проф. др Бошко Бојовић – Будите потомци да бисте били преци (2. део)

Разговарала Биљана Живковић 

Када као народ немате самопоштовања, ви сте у ситуацији самозатирања. Темељ самопоштовања је поштовање сопствених предака и њихових жртава

У другом делу интервјуа за „Печат“ проф. др Бошко Бојовић, угледни интелектуалац у високим научним круговима у Француској, веома цењен у свом отачаству, говори о историјској, и актуелној судбини српског народа у контексту савремених догађања, али и о незаборавним годинама које је провео уз Јустина Поповића.

Постоји ли опасност од самозаборава и затирања српства?

Мислим да је проблем Србије у овој вишенаменској ерозији и то што друштвени корпус нема ни стратега, ни стратегију. Што не зна ни куда иде, ни чему тежи. Које јој је опредељење, мотив, пут, методологија? Куда, како доћи до одређеног циља? Како остварити своју вољу, своје право, своју аспирацију? Некада је, кажу, важнија воља него оно до чега се стигло. Да ли постоји опасност од самозатирања? Када као народ немате самопоштовања, ви сте у ситуацији самозатирања. Темељ самопоштовања је поштовање сопствених предака и њихових жртава. Уосталом, то раздваја људски од животињског света. Дужност сећања и поштовања предака. „Будите потомци да бисте били преци.“ Без самопоштовања нама ни поштовања различитости.

[restrict]

Колико је важна самоспознаја?

На синтагму „Спознај самога себе“, Сократ даје одговор: „Сад знам да ништа не знам.“ Позната је и Његошева мисао: „Човјек чојку тајна је највећа.“ Сократ је више окренут самосвести, Његош односу међу људима. При том су Сократ и његови следбеници иницијатори филозофије човека и друштвене заједнице. Без самосвести нема опстанка заједнице, човек је друштвено биће чија равнотежа и трајање зависе од смисла и осмишљавања, што је веома блиско вери схваћеној у ширем значењу. Почев од јединке друштва, брачне заједнице ако се урушавају, нарушавају вредности на којима се заснива друштвени договор, све до губитка спона које људе спајају, тада социолози говоре како им измиче предмет њиховог проучавања. Људско друштво је тада атомизовано, и то се још назива деструктурацијом. Медији масовне акултурације и меркантилне вулгаризације, слично као и јавни демагози, баве се инфантилизацијом публике, естрадним глуматањем, све до вређања људске интелигенције. По Клоду Леви-Штросу, антропологу, оснивачу структурализма, наша цивилизација нас све раније изводи из детињства а све касније се излази из адолесценције. Уз тежњу да тај прелазни период постане најдужи део људског битисања. Естрадни самозванци, масмедијске торокуше, неизбежни менаџери, самопроглашени политичари се надмећу демагошким пренемагањем, фаланге политичке коректности оспоравањем вредности, банализацијом и заглупљивањем за туђ рачун. Омиљена парадигма српске модерне је, тако, негирање такозваног Косовског мита. То је једна од најчешћих легитимација политичког и идеолошког конформизма. Претенциозна и површна демистификација умишљених полуобразованих старих и нових комесара у служби увек истих комесаријата. Иста мета – исто растојање, са неизмењеном узрочно-последичном резултантом. Као привидни антиподи, зајапурене патент-патриоте, превејани националромантици и неуморни наратори завере, све у духу филозофије самооправдања, нациоцентричне ксенофобије и бесловесног оптимизма, само су лице и наличје исте психологије паланке на линији од апологије до негације сопствене регресије и самодовољности, антинационал комунизма и национал – увек чеда истог изма. Питање је шта је с онима који не припадају овим привидним опонентима, ако их има? Бар да су немушта већина.

 

Кажите нам нешто о личности Александра Симовића. Припремате друго издање књиге „Александар Аца Симовић (1889–1945), индустријалац, хуманиста, ’народни непријатељ’“.

