevao pregled učesnika u dekontaminaciji pre i posle završetka radova. Do kakvih ste zaključaka došli?

Pomenuti izveštaj UNEP-a o osiromašenom uranu sa jugoistoka Srbije i Rta Arza u Crnoj Gori (2002) u svom sadržaju ima naučni rad „in extenso“ (inače nije uobičajeno da se u ekspertske izveštaje ubacuju celi naučni i stručni radovi) koji je obradio rezultate kliničkih ispitivanja učesnika u dekontaminaciji obavljenoj 2001. od februara do juna i kada je sakupljeno103 cela metka i fragmenata za 38 kg. Dobijeni rezultati su veoma pažljivo analizirani i posebno interpretirani s obzirom na to da je u ekipi „izbila“ epidemija gripa a detektovane anomalije na genetičkom materijalu tih ljudi, budući da su i virusi mutageni agens, nisu mogle da se posmatraju izolovano nego kombinovano, pa smo zaključili da se ta ispitivanja ponove kod istih ljudi i da se isti uzorci krvi pošalju, u vidu „slepe probe“, dakle anonimno, u još tri svetski renomirane laboratorije (Rusija, Švedska i Japan), ali, nažalost, to nije bilo omogućeno!? Smatram da su iz razloga naše objektivne interpretacije rezultata uzeli rad i ubacili ga u svoj izveštaj UNEP-ovci računajući da im tako interpretiran neće smetati da dalje razvijaju svoju tezu da je osiromašeni uran inkorporisan u prirodnu radioaktivnost i da nikakve agresije nikad nije ni bilo. 

Da li je istina o posledicama NATO bombardovanja po zdravlje ljudi do kraja ispričana priča, te zašto su tvrdnje da se nad Srbijom te 1999. sprovodio monstruozni eksperiment još uvek ispod radara javnosti?

Naprotiv, priča je tek počela. Zar je zaboravljena Hirošima i „Mali dečak“ koji ju je, 6. avgusta 1945, zbrisao sa lica zemlje. Lažne su dileme da li OU može da ima negativne posledice po životnu sredinu i zdravlje ljudi. Dosadašnja eksperimentalna naučna istraživanja nedvosmisleno pokazuju da osiromašeni uran ima negativne uticaje na biljni i životinjski svet, pa samim tim i na ljude.

Uran je radioaktivni elemenat, srebrnasti metal velike gustine iz grupe teških metala. U prirodi, iako je široko rasprostranjen, nalazi se u maloj količini. U zemljinoj kori je zastupljen sa 0,0004 odsto u različitim oblicima ili u rudama (uranit, karnotit, kasolit, kirit…). Male količine se svakodnevno unose u organizam ingestijom, inhalacijom ili na drugi način pošto se nalazi u svim recipijentima eko-sistema (zemlja, vazduh, voda, hrana).

Prirodni uran ima tri izotopa: U-234, U-235 i U-238, a kod osiromašenog urana postoji još i U-236. U procesu obogaćivanja urana, separacijom izotopa, izdvaja se U-235, a kao sporedni proizvod nastaje osiromašeni uran koji spada u nuklearni otpad i ima redukovanu aktivnost.

Hemijska svojstva prirodnog i osiromašenog urana su identična i njihova hemijska toksičnost, koja je otkrivena još pre dva veka (uran je pronađen 1781. godine), ne zavisi od izotopskog sastava.

Kao posledica interne kontaminacije organizma uranom nastaju rizici i posledice po zdravlje koji zavise od četiri glavna faktora: izotopskog sastava, hemijskog sastava, veličine čestice i rastvorljivosti. U nastajanju patogenetskih efekata delovanja urana istovetni značaj imaju hemijska neradijaciona toksičnost i specifična radioaktivnost pretežno tipa gama (U-235) i alfa emisije (U-238). Kinetika urana u organizmu je veoma specifična. Krv je osnovni transportni činilac u distribuciji i redistribuciji najtoksičnijih uranilskih (+6) i uranskih (+4) jona. Aktivnu ulogu u transportu imaju eritrociti i proteini plazme. Za 60 minuta 95 odsto resorbovanog urana nestaje iz krvi a biološki poluživot urana u celom organizmu iznosi 2–5.000 dana. Ekskrecija se obavlja uglavnom urinom, a vrlo malo se iz jetre, preko žuci i creva, izlučuje fecesom. Kritični organ za rastvorljiva jedinjenja urana je bubreg koji je i predilekciono mesto depozicije. Količina od 0,05 do 12 odsto se retinira u bubrezima sa poluživotom od 6 do1.500 dana a približno 80 odsto ukupne količine urana se izluči u toku 24 časa. Pored bubrega uran se nakuplja u skeletu, plućima, jetri,slezini, pankreasu, nadbubregu i ćelijama RES-a.

Za nastajanje patofizioloških učinaka odgovorna su oba patogenetska mehanizma: hemijskotoksični i radiobiološki, tj. jonizacioni koji se uzajamno prepliću, interponiraju i favorizuju. Kao rezultat interakcije urana i biomolekula u somatskim ćelijama i genetičkom materijalu nastaju brojni patološki efekti koji klinički postaju vidljivi veoma rano ili kasni efekti koji se vide posle dugogodišnje latencije (i do 25 godina) ili se pak ispoljavaju posle nekoliko generacija nakon genetskih ekspresija.

Najteža i specifična stanja nastaju kao posledica mutagenih, teratogenih i kancerogenih dejstava. Genotoksičnost je posledica alfa radioaktivne emisije osiromašenog urana, koja stvara radijacione grozdove na hromatinu u jedru ćelije. Porast incidence (stopa učestalosti) malignih oboljenja nastaje 3 do 5 godina posle prve interne kontaminacije hranom i vodom.

Međutim, nikako ne treba zanemariti ni druga opšta oboljenja, tzv. somatska oboljenja, a od brojnih somatskih poremećaja najveći značaj imaju oštećenja bubrega, trbušnih parenhimatoznih organa, nadbubrega, poremećaji hematopoeze, respiratornog i neurološkog sistema i imunološkog aparata.         

ISTINA, A NE NAGAĐANJE
Na predavanju posvećenom zdravstvenim i ekološkim posledicama NATO bombardovanja 1999. koje je dr Radomir Kovačević održao u Opštini Vračar gosti su bili i mladi ljudi iz Istraživačkog centra za odbranu i bezbednost, pokretači Inicijative za ispitivanje uticaja osiromašenog uranijuma na zdravlje ljudi. Pored tribina i predavanja koje će sprovesti u narednom periodu Centar je uputio i zahtev Vladi Srbije sa predlogom da se formira međunarodna, mešovita radna grupa koja će srpskoj javnosti ponuditi odgovor na pitanje kakav je uticaj osiromašenog uranijuma na zdravlje ljudi. Projekat i pokretanje inicijative podržao je i primarijus dr Radomir Kovačević.

 

 

Nastaviće se

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *