Печат недеље

Захар Прилепин

Не, Дима, тако неће бити

Неопходно је да ме или што пре убију или да ме згазе у гомили или насамо. Пошто су се накоментарисали, притајиће се и чекати. Сачекаће сат-два, а онда поново искочити.ахар Прилепин неће више одлазити у Донбас као ратни извештач и саветник председника ДНР Александра Захарченка, и враћати се у домовину с хрпом папира, белешкама, скицама фронта, разговорима са ополченцима, узвикујући усамљен на интелектуалној сцени Русије да дешавања на истоку Украјине нису туђ рат. Највећи савремени руски писац, по угледу на Лава Толстоја, Николаја Гумиљова, Константина Симонова и Јевгенија Долматовског, окачио је пушку о раме. И остаће у Донбасу. Као заменик командира једног батаљона армије ДНР. Са чином мајора и искуством стеченим у чеченском рату. Жива мета којој украјински блогери предвиђају страшан крај. Њима, као и руској либералној елити, Прилепин се обратио кратким записом:

[restrict]

Матвеј Ганапољски се унапред обезбедио: Прилепина ће убити његови, а све ће свалити на Украјинце. Па наравно! Кога је то садашња украјинска власт наручивала, кога су то замајдански активисти убијали! Зар је било тога!

Посебно је дирљив моменат када ми Ганапољски саопштава да рат није играчка. У ком пуку сте служили Матвејев? На ком положају? Може ли се било шта прочитати из ваших ратних мемоара?

Карактеристично је што Матвеј није говорио о „играчки“ када је њихов оперски певач из града Париза допутовао да поратује у зони АТО и ухватио свој метак. Он је пред камерама показивао фотографију певача и тражио да Украјинци масовно оду у ту исту зону АТО како би се обрачунали са сепаратистима.

Матвеј, откуда такви двојни стандарди, побогу човече?

А Димка Биков? Дима Љвович, наш Биков, једноставно предиван. Рекао је да ја очекујем од њега коментаре, а он неће, неће, неће коментарисати. А онда, одбијајући да коментарише, накоментарисао је пун камион, па и приколицу приде.

Каже, ако Прилепин одустане од својих ТВ емисија и презентације нове књиге, и у Донбасу му се изгуби траг – значи то је поступак. А ако не, онда је то нешто друго.

Ах, Дима. Како би било добро кад мене не би било, него бисте били само ви, и говорили, говорили, говорили, писали, писали, писали, говорили, говорили, говорили, држали предавања, презентације, ишли на турнеју по градовима, писали колумне у часописима, фотографисали се у мајицама „И ја сам Шарли“, „Ја сам Авдвејевка“, „Ја сам пупак земље“, наступали на радију, пунили огромне хале и на све гледали с висине. Тако као ти.

А ја да седим у рову и не сметам. Како би ме ти снисходљиво похвалио.

Не, Дима, тако неће бити.

Мој ауто путује три сата из Доњецка у Ростов и још сат и по лети авион до Москве. Хоп, и ја сам код вас. Ниси очекивао? А ја сам дошао, кувај чај.

Батаљон је, замисли, као и свака, да кажемо, школа, или дечји вртић, тражи више ванбуџетских дотација. Наша буржоаска елита није посебно примећена у жељи да спонзорише отпор у Донбасу, зато неке ствари морамо чинити сами, својим новцима. Моја плата као заменика команданта батаљона је 20 хиљада рубаља, а ја је, само што је добијем, одмах проследим. Но само за батаљон, али потребно је отприлике сто пута више сваког месеца.

Тако да ја нећу затворити програме, извини. Имам довољно и шлемова и панцира.

Још сада имам милион и по налога за помоћ многодетним породицама, болесницима, породицама погинулих бораца, деци Донбаса – тиме се такође треба бавити и ја ћу се бавити и чак од тога нећу правити тајну.

Још сам замислио и огроман рок фестивал у Донбасу, за помоћ Донбасу и ја ћу то учинити.

Ако не буде следећег заоштравања. Ако буде заоштравања, бавићемо се њиме.

Код нас је много посла и сви имамо довољно посла. Ми вас нећемо оставити да сами играте на тој пољани, ма колико то желели.

Чак и Бестужев-Марлински је смислио да своје повести које је читала цела Русија пише са Кавказа, а Толстој је „Севастопољске приче“ писао на Криму, а Симонов је лутао тамо-амо, па зар ћу ја вас заборавити, неразумни?

Има још мноштво украјинских посланика који су ми здушно пожелели скору погибију, клупу у Хагу и уједно послали петицију са захтевом да се уведем у санкцијски списак.

Ово се, узгред, може и остварити.

У иностранство ме у последње три године нису нарочито ни звали, а могу и да не дозволе уопште. Биће Матвеј, Дмитриј и још некакав следећи Волођа да тамо без мене о мени расправљају.

Или да игноришу. Никако да дочекам да ме они на крају почну игнорисати. Као што ја и заслужујем.

Али то се неће десити, нажалост.

Ево шта ће бити. Ганапољски ће као и раније говорити да сам ја „руски фашиста“.

Биков – о томе како ја „умешно користим пи-ар технологију и позирам пред камерама“.

А остали ће добацивати.

На пример, ако ми се деси нешто лоше, онда ће Матвеј испричати о томе како „пси умиру псећи“, а Дмитриј – о „закономерном резултату“ и некакву тамо „лажност иманентних веза“. А Волођа о Аркадију Гајдару још једном. И „разочарање“.

Ја имам само један и прост одговор: нећете то дочекати.

… Узгред, умало да заборавим: три десетине аналитичара су већ отписали да су Прилепина извели на сцену да би намамљивао „топовско месо у Донбасу“.

Журим да вам саопштим да је структура батаљона у коме служим – пуна, исто као и структура пука. Нама нико не треба, сами ћемо се прехранити.

Међутим, ако Матвеј са друговима дође да се преда – послужићемо им тањир супе.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *