АЛЕ И БАУЦИ ПОД КРОВОМ НАРОДНЕ БИБЛИОТЕКЕ

Уз сто осамдесет и пету годишњицу велике куће српске културе

Пише Мила Милосављевић

Како је укидањем награде за најчитанију књигу Управни одбор Народне библиотеке Србије начинио преседан, не само због одлуке коју доноси тек неколико дана пре свечане доделе већ и због чињенице да је јавности о свему овоме пружена веома шкрта информација, у којој између осталог стоји да се Управни одбор НБС „о овоме неће даље оглашавати“

Дугогодишњи хроничари збивања у српској култури памте Дан Народне библиотеке Србије (чији је узбудљивији и медијима најмилији део било уручење награде аутору најчитаније књиге) као друштвени и културни догађај највишег ранга, свечаност обележену ведрином и добрим расположењем, али и озбиљношћу и достојанством. Присуствовали су joj високи државни званичници, црквени великодостојници, неретко и патријарх Павле, затим директори институција културе, управа САНУ, угледни ствараоци из различитих области културе, као и аутори десет најчитанијих књига у претходној години. Културно-уметнички програм бивао је примерен месту и тренутку. Током протеклих неколико година ова свечаност увелико је међутим промењена, а немало оних са поменутим дужим памћењем мисле да је права реч за ту промену – срозавање! И последње у том низу „реформисаних“ обележавања Дана НБС, оно одржано у уторак 28. фебруара, када је НБС прославила 185 година постојања, оцени о „недопустивом срозавању“ дало је значајан допринос. Ако је наиме упамћено да се на прошлогодишњој свечаности награђени писац Филип Давид „оградио од присуства председника  Републике“, ове године су присутни (већ упућени у контроверзе око недодељивања награде за најчитанију књигу и међусобна препуцавања управника и најчитанијег аутора) били у прилици да добро запамте изведене музичке нумере: уместо остварења несумњиве уметничке вредности у храму националне културе заориле су се музичке „нумере“ примерене свадбама, матурским вечерима, ресторанским баштама, плажама. Тако је убрзо после химне ,,Боже правде“ амфитеатром Народне библиотеке Србије одјекнуо песмуљак ,,Љубав и мода“, у интерпретацији поп извођача, а потом још две песме чији је садржај жанровски и тематски био безмало увредљив. Звучало је то све необично (скаредно?), али је још необичније што је након свечаности, у изјави датој новинарима, управник НБС Ласло Блашковић истакао да НБС треба да инсистира на квалитету књиге, а не на њеној популарности, те да попут својих колега из УО НБС он сматра да не треба допустити да награда допадне аутору ,,лаког жанра“. Дакле, управник је присталица „тешких“ жанрова, али нота толико лаких да би се њих можда постидео и књижевни род познат као – љубићи. Управник, међутим, не каже како то да те „непожељне“ књиге преплављују рафове српских библиотека, и како се у откупу књига за библиотеке Србије (познато је ко то финансира) уважене комисије тако галантно опредељују и дају паре за наводни књижевни шунд!

[restrict]

БАУК ЧИТА КЊИГЕ Када је већ реч о „лакоћи“, примећено је овог пута да је управнику Блашковићу било посебно ласно управо са речима. Део његовог обраћања, претпостављамо ударни – онај који је требало да буде запамћен и цитиран – био је посвећен не неком писцу него значајној политичкој личности новије српске историје. Брутално и беспризорно, он је наиме усмерио оштрицу своје интелектуалне срџбе управо на Слободана Милошевића, питајући се при том шта је ,,тај баук“ читао и које је било то ,,његово књижевно страшило“! „Коју стварност можемо да изаберемо?“, питао је брижни управник и потом даље одмедитирао: „Тако ће рецимо Милошевићев први тамничар написати књигу о њиховим заједничким затворским данима. Али у читавој тој причи о рањеној звери наш приручни извештач помиње чињеницу да Милошевић чита неку књигу не казујући коју. А то је оно што ме заиста од свих тих псеудоисторијских крхотина занима…“

