Др Радомир Ковачевић – НАТО је брисао трагове злочина (други део)

Разговарала Наташа Јовановић

Стране мисије које су истраживале последице бомбардовања СРЈ нису биле неутралне, него, де факто, НАТО тела, чији је циљ био умањивање ефеката агресије, јер бомбардовање је престало, али агресија траје

Само је међународна мисија „Фокус“, која је после 1999. на територији СРЈ истраживала последице НАТО бомбардовања по становништво и животну средину, имала објективан приступ, али њен извештај није био детаљан и свеобухватан. Запрепашћујуће је понашање УНЕП-ових мисија јер је УНЕП тело Уједињених нација чија је делатност праћење загађења и контаминације животне средине свим могућим загађивачима. Сигурно је њихова стручна компетентност била на завидном нивоу, међутим, њихови први извештаји били су крајње тенденциозни са намером да се уопште не помене и практично прикрије коришћење муниције са радиоактивним примесама. Вероватно су рачунали на српску стручну инфериорност због које би тако нешто прошло. У прилог томе говори и драстична редукција Извештаја Сенегалца Бакарија Кантеа о коме је српска јавност сазнала из светских медија. Теријерска упорност „међународне заједнице“ у умањивању ефеката НАТО агресије огледа се и у Извештају Немца Волфганга Спира из марта 2013. у коме говори о тешким металима као контаминантима територије Косова и Метохије и даје препоруке становништву о начину исхране, док ниједном речи не помиње уран и радионуклиде који су коришћени 1999. Одговор на питање зашто лежи у чињеници да то нису биле неутралне мисије, него, де факто, НАТО тела са циљем брисања трагова злочина, јер бомбардовање је престало, а агресија траје – каже у разговору за „Печат“ примаријус др Радомир Ковачевић, токсиколог, дугогодишњи начелник Центра за радиолошку заштиту у Институту за медицину рада и радиолошку заштиту.

[restrict]

