У Не не ленду – Ла ла ленд

Номинације за Оскара 2017

Пише Владислав Панов

Да ли ће уочи великог јубилеја, када наредне године Америчка академија за филмску уметност и науку по деведесети пут треба да додели свог престижног Оскара, ово осамдесет девето промовисање нових и старих оскароваца бити историјско?

Има више разлога да се очекује неки историјско-епохални додатак скоро вековној традицији додељивања ове награде. Још су на недавној додели Златног глобуса, који је одавно прихваћен и као незванична најава онога што ће се вредновати када је у питању Оскар, постављени темељи за „велики преокрет“. И тај је елемент нове историје надмашио неке друге који би требало да буду само филмски. Најпре је политички некоректни говор Мерил Стрип на додели Златног глобуса, али и пре и после ње, уперен против новог америчког председника Доналда Трампа, увео обе цењене награде у сферу која више нема никакве везе с филмом и учинком његових посланика. Јер очекује се да Оскар манифестација, коју отприлике прати у директном преносу преко милијарду људи широм планете, постане још једно поприште разрачунавања „напредног“ Холивуда са новим становником Беле куће. С друге стране, паралелно са припремама „спонтаних“ говора најављивача номинација, а вероватно и освајача Оскара, одвија се и занимљиви бојкот појединих гостију који су у разним улогама позвани да буду у Лос Анђелесу 26. фебруара. У оба случаја реч је о гестовима мотивисаним искључиво политичким разлозима. Није мало представника индустрије забаве који одбијају да се помире са председниковањем Доналда Трампа. Отуда и њихови чести политички обојени говори у том контексту. Али и бојкоти. Тако је, рецимо, делегација из Ирана наводно најавила да у знак протеста против, како рекоше, Трампове расистичке забране издавања виза за улазак у Сједињене Државе одређеним људима из муслиманских земаља, њих ове године неће бити у Ел Еју. То се најпре односи на екипу за ову награду номинованог филма „Продавац“ познатог иранског синеасте Асгара Фарадија. Нећемо у „Не, не земљу“, рекоше америчким медијима надурени Иранци. Видећемо шта ће заиста бити 26. фебруара.

[restrict]

Бели Холивуд

Да би овогодишње „оскаровање“ могло да буде политичко шамарање неистомишљеника или можда чак и покушај да се његова популарност злоупотреби у разне политичке сврхе, говоре бројне индиције на којима су се у медијима и на социјалним мрежама сукобљавали неистомишљеници месецима пре него што су номинације за овогодишњи турнус доделе ове награде уопште и објављене. Пошто је оскаровска расистичка манипулција номинацијама, посебно током претходне две године, изазвала буру негодовања, а доделу Оскара етикетирала као „белу ствар“, ове су године, уместо вођења прецизне евиденције о новим уметничким или барем комерцијалним продорима синеаста, вагани проценти обојености коже у одговарајуће другим нијансама од белих или су једнако ревносно у номиноване промовисани сви који су у претходној сезони нешто радили, а нису били припадници тог, како се твитовало на интернету, „Белог Холивуда“. Да се којим случајем не би поновиле расно празне године, као поменуте две претходне, када се ни међу номинованим а самим тим ни међу награђенима није обрео ниједан одговарајуће тамнопути припадник шоу-бизниса, од ове године ће се о избору номинација, а затим и око промовисања појединих номинација у награде, бринути далеко бројније чланство Академије – увећано за чак скоро седам стотина нових припадника. Сви ти новододати чланови су одговарајуће других нијанси беле. И не само то, у том новом проширеном чланству појачан је и женски део гласачког тела. Резултат је да због макар и козметичког исправљања расно-шовинистичких мана Академија ове године први пут у својој дугој историји броји преко седам хиљада припадника еснафа и шоу-бизниса који су добили то право и част да гласају за номиноване. Позитивни расизам тако има за циљ да нивелише расно присуство међу номинованим па чак и по цену уравниловке. После две претходне скандалозно сушне године када је реч о другим бојама, посебно црним, међу номинованим се сада појавио безмало свако ко је у претходној сезони нешто урадио у Холивуду, а имао је тамнији тен.