Александар Симовић је био знаменити индустријалац, са изузетном патриотском мисијом, Солунац, хуманиста, српски задужбинар, којег су комунисти стрељали, оставивши његову породицу, конфискацијом имовине, без ичега. Симовић је прошле године рехабилитован. У Србији је, за разлику од других околних држава, реституција условљена рехабилитацијом. Чиме се на тај начин легализује ратно законодавство преких судова!? Постоје индиције да је то било антидатирано суђење, што значи да је он прво убијен, а да му је после суђено. А зашто је осуђен? Осуђен је због имовине. То је било потребно због конфискације његове целокупне имовине, која је била заиста велика. Наследницима се намећу високи трошкови експертизе, што је својеврсна уцена. Постављају се немогући законски и неформални захтеви, све у циљу да се обесмисли постојеће законодавство донето под притиском ЕУ захтева и нормативе „без алтернативе“. Све у циљу очувања „револуционарних тековина“ којих се верни следбеници „лика и дела“ слепо држе „као пијан плота“, насупрот супротној препоруци њиховог великог вође, „највећег сина…“ и неумрлог узора.

Приватизација конфискованих и национализованих некретнина, легата и задужбина је финални чин правног вакуума и негације основних људских права. Имовинска права, као и злочини против човечности не застаревају. Превазилажење ауторитарне прошлости и терора једнопартијског тоталитаризма остаје најважнији услов за успостављање правне сигурности, без које нема цивилизованог друштва и стабилне државне заједнице.

За целу Србију и за стотине хиљада оштећених у време мрака комунистичког једноумља издвојено је свега две милијарде евра. Где је ту повратак на правну сигурност? Све указује на то да само интернационализација, преко међународне арбитраже и експерата, све до ангажовања агенције за ревизију може преостати као последња инстанца. Али тада ће све отићи много даље него што се може сагледати. Хуманиста и патриота, носилац Албанске споменице и француске Легије части, Александар Симовић не може бити само судски рехабилитован. Неопојне кости немају мира. А реч је о десетинама хиљада убијених без суда, због имовине, из 600 тајних гробница комунизма. Чак су забрањени ексхумација и обележавање гробница! Замислите земљу која почива на тајним гробницама! Чему да се нада? Каквој будућности? Злочин над хиљадама недужних цивила чија се имовина крчми и приватизује, продаје странцима и криминалцима, у циљу системског репродуковања наслеђене номенклатуре.

 

Постоји привилегован моменат у вашем животу. Били сте блиски с Јустином Поповићем. Ава Јустин и ви!

Некад анегдотски кажем да сам био његов самопрокламовани шофер. Седамдесетих година сам живео између Париза и Београда. За време студија боравио сам често у Београду. Аву Јустина сам упознао 1971. Одвео ме је пријатељ Милан Крајиновић из Париза који је тада био чтец у српској цркви, сада великосхимник, отац Симеон на Каруљи, на Светој Гори. Сећам се, у „Политици“ у наставцима су објављивани текстови о Светој Гори. Такви текстови су у то време били преседан. Читајући о томе у Паризу, одлучим: „Идем на Свету Гору.“

Крајиновића сам срео у време када се спремао за Србију. Заједно пођемо. На Духове 1971. стижемо право на литургију у Нови Сад, а потом продужимо у манастир Ћелије. И тако упознам Аву Јустина. Ускоро ми у Ћелијама дају да читам житија светих, сећам се, житија Свете Марије Египћанке.

Ава Јустин је дао последњу причест моме оцу Илији, који се упокојио крајем те године. Касније је дошао у Београд да крсти моју ћерку Иконију, 1974. године.

Одлазио сам код Аве Јустина уочи великих празника на исповест, и остајао по неколико дана. Он је, зна се, ретко где могао да иде, јер му је кретање владајући комунистички режим ограничавао у страху од ширења његовог утицаја у Цркви и у народу, нарочито међу интелектуалцима, од којих су неки, упркос свему, одлазили код њега. Постао сам приврженик и пријатељ манастира Ћелије и са радошћу сам одлазио код Аве. У манастиру су имали неки стари аутомобил, у распадујућем стању. У то време био је и покушај неког атентата на Аву Јустина, исценирана саобраћајка. Пошто сам имао солидан аутомобил, стране регистрације, предложио сам да га возим када год треба негде да путује. Разуме се, он је ретко излазио из манастирског круга. У извесном смислу, то је добро дошло, јер је за то време написао велика дела под окриљем манастирског мира, свакодневне литургије и умне молитве срца.

