АНГЕЛА МЕРКЕЛ: ВРЕМЕ ТЕШКИХ ИСКУШЕЊА

Између непредвидљивог Трампа и (политички) запаљивог Ердогана: Досад најделикатнији сусрет у богатој каријери немачке канцеларке с новим америчким председником, одгођен за неколико дана због снежне олује у Вашингтону (уместо минулог уторка, петак) и вербални рат са званичном Анкаром, у којем је оптужена за нацизам и покровитељство над терористима и тероризмом, чине наједном, за доскора веома самоуверену Меркелову, већ захукталу изборну кампању још драматичнијом, а њен исход неизвеснијим него икад раније 

За „Печат“ из Берлина  Мирослав Стојановић

Тринаести у месецу може заиста бити малерозан. Овај мартовски заверио се против немачке канцеларке: у последњи час, кад је већ била у авиону, с четом пословних људи и новинара, отказана је прва, на сва звона, дипломатска и медијска, најављивана „визита“ најмоћније жене света најмоћнијем светском лидеру.

Тврдо, и поодавно, фиксирана за минули уторак, и означена као најделикатнија и најтежа у њеној досадашњој, иначе веома богатој каријери, посета Белој кући одгођена је за дан кад овај број „Печата“ већ буде пред читаоцима, за петак. Ангели Меркел је изненада саопштено да може да покупи ствари из авиона и да се распакује. Учинио је то лично, у десетоминутном телефонском разговору, Доналд Трамп: снежна олуја најављивала је, управо за уторак, хаос у Вашингтону, па не би ваљало (ништа) ризиковати.

[restrict]

ВЕРБАЛНИ ТУРСКО-НЕМАЧКИ РАТ Спасена од ледене вашингтонске олује, Меркелова је била принуђена да се врати на ужарену берлинску сцену на којој бесни вербални турско-немачки рат, чије се исход и окончање не назиру, и још мање могуће, и неминовне, последице. Уместо смиривања политичких страсти, на чему је инсистирала и радила немачка влада, и канцеларка лично, у садејству са генералним секретаром западне војне алијансе Јенсом Столтенбергом – његов драматични апел, и упозорење, да партнери НАТО, а то су Турска и Немачка, треба да чине „оно што их спаја, а не раздваја“ – ситуација се све више усијава: Меркелова је непосредно пред неуспело, и отказано, полетање за Вашингтон чула како је турски председник Тајип Ердоган оптужује да „подржава и штити терористе и тероризам“.

О турско-немачком (вербалном) рату нешто касније, да се вратимо одгођеној канцеларкиној посети Вашингтону, иако у овом часу можемо баратати само оним с чиме је, с каквим очекивањима и намерама, немачка канцеларка кренула, с надом да је снежни ураган „Стела“ овога пута (четвртак вече) неће (опет) спречити.

У берлинским политичким, и медијским, круговима ово путовање немачке канцеларке, сасвим друкчије од свих њених претходних, и бројних, представљено је готово као драматично (и готово голготско) политичко искушење: Меркелова је кренула на сусрет, и у сусрет, непредвидљивом Доналду Трампу, који ју је, уза сав респект, засуо жестоким  критикама, посебно кад је реч о њеној, ионако проблематичној, мигрантској политици, какве на свој рачун никад и ни од кога међу државницима није до сада чула.

ДВЕ ПОСВЕ РАЗЛИЧИТЕ ЛИЧНОСТИ Немачки медији и политичари су са нескривеном забринутошћу најављивали, и ишчекивали овај сусрет две посве различите личности и два сасвим различита темперамента: хоће ли наглашено уздржана, хладнокрвно прагматична Немица уопште моћи да, улажући сав свој шарм и огромно државничко искуство, какво на европском тлу, осим руског председника Путина, нико заиста нема, као и неспорну дипломатску вештину, успети да успостави непосредан контакт – један од приоритетних циљева њене посете – са политички неискусним а импулсивним америчким председником. С човеком који није скривао, ни у изборној кампањи ни у првим недељама проведеним у Белој кући, да креће у поход на темељне вредности и ослонце канцеларкине моћи: НАТО, Европску унију и, напокон, саму Немачку као сметњу, и претњу, америчким, најпре привредним и економским, интересима које је Трамп огласио, и прогласио, за светињу.