Као никада пре бројно је „афроамеричко“ присуство у трци за Оскарима. Чак је седморо глумаца ове године одабрано да брани боје коже другачије од беле. Од тих седам пет су афроамеричког порекла. У неким су категоријама (камера, монтажа) први или тек други пут у историји номиновани црнопути аутори. У огранку документарног филма, рецимо, безмало су кандидовани искључиво тамнопути аутори, а и филмови којим конкуришу тематски су опредељени да представе и коментаришу „црну ствар“, од чувеног случаја америчке правосудне травестије у случају О’Џеј Симпсона, до документараца који се бави језивим америчким затворским системом („13“) или генерално проблемима расно подељеног америчког друштва (из, наравно, „црне перспективе“). Један од ретких који у овом жанру добија шансу да појури Оскара а да је белац је Италијан Ђанфранко Рози. Међутим, и он је ту јер се његов филм „Ватра на мору“, по неким проценама фаворит, бави снажно верски и расно оријентисаном темом јер описује мигрантску кризу из перспективе дословне окупације италијанског острва Лампедуза од стране афричких избеглица. У другом сегменту којим се Академија често заправо бави политиком, оном који Оскара додељује за најбољи страни филм, највеће шансе „напредни“ представници западног друштва додељују, као и годинама раније на свим великим светским фестивалима, поменутом Иранцу Фарадију и његовом филму „Продавац“ у ком он покушава да повеже кризу једног иранског брака и чувеног комада „Смрт трговачког путника“ Артура Милера.

Када је реч о оним наизглед неполитичким карактеристикама овогодишњег прозивања оскаровских номинација, у центру су пажње две околности. Једна се тиче мјузикла „Ла ла ленд“ коме се после историјског освајања највише „Златних глобуса“ поновила рекордерска историја и са номинацијама за Оскара пошто је са чак четрнаест номинација изједначио рекорд „Титаника“ и драме из педесетих година „Све о Еви“. Друга се околност тиче времешне Мерил Стрип која је оборила сопствени рекорд у броју номинација за Оскара добијањем и двадесете номинације. Подржана и на овај начин за своје „храбро“ и дрско антитрамповско обраћање свету и својим сународницима, Мерил Стрип је од стране Академије добила овакво препознавање њеног значаја безмало чим је нови амерички председник на њено блаћење узвратио да је она прецењена глумица. И, ето, делује да је Академија потврдила Трампове речи. И додатно је преценила. С правом или не, она тако запоседа историју са чудесним низом од двадесет номинација за Оскара. Готово да би убудуће било сасвим довољно да седи на хоклици сат и по испред камере и да за то освоји барем номинацију за Оскара.

Храброст – инспирација најбољих филмова

Тематски одабрани филмови у свим категоријама ипак остављају утисак да су оквири, претходних година углавном врло узани и стереотипни, ове године мало проширени и садржајно прошарани. И док је сада остало само да се нагађа колико ће Оскара добити ретро мјузикл „Ла ла ленд“, који нас враћа у време златног Холивуда, играње и певање на киши, степовање у ритму заљубљеног срца и обиље сапунице и кича, дотле су остали одабрани да бране част америчке кинематографије у знаку, најпре, још једног тугаљивог и типично холивудски снисходљивог ангажмана на тему црних робова (филм „Месечина“ има осам номинација), а онда и још једне типично америчке теме – инвазије ванземаљаца и насушне потребе наше да ступимо у контакт са њима („Долазак“, такође осам номинација). Остали, мање-више аутсајдери, отварају врата ширем спектру тема са великим херојима или без њих у њима, али са заједничком карактеристиком да је свет био и још увек је прилично окрутно, брутално, неправедно и несрећно место у коме су светле тачке управо храбри појединци увек спремни на највећа дела, па и највеће жртве. Можда је у том смислу најкарактеристичнији филм Мела Гибсона „Хексоу риџ“, истинита прича из Другог светског рата о чудесном хероју који је одбио да убија, али је испао већи јунак од најубитачнијих ратника. Ништа мањи, додуше, није ни јунак породичне драме „Манчестер покрај мора“ (потајни фаворит), који мора да савлада пакао свакодневног живота и поведе бригу о малолетном рођаку који је остао без родитеља. Колико, на крају, има херојског у браћи која суочена с отимањем имања због дугова од стране банке постају криминалци („Најтежи изазов“), толико барем има и у ономе који је одлучио да понуди овакво решење као једини излаз из пакла новог светског поретка где поредак чине интереси банака, а не људи. И у овом је случају већ избор теме, а када је реч о Академији њеног реаговања на њу номинацијом за Оскара за најбољи филм, сасвим јасан политички, а не уметнички став. И на том месту, чак и у светлу тако бесмисленог уздизања лаконских филмова као што је „Ла ла ленд“, ваља одати почаст Академији. Јасно је да ангажовани филмови неће имати шансе пред опијатима за „лалање“, али је понуђена барем некаква равнотежа што је у постојећим околностима у Холивуду, па и у добром делу такозваног светског филма, тренутно највише што се може добити.

[/restrict]