Свети Владимир Кијевски и руски светитељи код Срба

Поводом хиљадугодишњице упокојења руског Светог великог кнеза Владимира Кијевског, који је примио хришћанство 988. године и потом покрстио руску државу и народ, приказан је 26. јануара у крипти Храма Светог Саве зборник радова српских и руских научника посвећених великом руском светитељу. Присутнима се обратио патријарх Иринеј, а потом и гошћа из Русије, историчар др Наталија Алексејевна Нарочницка, директор Института за демократију и сарадњу у Паризу, која је у зборнику објавила рад о руској националној свести пре и после битке на Куликовом пољу, где су Руси победили Татаре 1380. године. Говорила је и Јелена Анатолијевна Бондарева о државности у самосвести руског народа.

Најважнији догађај који према речима руског патријарха Кирила означава руски „цивилизацијски избор“ било је крштење великог кнеза Владимира и његовог народа. Православно хришћанство постало је основни садржај духовног и културног обрасца српског и руског народа и најважнији основ њихове међусобне везе

Пише Борис Милосављевић

Први српски светитељ мученик, кнез Јован Владимир, владар српске кнежевине Дукље, био је савременик Светог кнеза Владимира Кијевског. На Дан Светог Владимира Кијевског 1932. године владика Николај Велимировић говорио је окупљенима у београдској Саборној цркви: „У току једне исте године (1015/1016) упокојила су се два словенска кнеза, два светитеља, два Владимира. Једно је Свети Јован Владимир, кнез српски, прозван Елбасанским, а друго Свети Владимир, велики кнез кијевски.“
[restrict] Најважнији догађај који према речима руског патријарха Кирила означава руски „цивилизацијски избор“ било је крштење великог кнеза Владимира и његовог народа. Православно хришћанство постало је основни садржај духовног и културног обрасца српског и руског народа и најважнији основ њихове међусобне везе. Довољно је сетити се да је Свети Сава, први српски архиепископ и заштитник српског народа, примио монашки чин у руском светогорском манастиру, Русику, Светом Пантелејмону. Као што је познато из његовог житија, након упознавања са руским монахом донео је коначну одлуку да се замонаши. Свети Сава је саставио Законоправило које је преузето и од тринаестог века коришћено и у Русији (Крмчија). Љубав српских владара према манастиру Светог Пантелејмона нарочито се показала у време руског страдања од Татара (од 1237), када су га помагали будући да је био у великим тешкоћама због изостанка помоћи из Русије. Сачувано је шеснаест повеља српских владара и властеле Русику, а претпоставља се да их је било више.

Душан Силни и Иван Грозни Познате су средњовековне личне и породичне српско-руске везе. Константин Дејановић Драгаш, сестрић цара Душана, деда је последњег византијског цара, Константина Деветог Палеолога – Константина Драгаша, који је погинуо бранећи Цариград 1453. године, и прадеда Софије (Зоје) Палеолог, чији је унук први руски цар (од 1547) Иван Четврти Васиљевич, прозван Грозни (1530–1584). Цар Иван Грозни је, дакле, по оцу, прапраунук цара Душана и потомак великог жупана Стефана Немање и Светог Саве. По мајци је унук Ане Јакшић, кћерке српског војводе Стефана Јакшића и рођак последњих српских деспота (16. век). У време цара Ивана Грозног на фрескама московског Архангелског сабора приказани су Свети Сава и Свети Симеон (Немања), као и Свети кнез Лазар.
Руски научник, један од многобројних емиграната после 1920. године, Александар Васиљевич Соловјев, који се као професор Правног факултета Универзитета у Београду посебно бавио законодавством цара Душана и његовом применом у српском народу у време стране (венецијанске, турске, угарске, аустријске) власти на простору средњовековних српских земаља, указује на јаке књижевне везе између Срба и Руса у XVII веку: „С једне стране су Руси, нарочито патријарх Никон, тражили по српским светогорским манастирима старе рукописе ради што боље припреме за ревизију и штампање црквених књига. С друге стране, осиромашени српски епископи и калуђери радо су ишли у Русију да измоле новчану помоћ, одежде, црквене ствари и штампане књиге. Одавно је познато да су раванички калуђери г. 1692. отишли у Москву и донели отуда г. 1693. доста штампаних књига.“ Доношењем руских богослужбених књига у 16. и 17. веку српски црквени календар проширио се руским светитељима. Патријарх Арсеније Трећи Чарнојевић, предводник српског народа у време Велике сеобе Срба на север (1690), током Бечког рата обраћао се прво руским царевима Ивану и Петру Алексијевичу.
Када Русија постаје једна од водећих светских сила, она као заштитник помаже православно становништво које живи у оквирима верски организованог Турског царства. Након руско-турског рата (1768–1774) потписан је мировни уговор у Кучук-Кајнарџију (1774). Од тада до Кримског рата (1853–1856) Русија је била најмоћнија сила на Балкану, а после победе над Наполеоном и најјача копнена европска сила. У то време дошло је до обнове, „васкрса“ српске државе (1804), уз велику руску помоћ. Прота Матеја Ненадовић писао је на основу руске Крмчије прве законе обновљене Србије. Букурешки мировни уговор (1812), којим се Турска међународним актом обавезала да ће дати аутономију Србији, постигнут захваљујући Русији, основа је даљег политичког осамостаљења Србије.

Заштитница српских држава и народа Недовољно је истакнуто да се Русија од почетка залагала за уређење српске државе (од 1804), доношењем устава и успостављањем институција (сенат, савет и др.) и процедура неопходних за уредно функционисање озбиљне државе. Устав Србије из 1838. године дело је руске дипломатије и резултат њеног утицаја. Русија се прва борила за самосталност Србије и много је допринела учвршћивању и јачању Србије и Црне Горе. Слободан Јовановић наглашава да су се сви водећи српски државници ослањали на Русију (Илија Гарашанин, Јован Ристић и Никола Пашић, као и Стојан Новаковић).
Српски митрополит Михаило, ученик Кијевске духовне академије, залагао се за отварање Српског подворја у Москви (првог словенског подворја у Русији). Црква српског подворја освећена је 1874. године. Поред српских светитеља у цркви је осликан и лик Светог Александра Невског. Црква у којој је било седиште подворја Српске православне цркве срушена је 1934. године.
Добро је познато да су многобројни руски добровољци учествовали у српско-турском рату (1876–1877). Главнокомандујући свих трупа у Србији тада је био руски генерал Михаил Григоревич Черњајев. У овом рату погинуло је више руских официра и војника, између осталих мајор Николај Алексејевич Кирјејев чију смрт је описао његов тадашњи ордонанс, будући војвода, Живојин Мишић, као и пуковник Николај Николајевић Рајевски. На месту погибије Рајевског које је откупила краљица Наталија Обреновић 1888. године, породица Рајевски подигла је Цркву Свете Тројице и школу у Горњем Адровцу (1903).
Једна од руских покретних војних цркава из овог рата остала је у Београду и од ње је настао данашњи Храм Светог Александра Невског у центру Београда. Покретна војничка капела, шаторска Црква Светог Александра Невског (од металне конструкције и платна) прво је била постављена на тада средишњи београдски трг (касније Краљев трг, данас Студентски трг) испред зграде Велике школе (данас Ректорат Универзитета у Београду), Капетан Мишиног здања. Војна црква је, заједно са добровољцима, била на ратишту, на Јавору и Делиграду, поред школе у којој је био главни штаб генерала Черњајева. Црква Светог Александра Невског пренета је после рата у круг Велике касарне у Београду, и после у порту Саборне цркве. Потом су иконе, кандила и два мала звона смештени у учионицу Велике школе на првом спрату Капетан Мишиног здања, где су се редовно одржавала богослужења (сачувана је фотографија). Приликом одласка руских добровољаца из Србије донета је одлука да војна Црква Светог Александра Невског буде поклоњена Србији и да остане у Београду. Подигнута је од чвршћег материјала, цигле и дрвене грађе и освећена 1877. године на раскрсници улица Цара Душана и Дубровачке (Дунавске). Престолонаследник, син Милана Обреновића и Наталије Кешко (руске држављанке), рођен 1876. године, крштен је као Александар, а кум му је био руски император Александар Други.
Нови плац и нови темељи за Цркву Светог Александра Невског освећени су 1912. године у присуству престолонаследника Александра Карађорђевића чија је сестра, кнегиња Јелена Карађорђевић била удата за кнеза императорске крви Ивана Константиновича Романова (мученички страдао са рођацима 1918), праунука императора Николаја Првог, а две тетке, кћерке краља Николе Петровића Његоша, за велике кнезове, унуке Николаја Првог.
Црква Светог Александра Невског подигнута је под покровитељством владарске породице (краљ Александар дао је милион динара, а грађанство пола милиона). Цркву је осветио патријарх Варнава (руски ђак, завршио Духовну академију у Петрограду). У цркву су постављене две спомен-плоче, краљу Петру Карађорђевићу и цару Николају Другом са натписом „Николи Другом, цару мученику“. Супруга краља Александра, краљица Марија, чукунунука руског цара Николаја Првог, на темељима старије цркве на Светом Стефану у Паштровићима, у данашњој Црној Гори, подигла је цркву посвећену Светом Александру Невском као спомен на краља Александра Карађорђевића убијеног 1934. године.
Име Александар није било често код Срба до почетка 19. века. Постојало је име Алекса (Алексеј), али је ретко било Александар. Почетком 19. века устанком против одметнутих јаничара и Отоманског царства почиње обнова српске државе (1804–1813). Крађорђе, српски вожд, родоначелник кнежевске и краљевске династије Карађорђевића, дао је име свом најмлађем сину Александру Карађорђевићу, будућем кнезу Србије, рођеном 1806. године, очигледно по руском императору Александру Првом, заштитнику обновљене српске државе.
Након слома српске државе (1813) Русија прима српске избеглице на челу са Карађорђем у Бесарабију, у Хотин и Кишињев. Попечитељи и војводе, чије је изручење турска страна тражила од аустријске, нису могли да се врате у Србију. Захваљујући императору Александру Првом пуштени су из интернације у Аустрији и доселили се у Русију. Њихови синови школовани су у кадетским корпусима у Петрограду. Према једном извору, више од 40 кадета српског порекла школовало се у Првом петроградском кадетском корпусу. Један син војводе Јакова Ненадовића, рођен 1815. године у Русији, добио је име Александар, као и синови Карађорђевог првог секретара (шефа кабинета), Јоаникија (Јанићија) Димитријевића Ђурића, и војводе Луке Лазаревића (који је живео у Бесарабији), шабачког команданта. Једна кћерка војводе Јанка Поповића (Цинцар-Јанка) добила је име Александра. Други син војводе Луке Лазревића, команданта Шапца, добио је име Владимир (школован је у Русији). Не може се са сигурношћу утврдити да ли је то име добио због боравка у Русији, или по Светом Јовану Владимиру, српском светитељу. У то време постају популарна имена из радо читаних романа Милована Видаковића (објављених у Будиму 1811, 1814, 1817). Деца су често добијала име неког од ликова из ових романа, као што су Љубомир, Светозар, Милорад, Чедомиљ, Велимир, Драгиња, Косара, Босиљка, Касија, Милена. У Будиму (1829) излази и драма Владимир и Косара Јосифа Миловука.
Карађорђа и предводнике српског народа 1811. године император Александар одликовао је високим орденом Свете Ане првог и другог реда. Српски званичници, од којих су неки одређено време провели и у руској служби, касније добијају и друга руска одликовања, укључујући Императорски орден Светог равноапостолног кнеза Владимира, што је представљало велику част.
Свети владика Николај упоредио је Светог кнеза Александра Невског са два Владимира – Јованом Владимиром и Владимиром Кијевским: „Ако би било по сличности душа, Свети Јован Владимир, светац од детињства до смрти, више је личио на кнеза Александра Невског, потомка Владимира Кијевског неголи на овог последњег, који је тек после бурне паганске прошлости почео живети хришћанским животом. Може се само рећи да је име Владимир постало врло популарно, и то код Срба због Светог Јована Владимира, а код Руса због Владимира, великог кнеза кијевског.“
Поводом прославе деветстогодишњице крштења Руса објављен је у Црквеном гласнику, црквено-књижевном листу текст „Крштење Руса“ (1888): „Ове године навршило се пуно девето столеће од како су Руси примили хришћанство под својим великим кнезом Владимиром. Свуда по целој православној Русији прослављена је та светковина врло свечано, а највећа слава била је у Кијеву где су се стекли и многи гости из славенских крајева. Крстио је Владимир своје синове и људе у реци Дњепру на коме је месту подигнут год. 1802. леп споменик.“

Цар Николај Хиљадугодишњица упокојења великог кнеза Владимира који је искорачио из једног бесног паганског безбожништва и примио свето крштење за себе и свој народ, стварајући тако „руску душу“, претходи стогодишњици краја руске државе у Октобарској револуцији 1917. године. Нестанком Русије са историјске сцене нестаје и главни покровитељ и ослонац Србије. Цар Николај Други био је покровитељ и спаситељ који је приморао савезнике да пошаљу бродове српској војсци и народу остављеном на милост и немилост након преласка Албаније (1915/6). С друге стране, совјетска влада потписала је Брест-Литовски мировни уговор предајући Немачкој и Централним силама велика пространства руске државе, пре свега Малорусије (Украјине). То се догодило марта 1918. године. Немачке дивизије пребачене су са Источног фронта на друге фронтове. Пробој Солунског фронта и ослобођење Србије стално су одлагани.
Нова власт у Русији више није била руска власт. Њима није било до државе и нације, па ни до старих савезника, већ до познатих идеолошких и практичних циљева. Цар Николај је био пријатељ Срба и српских држава, што нису били ни Лењин, ни Троцки, нити Стаљин. Цар, престолонаследник, и цела царска породица мученички су страдали 17. јула 1918. године. Кажу због страха совјетске власти да ће их ослободити Бела армија, што би јој нанело огроман морални ударац. Цар није бежао од ропства… Срби су остали без Русије више од осамдесет година, све до 2000. године.
После Октобарске револуције и грађанског рата у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца дошли су бројни руски емигранти. То је била историјска руска држава у егзилу, генералштаб, црква, дипломатија, козаци, професори универзитета, чувена историјска имена која се могу прочитати у обавештењима о венчањима и сахранама у међуратној Политици, потомци Рјурковича и највећих руских војсковођа, кнезови Волконски, Толстоји, Кутузови… Краљ Александар, и сам руски кадет, сматрао је својом дужношћу да их све прими, као што је некада цар Александар примио његовог прадеду Карађорђа и војводе. Руски младићи школовани су у Краљевини у кадетским корпусима и потом у Војној академији. Унука Николе Пашића удала се за артиљеријског потпоручника југословенске краљевске гарде, кнеза Багратиона, чукунунука цара Николаја Првог. Бројно је било руско свештенство на челу с митрополитом Антонијем Храповицким. Руске породице временом су постале саставни део српског народа и српске историје, као што су некада личности о којима Црњански говори у Сеобама постале део руске историје, Милорадовичи, Пишчевичи, Депрерадовичи, Зоричи, Шевичи…