Нису ту забринутост могле да ублаже ни спекулације којима се и у сериозним медијима увелико баратало, како амерички председник жели да му немачка канцеларка одржи „семинар“ и пружи драгоцене информације из прве руке о неуралгичним тачкама хаотичне спољне политике (Украјина, Сирија, нуклеарни споразум са Ираном) и посебно, можда најважније, како се опходити с Владимиром Путином: у Вашингтону, наводно, влада уверење да руског председника, од европских лидера, нико боље не познаје од Ангеле Меркел. Канцеларка ће покушати, примећује „Шпигл“, да у овом „семинару“ пронађе прави тон: да обазриво дозира и поучи, а да то ипак не звучи као претенциозно поучавање. 

ДИСТАНЦИРАНА НЕПОСРЕДНОСТ Овдашњи политички и медијски извори констатују да се немачка канцеларка, позната, иначе, да ништа не препушта случају и импровизацији, темељно припремила за сусрет са импулсивним америчким председником, који много не хаје за устаљена дипломатска правила, чак их често нападно игнорише. Пословично опрезна водиће, кажу, још наглашеније рачуна о сваком детаљу. Покушаће да успостави с Трампом контакт „дистанциране непосредности“, не допуштајући, с његове стране, гестове било какве интимизације: јавност неће видети слике, и призоре, попут оних са сусрета америчког председника и британске премијерке Терезе Меј, како се романтично држе за руке излазећи пред новинаре.

Важније од тога биће, свакако, како ће се ствари одвијати у непосредном дијалогу с много непознаница и непредвидљивости. Припремајући се за овај сусрет темељније него икад пре, канцеларка је, и то кажу, помно ишчитала све што је Трамп изговорио у изборној кампањи и потом прочитала књиге потписане његовим именом, али није бацила све карте на сопствену сериозност, женски шарм и богато политичко искуство. Повела је, наводно по савету потпредседника САД Пенса, и челне људе „Сименса“ и „БМВ-а: Трамп више верује пословним људима него политичарима.

СТРЕПЊЕ И ОХРАБРЕЊА Канцеларку је донекле охрабривала пред овај сусрет чињеница коју констатују немачки медији: амерички председник ипак није, не бар још, реализовао најрадикалније идеје и намере у спољној политици (споразум с Ираном још је на снази, „анахрони“ НАТО није сасвим отписан, спорно пресељење америчке амбасаде у Израелу из Тел Авива у Јерусалим је одгођено), а има наговештаја да кључни људи у кабинету новог лидера САД, од шефа дипломатије до министра одбране, нагињу „реал политици“. Канцеларкин поуздани, и веома утицајни, саветник за спољну политику, проницљиви Кристоф Хојсген проценио је, после телефонског разговора с новим Трамповим саветником за националну безбедност, да се сви они крећу „традиционалном политичком линијом републиканаца“.

Остало је, међутим, још много непознаница, међу којима се, кад је реч о спољној политици нове америчке администрације, посебно, као најделикатније, издваја питање будућег Трамповог односа с Путином, хоће ли се стрепње о могућем „дилу“ остварити и хоће ли, можда, једностраним ублажавањем или укидањем санкција Русији амерички председник оставити Меркелову и њене европске савезнике на политичком спруду.

НАГОВЕШТАЈ ТРГОВИНСКОГ РАТА Немце и њихову канцеларку највише брине све што се тиче њихових националних економских интереса: Трамп је, наиме, више пута запретио да ће поткресати крила немачкој привредној (пре)моћи. Његов саветник за трговину Петер Наваро одавно је узео „на нишан“ Немачку као економску силу која подрива америчку моћ: продаје далеко више Американцима него што на њиховој пијаци купује. Прошле године Немци су у САД извезли робе у вредности 107 милијарди евра, а увезли производа за свега 57 милијарди. Док је Наваро упозоравао да је то неодржив однос, као „харвардски апсолвент“, у Берлину се томе није посвећивала посебна пажња. Готово панична забринутост настала је кад је постао „главни идеолог“ у Трамповом саветничком тиму: проговорио је реско и претећи (протекционизмом) кроз уста новог америчког председника. Пословни и политички Берлин протумачио је то као наговештај могућег трговинског рата који би ударио у најосетљивији немачки нерв: свако друго радно место у овој земљи зависи од извоза.

Најаве из Вашингтона да нова администрација планира обуздавање увоза (осетним повећањем царина) и поспешивање извоза (уз субвенције) озбиљно су забринуле званични Берлин који се, према тврђењу „Шпигла“, озбиљно припрема и „наоружава“ за контраофанзиву у најављеном трговинском рату. „Завирујући“ у њене преговарачке папире, утицајни немачки магазин примећује како је канцеларка, уз тактизирање, одлучно решена да саопшти њеном домаћину како би то с царинама и субвенцијама, под његовом паролом „Америка пре свега“, било у супротности с правилима слободног тржишта, споразумима између две земље и међународним конвенцијама и да је Немачка, у крајњем случају, решена да потегне тужбу против прекоморског савезника пред Светском трговинском организацијом. У могућој контраофанзиви, која би могла да веома „заболи“ Америку, Берлин се грозничаво труди да наступи у „европској (ЕУ) формацији“, никако сам.