Може се већ замислити шта би овог виспреног тумача историје све занимало, но део овом беседом несумњиво затечене публике у НБС – то поуздано знамо јер смо чули и проверили – занима да ли управник библиотеке само понекад, или баш увек, има одсуство свести о времену, месту и улози која му је дата? Или је пак ближе истини да је овај посленик културе на свој начин ипак веран себи, а да ангажман брижно бруси и негује? Подсетимо, не да бисмо је похвалили, и на извесну доследност г. Блашковића, односно на чињеницу да је он, не тако давно, у жижу јавне пажње доспео када је као директор новосадског Културног центра покушао да скине ћирилични натпис ове институције, због чега је и смењен с тог места. Да ли спомињање Слободана Милошевића у званичном обраћању на Дан Народне библиотеке Србије и то у контексту и на начин који се њему учинио прикладним и евентуално политички одмереним сведочи још једном његову принципијелност на путу преуређивања (читај – урушавања) и „редизајнирања“ српске културе, традиције и вредности које српски народ, односно његов највећи део, негује, уважава и чува? Чак је и награда за најчитанију, а потом „најбољу од најчитанијих“ књига заслужила „реформу“ – до укидања! Разлог да се она напрасно укине, и то непосредно уочи њеног уручивања на дан празника Библиотеке, Ласло је кратко сажео: „Од самог почетка та награда није срећно конципирана.“ Тако је, самовољом чији разлози нису честито ни образложени, овог пута кажњен Драган Великић, аутор чији је роман („Иследник“) био први на листи читаности.

Можемо ли уопште посумњати да је Блашковић ватрени поборник доктрине о потреби мењања свести у Срба? Литерарни укус и избори књига које се читају вероватно јесу поље добро за активизам и полет у служби оваквих идеја. Но надајући се да ће о ширим компетенцијама и укупним духовним, интелектуалним, етичким  и организационим капацитетима актуелног директора Народне библиотеке Србије више и позваније после размишљати они који су га и именовали на овако важно место, размотримо детаљније неке моменте везане за напрасно укидање награде за најбољу од најчитанијих књига.

КОНФРОНТАЦИЈЕ УНУТАР ЈЕДНОГ „КРУГА“ Боље познаваоце прилика у савременој српској књижевности, па и познаваоце политичких, идеолошких опредељења појединих писаца неће заварати разлози укидања награде Народне библиотеке Србије напречац. Ситуација је, рекло би се, кристално јасна, будући да је раскол у ДС, те подршка Саши Јанковићу од стране Драгана Великића, званично најчитанијег писца у 2016, или пак остајање на старој линији условило конфронтацију унутар књижевног,,круга“ којем су осим неколико изузетака припадали писци награђивани током протеклих година. Тако је Драган Великић остао без награде, а Управни одбор Народне библиотеке Србије начинио преседан, како због одлуке коју доноси само неколико дана пре предвиђене свечане доделе, тако и због чињенице да је јавности о свему овоме пружена веома шкрта информација, у којој између осталог стоји да се управни одбор Народне библиотеке Србије о овоме неће даље оглашавати. Будући да је Управни одбор НБС још 7. децембра прошле године донео одлуку да Заједница матичних библиотека, која се иначе и бави наградом, убудуће одлучује о њеној судбини, остаје питање зашто је информација о томе прећутана цела два месеца. НБС ће, сходно поменутој одлуци, као и до сада наставити да спроводи анкету међу јавним библиотекама Србије и да објављује листу најчитанијих књига.

Награда за најчитанију књигу у мрежи јавних библиотека Србије установљена је 1973. године. Први добитник био је Милош Црњански за „Роман о Лондону“. Потом су се ређали сви значајни и међу читаоцима омиљени српски писци. Комунисти су били отворени: осамдесетих награда три пута није додељена, јер су писци најчитанијих књига били политички неподобни аутори. Деведесетих награде су поштено уручене и писцима који су били познати као експонирани противници владајућег режима и Слободана Милошевића. Онда се десила петооктобарска револуција и 2001. године за управника Народне библиотеке Србије постављен је Сретен Угричић. Угричић је на тај положај дошао директно са места координатора групе информатичких програма Фонда за отворено друштво, познатог и као Сорош фонд. Пре тога био је од 1994. до 1997. координатор програма у канцеларији Сорош фонда Југославија у Приштини, па од 1997. до 1998. координатор програма за издаваштво и програма за библиотекарство Фонда за отворено друштво, а онда се годину дана стручно усавршавао у Будимпешти, и то, наравно, на Институту фонда за отворено друштво, при Центру за развој издаваштва. Дакле, Сретен Угричић био је човек кога су седам година припремали да уруши једну важну и угледну националну институцију културе. И он је свој задатак извршио!

 

КАД УГРИЧИЋ КУМУЈЕ Угричић је Награду уручио четири пута: Горану Петровићу за „Ситничарницу код срећне руке“, Зорану Ћирићу за „Хобо“, и две године заредом Љиљани Хабјановић Ђуровић за роман „Игра анђела“. А онда је, пред крај 2005. године решио да награду, како је рекао, „преименује“, па да је, уместо најчитаније, добије књига „најбоља међу најчитанијим“. А о најбољој књизи одлучивао је жири који је саставио управник. Тако је, уместо да награду добије Љиљана Хабјановић Ђуровић за роман „Свих жалосних радост“, по званичном извештају Народне библиотеке Србије најчитанији, награду добио аутор петопласиране књиге. То „преименовање“, то понижавање читалаца, учињено је, наравно, из идеолошких и политичких разлога. Била је то казна писцу који деведесетих није дувао у пиштаљку, а после се није покајао. Било је то упозорење писцу да убудуће пажљивије бира теме уместо што, како је рекао Сорошев стипендиста, „измишља корисне обмане“. Шта је „корисна обмана“ у роману о земаљском животу Пресвете Богородице? Да ли њен бол, или страдање Христово за спасење света, управник није објаснио.

