Смрт генерала ЈНА Владимира Трифуновића поново је разбуктала полемику која се око његове судбине води још откако је 22. септембра 1991. године предао касарну у Вараждину и целокупно наоружање 32. механизоване дивизије ЈНА. Издајник или људина?
Гест по којем је мајор Милан Тепић ушао у историју, или макар постао познат једном делу јавности, иако тежак и херојски, није реткост у историји. Може се поредити са Синђелићем, америчким Аламом, или спартанским подвигом на Термопилима. За гест по којем је генерал Владимир Трифуновић ушао у историју, или макар постао познат једном делу јавности, већ је много теже наћи паралелу у дугој светској војној историји. Не може се поредити са маршалом Фон Паулусом и његовом предајом код Стаљинграда или било чиме сличним. На памет пада само да се „трагична судбина“ генерала Трифуновића упореди са „трагичном судбином“ Марка Емилија Лепида којег је римски Сенат предвођен Цицероном послао да докрајчи Марка Антонија после пораза у бици код Мутине 43. године пре нове ере. Пошто је део његових војника пребегао потоњем Клеопатрином љубавнику, Лепид се придружио Антонију и постао трећи човек другог тријумвирата склопљеног са Октавијаном Августом. Ни тадашњи Рим, а ни потоња историја, међутим, Лепида не величају као „изузетног генерала“, храброг човека или било шта слично. Напротив, о њему пишу као о „човеку осредњих способности“. И то је у реду. Није свако створен за величину. Ствари само треба назвати правим именом. Тако је и Владо Трифуновић, по свему судећи, био очајан генерал, човек чија је заслуга што је помогао непријатељу да од организације мало боље наоружане од осредњег ловачког друштва формира озбиљну оружану силу.
[restrict]
Један чувени београдски новинар, који је „годинама пратио случај и судбину генерала Трифуновића“, пише тако да је овог човека „судбина немилосрдно прогањала“, те да је сахрањен „без икаквих церемонија“. У овом духу иде и читав текст. Уз подсећање да је у војсци провео 43 године, ламентира се над „злом судбином“ генерала. Као да је генерал маслачак на ветру који никако не може утицати на своју судбину, него је у сопственом животном филму само објекат лишен икакве сопствене воље и одговорности. Поставља се питање ко овде више поштује „генерала“ Трифуновића? Они који му суде као човеку, или они који га бране као да је некакав цветак.
„Мајка ме заклела, када сам завршио војне школе, да никога у црно не завијем… Учили су нас шта је љубав и поштење“, наводи се у једном другом тексту како је Трифуновић објаснио је своју одлуку. Какав је то генерал којег је мајка заклела да никога у црно не завије? И зашто је онда уопште завршавао војне школе? Зашто није отишао, на пример, у Лекаре без граница, него међу тенкисте у војску? Можда због тога да би 43 године живео као бубрег у лоју уживајући у свим привилегијама које је ЈНА давала својим припадницима да би јој леђа окренуо када су му у касарни искључени вода и струја. Тада почиње тај „немилосрдни прогон судбине“ као да Трифуновић није сам тог септембарског јутра одлучио да се преда и главе својих 280 војника спаси непријатељу предајући (по некима „оштећених“, а по некима потпуно функционалних) 77 тенкова (Т-55 и ПТ-76), 71 оклопно борбено возило (БМП 80 и БДРМ 2), самоходне хаубице и друго артиљеријско оруђе, вишецевне ракетне бацаче, противоклопне топове… Наоружање од којег је сигурно значајан део неколико недеља касније употребљен за завијање у црно Срба по Западној Славонији, у Грубишном пољу, Пакрачкој пољани, Подравској Слатини, Воћину и околини Бјеловара, Дарувара… Колико је „голобрадих“ војника, али и цивила, стараца, жена, деце убијено оружјем које је Трифуновић предао никада нећемо сазнати, али знамо да је спасио 280 војника.
Његов антипод Милан Тепић у сличној ситуацији понео се сасвим другачије – својим војницима је наредио да се повуку на безбедну удаљеност и активирао експлозив претходно постављен у војну технику и материјал. Осим њега, погинуо је само још војник на одслужењу војног рока, „голобради“ Стојадин Мирковић, који се оглушио о наређење и остао уз свог претпостављеног до самог краја. Суштинска разлика између Трифуновића и Тепића, значи, није у томе што је један спасио своје војнике, а други није, него у томе што је један спасио свој живот, а други га је жртвовао.
Владо Трифуновић је, можда, био диван човек, отац, муж, пријатељ. И у том контексту је сасвим у реду писати му епитафе. С друге стране, био је катастрофалан војник који није успео у свом послу и то не треба релативизовати, нити правдати. Поменути чувени београдски новинар, његов бранитељ, написао је у тексту да су му неки „досовски политичари тврдили да је Трифуновић заправо српски Драјфус и да ће се после 5. октобра за њега сигурно наћи неки Зола и правда“. И нашли су се. Какав Драјфус, такав и Зола.
[/restrict]
samo treba pogledati film 28 panfilovaca pa ce svakom biti jasno i kakav je covek bio i kakav oficir.