ПОЛИТИЧКИ ПИРОМАН Иако се труди да делује смирено и нерањиво пред све жешћим нападима који стижу из Анкаре, Меркелова је очигледно веома узнемирена: турски председник Реџеп Ердоган би, као „политички пироман“ (по немачким медијима), могао да јој приреди много невоља. Свој бес због ускраћивања могућности његовим изасланицима и министрима да по Европи агитују за „његов референдум“ и султанска председничка овлашћења, Ердоган је најотровније усмерио на Немачку и Холандију, оптужујући их за практиковање нацизма и фашизма. Он у томе, према оцени, и процени, немачких аналитичара, има политички интерес: лакше ће мобилисати политички хетерогено бирачко тело на (западно)европском тлу. Турска заједница у Немачкој, са преко три милиона чланова, од којих милион и по има право гласа на (Ердогановом) референдуму, најбројнија је изборна јединица после Истанбула, Анкаре и Измира.

Појачавајући нападе, Ердган је своје „отровне стреле“ последњих дана усмерио директно ка Меркеловој. Оптужио је немачку канцеларку да штити терористе (мислећи на Курде) и турске „издајнике“: поједини турски држављани, чиновници и дипломате затражили су (и у овој земљи) политички азил у страху од репресалија после неуспелог државног удара против „султана“.

Сама Меркелова се нашла у крајње деликатној ситуацији. Део политичке и медијске јавности је оптужује да млако реагује на запаљиве критике из Анкаре, доводећи то у везу с њеним проблематичним мигрантским дилом с Ердоганом: бацајући све карте на ту „трговину“ – Ердоган је пристао да заврне „мигрантску славину“, тражећи заузврат визне олакшице за турске грађане и милијарде евра из европске (највише немачке) касе – постала је зависна од турског председника и подложна његовим притисцима и уценама. У години избора за Бундестаг, који први пут судбински одлучују о њеној, већ дугој (три мандата) канцеларској каријери, непредвидљиви Ердоган би, заиста, могао да буде не само потенцијална него и стварана опасност за Ангелу Меркел.

Ионако запаљиву ситуацију посебно, и додатно, драматизује чињеница да турска заједница у Немачкој никад није била толико опасно политички подељена. Сваки потрес на Босфору изазива запаљиву атмосферу у Берлину и представља опасност за националну безбедност.       

 

НАТО ЈЕ АГРЕСИВНА ФОРМАЦИЈА КОЈА СЕ ИГРА ФИТИЉОМ РАТА

Преносимо интервју који је еминентни немачки политичар Вили Вимер, бивши државни секретар и потпредседник Скупштине ОЕБС-а дао (објављен 13. 3. 2017) главном уреднику листа „World Economy“ („Светска економија“) проф. др Александру Сосновском

Шта очекујете од сусрета савезне канцеларке Ангеле Меркел и америчког председника Трампа?

Посету немачке савезне канцеларке Вашингтону не можемо да посматрамо издвојено од њене саучесничке сарадње са претходним председником Обамом. Обама је учинио све што је било у његовој моћи да нападе на Руску Федерацију претвори у стварност. И то као експонент једног очевидно дејствујућег војноиндустријског комплекса у Сједињеним Државама на чијем челу је сенатор Џон Мекејн. То је полазна тачка ове посете Вашингтону. Већ јуче је дугогодишњи министар одбране Клинтонове администрације Пери на америчкој телевизији „Си-Ен-Ен“ отворено говорио о томе да чак ни у време Хладног рата није постојала тако велика опасност од нуклеарног рата као што је данас. Даље је потпуно отворено говорио о томе да смо дошли у ситуацију чији исход може бити крај наше цивилизације. У оваквом тону у САД учиниће све да садашњег председника Трампа прогласе за неурачунљиву особу. И зато савезна канцеларка сноси изворну одговорност за овакав развој догађаја јер отворено сарађује са противницима садашњег председника. То за нашу ситуацију у Немачкој значи и опасност од пожара.

У Франкфурту се наводно налази читав штаб ЦИА хакера који су са немачке територије шпијунирали цео свет. Иако су хакери иначе омиљена тема, након свих тих открића овде влада гробљанска тишина. Да ли се ми плашимо, да ли нас није брига због тога или се кријемо под истим јорганом са ЦИА?