Сећам се, возио сам га у Београд код Вранкића – сада покојних Олгице и Пере, људи аврамовског гостопримства како их је Ава називао, у њиховој кући у Цара Уроша 7. Тако и код његове сестре у Лесковац, једном у манастир Ђунис, а најчешће смо ишли код владике Василија у манастир Жичу. Владика Василије је, иначе, био ученик оца Јустина. Био је један од најутицајнијих архијереја и наследник владике Николаја у Жичи, па и у српској Цркви. Присуствовао сам богомољачким Саборима са Авом Јустином у Жичи. Одлазили смо и код владике Јована Велимировића у Шабац. Правили смо неколико пута и велики обилазак српских манастира. Трајало би то по недељу, некад и до 10 дана. Обилазили смо наше највеће манастире, гостовали у Призрену код потоњег патријарха Павла, обично су са нама ишле ћелијске сестре или неко од Авиних пријатеља из Грчке. Тако смо стизали и до светиња по Црној Гори, све до Котора…

 

Ава Јустин уживао је велики углед у духовном животу околних православних земаља. Да ли је имао контакта са црквеним великодостојницима из окружења?

Када је, приликом званичне посете Југославији, у Патријаршију допутовао архиепископ Грчке, тражио је од патријарха Германа да види оца Јустина. Патријарх Герман није имао куд, иако није волео оца Јустина. Морао је да удовољи високом госту грчке цркве. Као једна врста опозиције у СПЦ, отац Јустин није остајао дужан патријарху Герману. Сећам се једне ситуације: служио се молебан у Цркви Светог Марка, возио сам Аву који је био позван да присуствује том молебну на тражење архиепископа Грчке. Милиција је била збуњена видевши велики луксузни аутомобил са страним таблицама који је могао бити и део делегације, а ја сам ту околност искористио да први станем испред улаза Маркове цркве, отворим врата аута, и пропустим Аву, да уђе први у цркву! Пре патријарха Германа! Патријарх је, иначе, био одлучио да Патријаршија објави једно од најважнијих Авиних дела, Житија Светих у 12 томова, под условом да буде без имена аутора. Ишли смо и у Лелић на парастос владике Николаја, што је било супротно „морално политичкој подобности“ (тадашњи термин за политику коректност), одмах потом ми је полиција одузела пасош, Савезна УДБА ми је годину и по дана држала пасош, иако ми је породица остала у Паризу. Нисам заборавио удбаша који ми је одузео пасош, уцењивао ме и претио ми, потом сам био позван на регрутацију, иако сам имао решење ЈНА за одлагање војног рока. Вратили су ми пасош тек на интервенцију „Амнести интернешенела“. Тражио сам образложење… није било образложења, дискреционо право је давало најшира овлашћења органима репресије! Рекли су ми да ће сваки мој корак бити под контролом, што је дуго и био случај…

Једном смо путовали владика Атанасије, два Грка, од којих познати иконописац Лепура, Комен Бећировић, угледни сарадник „Монда“, и ја. Сећам се да смо од аеродрома до Ћелија путовали пет сати и да су нас заустављали пет пута. Били смо тада привођени, саслушавани, као криминалци… Био сам тих година редовно праћен, прислушкиван, обављали су такозване тајне претресе мог стана, украли златнике са крштења мог сина. Нимало пријатна прича. Једно од тежих саслушања са провокацијама и застрашивањем имао сам у СУП-у Смедерево. А због чега? Због Аве Јустина, који је био сматран државним непријатељем број један, бар из редова СПЦ. Кад сам 1977. био приведен у СУП Ваљево, саслушавали су ме само начелници, свих служби, после разговора са начелником ДБ-а схватио сам да они сами немају ништа против Аве, него да морају да испуњавају налоге одозго. Причао ми је владика Јован Велимировић, једном када је дочекивао руског патријарха Пимена на београдском аеродрому, у име патријарха Германа. Питао га је Пимен: „Да ли вам онај Јустин још увек прави проблеме?“ И КГБ је био упућен у проблем непослушног архимандрита Јустина.

 

Како је на те околности реаговао отац Јустин Поповић?

