RAZORNA SLIKA SAVREMENE TURSKE

Piše Milan R. Simić

Čitaocu je ostavljena za pamćenje priča o uvek izazovnom susretu Istoka i Zapada, slovo o Istanbulu kao gradu priča, gradu sećanja i želja, gradu smrti i neba; priča o tokovima istorije i tradicije savremene podeljene Turske

Pisac oseća svim svojim bićem da u svom književnom prtljagu nema priču nimalo nalik priči koju je spreman da napiše. Pre pisanja pisac („Otkako zna za sebe pisanje ga je ledilo“) odlučuje: nema udaljavanja već samo približavanje stvarnom („Znate li, efendi Samler, da u ovoj zemlji svi valjani ljudi pre ili kasnije završe u zatvoru?“)! I, naravno, na kraju priče, Pisac – književni lik, piščevu stolicu prepušta Eugenu Šuljginu. Tada je pisac Samuel Samler viđen poslednji put. Gubi mu se svaki trag, ne i njegovoj pobedničkoj priči na konkursu za Najbolju pripovetku Istanbula…

[restrict]

Eugen Šuljgin je ruskog, plemićkog porekla, a plemić je i u književnosti, istakla je jednom prilikom književnica Vida Ognjenović. A da je plemić i u književnosti, Šuljgin je dokazao i upravo objavljenim romanom S nekog drugog sveta (prevela s norveškog: Sofija Kristensen). Čitaocu je ostavljena za pamćenje priča o uvek izazovnom susretu Istoka i Zapada, slovo o Istanbulu kao gradu priča, gradu sećanja i želja, gradu smrti i neba; priča o tokovima istorije i tradicije savremene podeljene Turske. Nema uramljene slike stvarnosti bez paralelnog života velikog grada, ni bez verne slike obnovljenog islamizma. Kako će se imenovati paralelni život podzemnog Istanbula, to i nije najbitnija stvar. Pratimo i tragove vizantijskog života, uveravamo se u bogatstvo gradskog života sa stalnim zadahom prošlosti, tajnovitosti i mistike… Zahvaljujući piscu Samuelu Samleru, koji je oduvek želeo da vidi Zlatni rog, uspeli smo da zavirimo i u najzloglasnije turske zatvore i to jeste jedino moguće pravo sagledavanje stvarnosti, bliže približavanje stvarnom ne postoji („Čak sedmorica? Sedmorica mladih, savesnih policajaca? Koji održavaju red i mir? Glave porodice? Zar su čestiti pronosioci slave ove države mogli da učestvuju u grupnom silovanju ove žene u pritvoru, štaviše: mesecima!“). Pisac vlada zapletom priče i vođen je jasnim likovima koji nipošto ne odustaju od svojih budnih snova i vapaja duha za slobodom pa i neka „niko nema poverenja ni u koga. Vlasti nemaju poverenja u svoje građane, građani u državu, država ni u koga…“ – i pokazuje nam, zapravo, razornu sliku savremene Turske koja jeste svet haosa, bola, straha („Živimo u policijskoj državi. Turska se nikad neće promeniti“). Misli se na hapšenje demokratije, stalnim presvlačenjem diktature i jednoumlja, ukidanje slobode govora, progone neistomišljenika i eliminisanje privida njihovog pravednog sveta koji oni svojim prisustvom daju, ali i udaljavaju od stvarnosti. I kao takvi, junaci Šuljginovog romana ubeđeni su da baš oni jesu „nosioci žive istorije“ (Samler će reći Vasilikosu da u njegovoj priči ima nečega što se ponavlja iz generacije u generaciju, poput minijaturne kopije velikih događaja, onih koji čine istoriju), traže rešenje za pristojan život, tumače svoje revolucionarne ideje, ističu problem odgovornosti, neophodnost otpora ideologijama, osećanje za društvenu pravičnost, kritikuju duhovnu situaciju vremena, i ono najbitnije: odsustvo svesti o nestajanju sveta, i sva ta pitanja o slobodi i o „tajanstvenom razlogu slobode“ zapravo jesu rasprave o nepromenljivoj stvarnosti Turske, i iluzijama, ništa drugo! A teško jeste nametnuti sopstveno razumevanje sveta – sve njihove misli su reprize, i sve to u vremenu kada rešenja ništa menjaju u ništa, u vremenu kada je slobodouman čovek stavljen van sveta. I dokle književni junaci sve vreme razvijaju zajedničku temu, Šuljgin koristi njihove priče da bi stvorio drugu priču, tako sve do zaključka, odnosno dokaza da književnost nije nezavisna realnost – i neka ostane protivno jednom od razmišljanja Rolana Barta koji je govorio da literatura nema ničeg zajedničkog sa stvarnošću. Pazi, bogati! Jednog trenutka, Samuel Samler kaže: „Bio sam u Kafkinom predvorju, Selin.“ Razumemo se i nastavljamo zajedno, pisac i čitalac saučesnik, koji je i te kako sposoban da vidi kako stvari stoje, i da razume pisca koji se seća kako je jednom, kao mlad, odgovorio novinarki koja ga je intervjuisala: Obožavam da budem pisac, jer obožavam da budem Bog! I ovo mesto jeste jedno od tvrdih tačaka romana, jer to je trebalo da bude šala, i novinarka je to i prenela kao šalu, ali zapravo je to bila istina, i Samler se tako osećao čitavog života: „Obožavam da se igram Boga… Pre nego što se rastoči i pretvori u nekakav glas, ja sam Boga tako zamišljao, kao čovekoliko biće koje s velike razdaljine posmatra sve ono što mili našom zemljom. A tako sam i ja stvarao svoje likove, igrao sam se sa njihovim pričama kao lutkama.“ I? Tako sve dokle se pisac – Bog (Samler) nije zatekao u Kafkinom predvorju?, u Istanbulu, u kome ne postoji igra sa likovima kao običnim lutkama. Igra je mnogo ozbiljnija, ulog je sam život svih onih koji za sebe kažu (i misle) da su nosioci istorije.           

[/restrict]