Угричића су подржали чланови тадашње управе, углавном писци. Подржали су га и неки који нису били чланови управе, једни зато што су били управникови истомишљеници, други из пуке злобе („Доста јој је што је најчитанија, не мора још и награду да добије“, рекао је јавно један писац, директор библиотеке из унутрашњости), а трећи зато што су страшљиво чували своја места у библиотекама и књижевним часописима, или се надали да ће, ако буду послушни, и сами једном добити награду отету неком њиховом колеги. Они који нису подржали Угричића, ћутали су. Нису се огласила ни књижевничка удружења, ни невладине организације. У одбрану Љиљане Хабјановић Ђуровић, а у ствари у одбрану читаних књига и читалаца, проговорио је само Момо Капор.

Ових дана читамо да је „правило Сретена Угричића да награду за најчитанију књигу одређује жири, а не гласови читалаца било сумануто“ и да је „нарочито постало трагично када су почели да бирају најбољу од најчитанијих, и све је морало да падне низ литицу“, и да је „недопустиво да се партијско бирократско деловање преноси на културу“ и да нас  је „награда за најчитанију књигу подсећала на важност библиотека и онога због чега те библиотеке постоје“. То кажу српски писци. И све је тачно. Штета је само што то нису рекли крајем 2005. и почетком 2006. године. Јер тада је требало бранити награду, писце, читаоце, библиотекаре, тада је требало бранити Народну библиотеку Србије, тада је требало бранити друштво од политизације културе. Јер,тада је заиста укинута награда за најчитанију књигу у библиотекама Србије. Каснија дешавања била су срамоћење и једног некада угледног признања и једне некада угледне институције. У наредним годинама писци су бесрамно примали из руку својих пријатеља у књижевности и политичких истоумника оно што су читаоци наменили другим писцима. А онда је, ради потпуније контроле, измењен начин на који се прави листа најчитанијих књига. И никада јавности није објашњено како се та листа заиста прави. Зато је занимљиво прочитати део из текста објављеног у магазину „Време“ („На стубу читаности“, новинар Ивана Милановић Храшовец, „Време“ 948, 5. март 2009): „У целој тој свечаној додели, присутна је и листа најпопуларнијих, најчитанијих књига која и даље постоји, која је и даље доступна, али од свих остаје такорећи непоменута. Према тим листама, ауторка Љиљана Хабјановић Ђуровић држи својеврстан библиотекарски рекорд… На овогодишњој листи 25 најчитанијих књига, роман Хабјановићеве ’Запис душе’ налази се на другом месту, одмах иза Великићевог ’Руског прозора’. Истина, згодно би било да на тој листи постоје неки бројеви који би показали на пример колико је Великићев ’Руски прозор’ читанији од Хабјановићкиног ’Записа душе’… Међутим, за таква тумачења подаци нису одмах доступни, а како смо сазнали од управника Народне библиотеке Србије Сретена Угричића, читаност романа се и не оцењује, како бисмо очекивали, простим сабирањем позајмљивача књига у библиотекама, него је изражена јединицама у којима се прелама неколико вредности које стоје у одређеном међусобном односу.“ „Бројеви који би показали колико је Великићев ’Руски прозор’ читанији од Хабјановићкиног ’Записа душе’“ нису били доступни, а направљена је листа на којој је Великић на првом месту, Љиљана Хабјановић Ђуровић на другом, Гордана Ћирјанић на трећем… Момо Капор на шестом, Добрица Ћосић на седмом месту… и нико није питао: „Ако подаци нису доступни, како је, и на основу чега састављена јавно објављена листа читаности?“ Данас су некакве цифре доступне, али будући да се и данас листа најчитанијих књига прави уз помоћ некаквих коефицијената („јединица у којима се прелама неколико вредности које стоје у одређеном међусобном односу“), с правом можемо поставити питање: како би изгледала листа најчитанијих књига састављена на једноставан и поштен начин, тако што би свака књига имала тачно онолико бодова колико ју је читалаца позајмило из библиотека широм Србије? Тада бисмо знали и да ли је за награду остао ускраћен Драган Великић или неки други писац? 

[/restrict]