Ава им је говорио: „Ви радите шта хоћете, не бојим се за свој живот. Верујем у Бога и у њега се уздам.“

Све је то записано у његовом житију. Ава Јустин се није мирио са расколом Македонске цркве, и још мање са расколом цркве у Америци. Томе се отворено супротстављао. Одржавао је неке контакте са владиком Дионисијем, био је свестан да је раскол највећа несрећа која може да погоди једну цркву. Ава је сматрао је да је за то крив Герман и, наравно, тадашњи комунистички режим. Жигосао га је у говорима, ја сам први почео да снимам Авине беседе (касније и једине видео-тонске снимке са камером Супер 8 мм). И не само то, оцу Јустину је било строго забрањено да долази у Београд за време Архијерејског сабора. Сматрало се, пошто је имао велики утицај на своје ученике и друге архијереје, да чак представља нешто као неформални опозициони Синод СПЦ.

 

Кажете да је у свету Ава имао великог утицаја и да сте се у то више пута уверили.

Када сам одлазио на Свету Гору, једном се сусретнем за заиста светим старцем и гласовитим духовником Пајсијем. Дођем код њега као студент с 20-ак година, а он паде ничице преда мном. Ја се готово уплаших, устукнух, збуних се. А старац Пајсије ми каже:  „Не клечим ја пред тобом него пред оним од кога ти долазиш.“

Када је Ава умро, сећам се старца Софронија (ученика Св. Силуана Светогорског), великог духовника и мисионара, који је водио угледни манастир у Есексу (Енглеска). Мене задуже да јавим старцу Софронију да се упокојио Ава Јустин. Старац је тада био у поодмаклим годинама. А он ми каже: „Е, мој синко, не знаш ти кога смо изгубили.“

 Био сам често са Авом Јустином око осам година, кажем: „Знам, знам…“ „Не знаш. Таквих никада није било много, а сада их више нема, нити ће бити више таквих људи.“

 

Какав је био Ава Јустин са вама у непосредном контакту?

Био је спонтан, природан и ведар човек. Више је питао, него што је говорио. Нарочито је волео да разговара с младим људима. Говорио је: „Зато што је млади човек поставио најважније и најзахтевније питање Христу: Господе, шта да радим да бих стекао живот вечни?“ Обично би нас посетиоце и пријатеље питао, започињући разговор: „Чиме се хвалите?“

Наравно, говорио нам је о томе шта није добро или шта је потребно чинити, као и на који начин. Као на пример: „Добро није добро ако није учињено на добар начин.“ Али када су животне одлуке у питању, није он уместо нас одлучивао. Помагао ми је, или помагао нам је да се сами изборимо са својим недоумицама. Колико знам, тако је радио и са осталим својим ученицима, монасима… Све их је много волео и молитвено бдео над њима. Био је човек веома топле душе. Сећам се, једном сам га возио за Свилајнац. Ава пролази и гледа како неки младић проси. Видимо да младић нема пола руке… а Ави… теку сузе. Имао је тај дар суза.

 

Шта никада нећете заборавити у годинама које сте проводили уз оца Јустина? Колико се он урезао у ваше срце, колико је утицао на вас и ваше животно опредељење?

Готово ниједан моменат проведен с Авом не могу да заборавим. У великој мери је утицао на мене, као и на многе који су га посећивали. Готово је немогуће да такво биће, такав духовник не прожме цело човеково срце и душу. Понешто од тога сам записао, колико знам и неки други студенти су своја сећања на Аву записивали. Мој добар пријатељ и кум, који живи у Женеви, Бернар ле Каро, православни Француз, који одлично говори шест језика, српски, руски, грчки, немачки, енглески, ускоро завршава житија Аве Јустина на француском језику! Поред дела владике Атанасија, биће то друго велико житије Аве Јустина. Бернар је написао и житије Св. Јована Шангајског на француском. Познавао је и Св. Јована Шангајског. Бернар је пре мене упознао оца Јустина. Прешао је у православну веру. Објавио је више књига о светим људима, преводе светих отаца…