„Државник, који је светитељство учинио државним програмом“ У међуратном периоду, када су се одржавале службе руских свештеника и подизале руске цркве и капеле, пре свега руска Светотројичка црква на Ташмајдану, у центру Београда, српским верницима постали су блиски руски светитељи. Многи руски свештеници ступили су у службу Српске православне цркве, попуњавајући места српских свештеника погинулих и убијених у Првом светском рату. Временом су српским верницима постали блиски руски светитељи – Сергије Радоњешки, Серафим Саровски, Јован Кронштатски, Ксенија Петербуршка… Посебно се утврдио култ светог цара мученика Николаја и његове породице. Данас је цару Николају подигнут и споменик на месту на којем се некада налазило посланство Царевине Русије у Краљевини Србији.
Владика Николај Велимировић, епископ жички, обратио се пророчким речима верницима у београдској Саборној цркви на 917-годишњицу од упокојења Светог равноапостолног великог кнеза Владимира, 28. јула 1932. године: „Свети кнез Владимир нити је обичан велики човек међу осталим великим људима нит обичан светац међу свецима. Он је пионир величине и светитељства у руском народу, и то пионир државник, који је праву величину и светитељство учинио државним програмом… Иде време и скоро је дошло, када се у Русији неће само обнављати иконе светитељске, као што то данас бива, него када ће војска руских живих светитеља, од Светога Владимира до Светога Серафима, и до последњих мученика Христових са царем мучеником на челу, објавити небу и земљи да је сав руски народ Христом обновљен, у мукама поново рођен, у крви поново крштен, и као такав готов да помогне целом свету. Иде време, браћо моја, и већ је на прагу, када ће се упрљано и од мука постарело лице руског народа засијати као сунце и обасјати све оне који седе у тами и сенци смртној. Тада ће сви народи на земљи благородно узвикивати: наша Русија, наша мученица, красно сунашце! као што руски народ непрестано, а нарочито на данашњи дан, сваке године кличе: ’Владимир – красно сунашце!’ Благо вама који у ове дане плачете са Русијом, јер ћете се са њом утешити! Благо вама који данас тугујете са Русијом, јер ћете се са њом ускоро радовати!“

БЕОГРАДСКА РУСКА ЦРКВА
Прихватању и ширењу култова руских светих највише су допринеле руске цркве и руски свештеници. Било је руских цркава широм Југославије, али је временом, због одласка дела емиграције и бројних политичких искушења, остала активна једино београдска руска Црква Свете Тројице на Ташмајдану. У њој сте двадесетих и тридесетих година 20. века могли видети Светог Јована Шангајског. У њеном чувеном великом хору пре Другог светског рата певали су Руси, прваци београдске опере. Она је остала стожер руске заједнице у Југославији и Србији, када су се постепено гасила руска удружења и друштва, а друге руске цркве губиле руски карактер. Захваљујући труду и залагању покојног протојереја Виталија Тарасјева црква је сачувана, иако је у послератном периоду било предвиђено њено рушење.

БЛИСКОСТ
Руски светитељи су ширем кругу српских верника постали познати и блиски у последњих стотинак година. Први култ руског светитеља који се временом одомаћио, био је култ Светог Александра Невског, захваљујући руској Војној цркви која је поклоњена Београду и временом постала парохијска црква у најстаријем делу града. Свети кнез Владимир био је познат Србима као крститељ велике Русије. Доласком бројних руских избеглица српски народ се ближе упознаје са руским светима. Велико поштовање одувек је имала руска царска породица. Цар Николај Други био је познат Србима и као покровитељ и као спаситељ који је приморао савезнике да пошаљу бродове српској војсци и народу остављеном на милост и немилост након преласка Албаније (1915/1916). Његово мученичко страдање дубоко је погодило српски народ.

ДУХОВНО СРЕДИШТЕ
Руска црква је временом постала важно духовно средиште српских верника. Данас су међу српским верницима распрострањени култови руских светих, нарочито Светог Серафима Саровског, Светог мученика цара Николаја и царске породице, Светог Јована Кронштатског, Свете Ксеније Петербуршке и Свете Матроне Московске. На дане прослављања ових светих многи српски верници из различитих крајева долазе у руску Цркву Свете Тројце – Подворје Московског патријархата на београдском Ташмајдану.
[/restrict]