На челу сте мешовите радне групе која би требало да испита утицај осиромашеног уранијума на здравље људи а у чијем раду би учествовала стручна лица из различитих научних дисциплина, те међународне институције. На чију помоћ рачунате, а чију никако не бисте прихватили?
Србија би требало да захтева да стручњаци неутралних земаља које су имале искуство са радиоактивном контаминацијом (Украјина, Јапан, Индија, Руска Федерација) чине међународне експертске екипе. Истраживања домаћих и међународних експерата потврдила су да је НАТО 1999. користио муницију са осиромашеним ураном на простору СР Југославије, јужно од 44. паралеле. Иако је НАТО потврдио коришћење муниције са осиромашеним ураном на 112 локалитета, тачан број и прецизне микролокације још увек нису утврђене, посебно на Косову и Метохији.
Према подацима НАТО-а, на подручју јужно од 44. паралеле испаљено је око 31.000 метака калибра 30 мм и тежине 298 грама, а према проценама Војске СР Југославије око 50.000. Четири локалитета на југоистоку Србије и један локалитет на Рту Арза у Црној Гори су ограђени, чиме је спречен приступ контаминираном земљишту. Локалитети на Косову и Метохији нису прецизно утврђени, нити ограђени, тако да није онемогућена употреба контаминираног земљишта за разне намене.
Припадници надлежних институција СР Југославије су још за време НАТО бомбардовања уклањали уочљиве неексплодиране пенетраторе или њихове делове и на тај начин вршили делимичну деконтаминацију земљишта. Потпунија деконтаминација контаминираног локалитета Рта Арза у Црној Гори започета је 2001, али је због недостатка средстава привремено била обустављена. Ипак, деконтаминација Луштице је завршена, од 400 комада метака нађено је и однето 386, а 14 је остало у мору. Деконтаминација контаминираног локалитета Братоселце започета је 2002, али је због метеоролошких услова, у једном моменту, и недостатка средстава, такође, привремено била прекинута.
Да ли је деконтаминација земљишта могућа и данас, 18 година од НАТО бомбардовања?
Искуства стечена у деконтаминацији локалитета Рта Арза и Братоселце указују да је деконтаминација земљишта осиромашеним ураном, у великој мери, још увек могућа уколико су обезбеђена потребна средства.
Кретање честица насталих експлозијом муниције са осиромашеним ураном у животној средини је тешко контролисати или спречити, што онемогућава потпуну деконтаминацију угрожених локалитета.
Имајући у виду да је век полураспада осиромашеног урана и уранових оксида веома дуг, четири и по милијарде година, може се констатовати да се ради о трајном честичном радиоактивном и хемијском загађењу које се не може природно неутралисати.
Праћење угрожености животне средине (ваздух, вода, земљиште, биљни и животињски свет) хемијским и радиоактивним дејством осиромашеног урана до сада је обављано несистематски и од случаја до случаја. Праћење угрожености здравља ризичних група становништва такође је обављано од случаја до случаја, углавном због недовољног издвајања средстава за ове намене. Уношење осиромашеног урана у ланац исхране недовољно је истражено, али се може претпоставити да постоје реалне опасности са непредвидивим последицама по животну средину и људско здравље.
Шта је неопходно да би се једно овако озбиљно истраживање урадило, те да ли је могуће спровести га без подршке Владе Србије?
Без подршке Владе Србије није могуће спровести никакво истраживање. Имајући у виду расположиве податке о угрожености животне средине у подручјима у којима је НАТО користио муницију са осиромашеним ураном, неопходно је изоловати сва контаминирана подручја и израдити програм за хитно оспособљавање система и постројења у функцији заштите животне средине. Такође, требало би обезбедити потпуне податке о рејонима по којима је НАТО дејствовао муницијом са осиромашеним ураном, при чему се српским екипама стручњака морају придружити међународне екипе у истраживању стања.
На том путу очекује нас и израда програма и хитно приступање санирању последица контаминације терена осиромашеним ураном, успостављање мониторинга животне средине у зони утицаја бомбардованих локалитета који су означени као најугроженији, као и израда пројекта за стална праћења, истраживања и утврђивања дугорочних последица бомбардовања по животну средину и здравље људи на најугроженијим деловима територије Србије. Да би истраживање заиста било озбиљно, морамо да урадимо ретроградне студије о ширењу честица радиоактивног урана са примарне локације на нове терене, а прорачунато на основу тадашњих атмосферских прилика које су остале забележене и других показатеља, и да установимо њихово даље кретање (кроз воде, земљиште, храну и сл.) и дејства…
Ми немамо систематски увид у здравствено стање ризичних група. Шта је о том питању неопходно урадити?
Израдити проспективне студије праћења параметара утицаја на здравље, регистре за рак, организовати одговарајућа хематолошка и имунолошка испитивања, неуролошка и психолошка испитивања и обављати ултразвучне прегледе лимфних жлезда, слезине итд.
Код лица која су најизложенија деловању осиромашеног урана потребно је превентирати или одложити појаву болести, скратити време клиничких манифестација болести и убрзати постављање тачне дијагнозе болести, а код оболелих предузети адекватан медицински третман и продужити преживљавање. Инсистирам и на томе да посебну пажњу треба посветити спречавању генетских малформација код потомства адекватном заштитом деце и трудница и пренаталном дијагностиком.
Коначно, да би се разрешиле дилеме о последицама коришћења муниције са осиромашеним ураном на животну средину, а посебно на биљни и животињски свет, као и здравље људи, потребно је обавити одговарајућа експериментална испитивања на животињама.
Србија има компетентне институције и експерте који могу да решавају проблеме угрожености животне средине и здравља људи у подручјима у којима је коришћена муниција са осиромашеним ураном, само је потребно обезбедити одговарајућа финансијска средства. Ипак, у решавању проблема угрожености животне средине и здравља људи од осиромашеног урана потребна је помоћ и међународних институција и организација јер је Србија једина земља у Европи којој је овај проблем наметнут.
Настали проблем услед употребе муниције са осиромашеним ураном, према међународним прописима у овој области, може се квалификовати као ратни злочин, те је неопходно да буде обрађен и са тог аспекта.
С каквим последицама су се суочили људи који су у време бомбардовања преко дисајних и дигестивних органа уносили у организам радиоактивну прашину?
Последице контаминације животне средине осиромашеним ураном по здравље људи огледају се у томе да честице осиромашеног урана, унете у организам, могу изазвати бројне штетне последице.
Детекција и утврђивање тих последица код становника који живе у контаминираним подручјима и у њиховој околини била је предмет истраживања једног од малобројних радова. Истраживано подручје је југоисточни део Србије, испод 44. паралеле, у ширем рејону Врања, на коме су утврђени високи нивои контаминације земљишта, воде, ваздуха и биосфере (флора и фауна) осиромашеним ураном (U-238) и другим радионуклидима из трансуранског низа како је приказано у УНЕП-овом извештају од априла 2002. Хумани узорак је група од 29 житеља тог подручја просечне старости од 39,5 година. Високоспецифичним тестовима испитивана је интерна контаминација људи (маркери експозиције) и карактеристичне последице (маркери ефекта). Резултати добијени гамаспектрометријском анализом 24-часовног урина показали су да нема повишене активности чиме би се указало на интерну контаминацију радионуклидима са гама емисијом. Алфа спектрометријска анализа садржаја уранског изотопа у 24-часовном урину урађена је на 19 испитаника (10 испитаника није имало довољно урина). У свим анализираним узорцима урина концентрације урана се крећу у распону вредности од 36 ng/L до 231 ng/L осим у једном случају где је нађено 3759 ng/L, тј. 3,7 mikrog/L. У урину ове особе нађен је изотопски однос U-234/U-238=0,21, што указује на присуство осиромашеног урана у урину. Код још једног испитаника овај однос изотопа је 0,6, али кад се узме у обзир висока мерна неизвесност (40 одсто), не може се са сигурношћу тврдити да је у урину присутан осиромашени уран. Типичан изотопски однос U-234/U-238 у питким водама је 0,8–1, а вредности које одступају од овог односа указују на присуство осиромашеног урана.
Анализом хематолошких параметара леукоцитне формуле нађена је само блага лимфоцитоза (0,37), нормално 0,21 до 0,35, док су просечне вредности осталих параметара у границама референтних вредности.
Анализом генетичког материјала у лимфоцитима периферне крви код шест (20,7 одсто) испитаника нађена је повећана учесталост хромозомских аберација, а констатоване су специфичне промене типа дицентрика, ринг хромозома и ацентричних фрагмената. Десет (34,5 одсто) испитаника имало је неспецифичне промене, а налаз се сматра толерантним с обзиром на то да су такве промене честе и код људи који нису ни у каквој експозицији и сматрају се репарабилним аберацијама. Запажен је смањен митотски индекс код шест (20,7 одсто) испитаника.
Имајући у виду да је уран изузетно токсичан метал са посебним афинитетом за бубрежни паренхим, самим тим је нефротоксичан. Из тих разлога анализирани су специфични маркери поремећаја бубрежних функција и то бета-2 микроглобулин као маркер оштећења гломеруларне функције и ензим Н-ацетил-бета-Д-глукозаминидаза (NAG) као маркер оштећења тубуларне функције. Резултати бета-2 микроглобулина, мање од 0,04 mg/L, нису показали оштећење базалне мембране гломерула, а резултати НАГ-а указују на оштећење тубуларног епитела.
На основу анализираних података може се закључити да је на наведеном локалитету животна средина дуготрајно контаминирана осиромашеним ураном, да је утврђена и интерна контаминација становништва њиме и да су специфичним маркерима ефекта утврђене и ране последице на хуманој популацији. Због тога је неопходно наставити покренуту деконтаминацију истраживаног подручја и даље континуирано пратити степен контаминације животне средине и здравствено стање целокупног становништва.
На предавању које сте одржали присутни су могли да погледају и фотографије деце из Ирака, оболеле након бомбардовања ове земље муницијом са ОУ 1991. године. Да ли је то стварност коју и Србија живи, а о којој се мало или нимало прича?
Приказане фотографије су из моје следеће књиге „Уранијум Magnum Crimen“, а сакупио их је немачки хематолог Зигворт Хорст Гинтер у Ираку током 1993. године и у чију част у књизи описујем „Гинтеров синдром“. Наравно, учесталост малигних обољења и урођених аномалија код деце у Србији управо потврђује такав став, а када се о овој теми говори, у нашој јавности је, нажалост, присутна потпуна конфузија и нестручни и ненаучни приступ.
Деца рођена без очне јабучице феномен је новијег датума, који, како сте навели, не познају уџбеници медицине. Шта је узрок?
Тај феномен се објашњава токсикокинетиком и токсикодинамиком, тј. кретањем свих ксенобиотика кроз организам и њиховом интеракцијом са ћелијама по принципу тропизма ткива, тј. афинитета за специфичне ћелије.
Како коментаришете тврдње да се након шест месеци врло тешко откривају трагови контаминанта код људи, па отуда се резултати здравствених анализа, наводно, доводе у питање?
Такве тврдње уопште нису тачне! У прошлом броју разјаснили смо битне токсикокинетичке принципе и времена биоакумулације у организму у појединачним ткивима и органима са глобалном констатацијом да је биолошко време полуишчезавања урана из организма од два до 5.000 дана, што значи око 15 година, тако да је детекција урана у организму могућа и дан-данас, само је неопходна високософистицирана опрема у виду апарата гас масених спектрометара. Такође, неопходно је истаћи чињеницу да уран спада у метале, тзв. бон сикерсе, са посебним афинитетом за скелет за који се везује по принципу јонске измене и, потискујући атом калцијума, гради стабилну везу па остаје трајно у организму.
Агенција за јонизујуће зрачење на више трибина и конференција одржаних на тему последица НАТО бомбардовања покушала је да оспори чињенице до којих је у својим истраживањима дошао др Слободан Чикарић. Чиме је мотивисана?
Понашање Агенције је апсурдно! У својој структури стручњака нема ниједног лекара, а историјски је познато да су прве жртве зрачења били истраживачи који су махом били физичари, физико-хемичари, а не лекари. И тако структурисана Агенција коментарише ставове еминентних лекара, а проф. др Чикарић је, као родоначелник радиотерапије у Југославији, један од најпроминентнијих. Уосталом, обавеза је српских лекара да буду са својим народом и да поред лечења дају одговоре на узроке обољевања. Српска јавност мора да зна да је апсолутна обавеза Агенције да периодично, годишње, као и у случају било ког радијационог акцидента, публикује своје извештаје и ставља их на увид и на суд и оцену јавности јер феномен радиоактивности је најбоље проучен феномен у природи, а по величини ризика и опасности има изузетно велики значај. На тај начин би јавност била правилно и благовремено обавештена јер би се у полемичком смислу развила јавна дискусија, а у овој земљи нису сви лаици него има и те како компетентних институција и појединаца. Овако Агенција доприноси увреженом становишту у јавности да кад год је ова тема у питању влада страх од непознатог и неповерење у званичне институције, па чак и у оне које ништа нису криве. Чиме је мотивисана? Вероватно губитком монопола и привилегија.

[/restrict]