Памтим Авине речи, мисли, ставове. По мом мишљењу, он уопште није био онакав каквим желе да га представе. Ава је ценио искрену веру сваког човека и није био искључив и строг како неки мисле, иако није штедео црквене великодостојнике којима је приписивао многе недостатке. Сећам се да је у неколико наврата говорио: „Ја се клањам до земље пред вером сваког побожног католика.“ Али зато папу није могао да оправда. И не само папу! Критиковао је и наше епископе, чак једном и патријарха Павла. То, уосталом, пише и Бернар ле Каро. Ава је тенденциозно представљен као радикални догмата, строг и искључив. Није био за компромисе са режимом, нити са Ватиканом, нити са англиканцима, у том смислу био је непоколебљив. Његов критички став се односио на црквени хијерархију… али не и на обичне вернике, људе је волео и имао разумевања за њихове мањкавости. Био је широких схватања према обичним људима и веома толерантан, посебно према богомољцима који су му долазили, као и према студентима и интелектуалцима који су га посећивали. Први пут када сам отишао код Аве, упознао сам Милана Кашанина, Владету Јеротића, касније и друге угледне интелектуалце тога времена. Био је светао лик који је одударао од свега што се могло видети у тадашњем свету, друштву, па а и у цркви. Снимио сам филм о Ави, неких 15 минута за Бадње вече у Ћелијама, и Аву Јустина у разговору са владиком Атанасијем Јевтићем. Било је речи о Авином животном делу „Православна философија истине“, које је тада било у штампи, владика Атанасије, тада јеромонах, жестоке нарави, види се и на том снимку, пресеца Аву, али је Ава је био тих, смирен, благ. Кротак. Речју, човек благодати. Памте се његова богослужења. Сузе је ронио због судбине српског народа. Он није био из епске средине, потицао је урбаног миљеа, из Врања. За разлику од владике Николаја Велимировића, није имао епски менталитет, али је дубоко доживљавао судбину српског народа, лио је непресушне сузе уз молитву у олтару, састрадавао је са народом. Луцидно је сагледавао опште стање и умео да каже: „Ми смо најодговорнији, ми попови и владике, за садашње стање нашег народа.“

 

Ава Јустин је имао утицај и на друге конфесије…

Седамдесетих година питао ме је један познати језуита у Паризу, је ли могуће да су у Србији дешава велики духовни препород? Знао је готово све о Ави Јустину. У то време је „Глас концила“ из Загреба објавио серију текстова под насловом „Исус у Шумадији“. Повод су били богомољци, последњи изданци народног покрета предвођеног између два светска рата Николајем Велимировићем. Аутор тих текстова Томислав Јанко Шаги-Бунић одлазио је на њихове заједничке молитве. Били су импресионирани хрватски либерални католици виталном духовношћу те народне заједнице. Заправо, то су били последњи дамари сеоског јеванђељског покрета, позни одрази руралног друштва које нестаје. Сеоске патријархалне цивилизације која нестаје не само у Србији. Данас знамо у каквом је положају наше село. Грчки урбани богомољци препородили су се преузимајући утицај Аве Јустина. Када је Петар Врањкић ишао на Метеоре, тада је тамо било велико братство окупљено око старца Емилијана, великог теолога и духовника. За вечером, Вранкић у здравици изрази захвалност мајци цркви од које смо примили православље, а игуман Емилијан му на то каже: „То је тачно, али цела је истина да сте и ви, Срби, нама Грцима, помогли да обновимо православље у Грчкој захваљујући Ави Јустину и његовим ученицима. Стога и ми вама дугујемо вечну захвалност.“

 

По чему се разликовао од других?

Отац Јустин је имао пророчки формат, био је пророчког кова, живог свеца. То нисам ја измислио, то је рекао и написао Александар Солжењицин, кога сам срео у Паризу 1975, заједно са митрополитом Амфилохијем и Комненом Бећиревићем, и који му је послао књигу са посветом „Пророку нашег времена“. Солжењицин, кога су неки на Западу сматрали својеврсним пророком оног доба! Авина молитва за наш народ је била: „Боже, смилуј се многогрешном и многострадалном роду српскоме.“ Код осталих се ово многогрешном негде успут изгубило. Шта то значи код Аве? Неутољива жеђ за молитвом и насушна потреба за покајањем. „Покајте се и узрастајте у висину раста Христовог.“ То је оно што се временом губи до самозаборава а по чему се Ава Јустин издвајао и тада и сада, поготово.

Настало је потоњих деценија неко демагошко, националромантично, егоцентрично, популистичко и сентиментално православље, оно за које је појединац ништа у односу на колективитет – за које није узор Ава Јустин. Као онај који је у стању да жигоше прво слабости свога народа, само такав човек може имати обележје пророка, визионара и духовног показатеља. 

[/restrict]