Ако за основу свог просуђивања узмемо документе „Викиликса“, објављене последњих година, онда ми у Немачкој живимо у некој врсти НАТО тамнице, мада смо овог тренутка још увек у отвореном пуном возу. Од поновног уједињења Немачке у нашој земљи имамо одређене појаве о којима је немачка јавност сасвим добро обавештена. Ми смо наводно 1992/1993. имали одобрење тадашње Савезне владе да ангажујемо 2.000 и више агената ЦИА. У документима „Викликса“ могли смо да прочитамо како су америчкој страни стизале директне информације из процеса преговора о формирању коалиције за састављање немачке владе. Знамо да генерално постоји између 20 и 30 америчких шпијунских организација и да ове организације наравно делују, односно да могу деловати и на тлу Немачке. С друге стране, знамо такође да на немачкој територији  делују или да би могле деловати и посебне организације због нуклеарног оружја стационираног у Немачкој. Када све ово саберемо, морамо доиста рећи да живимо у НАТО тамници. А када томе још придодамо и чињеницу да се Сједињене Државе последњих неколико година баве изградњом новог зида у Европи од Риге до Одесе, онда ми – скупа гледано – живимо у екстремно тешкој ситуацији. С оваквом позадином чуди да немачка савезна канцеларка у посету председнику Трампу води са собом менаџера аутомобилске индустрије, не наговештавајући да ће у разговору с америчким председником потегнути тешку тему шпијунирања и држања Немачке на повоцу.

Доналд Трамп је недавно свом  претходнику замерио да је наводно прислушкивао његов телефон. Мекејн је од Трампа захтевао да пружи доказе за такву тврдњу. Ако се то заиста догодило, онда би акција прислушкивања против Доналда Трампа могла да потекне с немачког тла. Да ли је уопште могуће да Немачка своју територију добровољно уступа за такве уређаје?

Морамо поћи од тога да је ово можда централно питање наше земље уопште. И то у вези с америчким и британским трупама још увек стационираним на немачком тлу. Иако Велика Британија жели да напусти Европску унију, ми овде још увек имамо британске трупе. Ми смо се након поновног уједињења Немачке сагласили са останком у НАТО, али у НАТО као одбрамбеном савезу. Зато је присуство страних трупа након поновног уједињења Немачке било прилагођено промењеним условима. Међутим, карактер тадашњег НАТО-а био је другачији него данас. НАТО је тада био одбрамбена организација која је, што се тиче наше земље, била строго ограничена на немачку територију. Од тада смо добили промену карактера НАТО-а за коју никада није дата сагласност Бундестага. Ова сагласност је, међутим, била нужна. Друго у вези с овим је да је правни основ присуства страних трупа на немачкој територији везан за НАТО као одбрамбени савез, а не за НАТО као агресивну формацију, а то већ и због тога што је НАТО, као регионални одбрамбени савез, повезан са Повељом Уједињених нација. Стога све оно што америчке војне снаге, а самим тим и обавештајне службе, преудузмају на немачкој територији, са мог становишта, представља кршење међународног права. Посета немачке савезне канцеларке новоизабраном америчком председнику је и зато тако важна, а за нас веома интригантна, јер је госпођа Меркел карту стављала на ратнохушкачку линију досадашњих демокаратских председника – од Клинтона до Обаме – док председник Доналд Трамп очигледно као циљ своје политике жели нешто друго. На основу овога, по свему судећи, о најинтригантнијем питању које би савезна канцеларка могла да постави у Вашингтону неће бити збора.

Месецима смо причали о „руским хакерима“ и страховањима да ће Русија покушати преко хакера да утиче на исход савезних избора. Сада се испоставаља да више стотина таквих дигиталних „дугих прстију“ ЦИА седи у Франкфурту. Шта је ту истина?

Тешко да грађани могу имати увид у такве ствари. Ми свакако морамо да, након објављивања докумената „Викиликса“ који су се досад испоставили као поуздани, пођемо од тога да на пољу сајбер-активности може увек изнова доћи до озлоглашених операција под лажном заставом. То значи да када оптужујемо некога да је учинио некакву ствар морамо поћи од тога да је у питању био неко други кога не желе да именујемо. Налазимо се у ситуацији када ми као грађани једва можемо да рачунамо с тим да наши сопствени државни органи желе да нам саопште ко се уопште крије иза спектакулраних акција на пољу сајбер-активности, зато што морамо бити на линији НАТО. Зато би, имајући све ово у виду, било добро да не упадамо одмах у замку коју нам постављају како би се остварили одређени политички циљеви према, на пример, Руској Федерацији. У Немачкој и у НАТО-у се игра фитиљом конфликта и рата против Русије.

[/restrict]

Превела Бранка Јовановић