Ослобођена мисао Владимира Вујића

Пише Драган Хамовић

Аутор студије Тржиште или храм Владимир Димитријевић. је, у целини, читав међуратни духовноисторијски фон дао са широким познавањем, нарочито кад је реч о моментима турбулентним и трагичним и околностима променљивим и противуречним. Импонује савладан корпус коришћене литературе, не само из философско-књижевне и блиских области, али и њена актуелност

Студија Тржиште или храм, с поднасловом „Становиште Владимира Вујића“, представља средишњи део одбрањене докторске радње Владимира Димитријевића. Изван корица ове књиге су Вујићева биографијa и сегмент о његовом књижевнокритичком раду, те се надамо и њиховом објављивању. Димитријевићево истраживање показује колико је наша слика о прекретном периоду српске књижевности и културе између два светска рата још увек недостатна, колико је, поред свих познатих накнадних открића тадашње „утуљене баштине“, остала у власти идеолошки прекројене верзије, деценијама потуране као једина важећа. У тој слици, до пре четврт века, није било места ни за Слободана Јовановића – који је рат провео у савезничком Лондону, а не у Берлину или Загребу – али ни за круг истакнутих књижевних аутора и интелектуалаца, који нису били на страни победника једне велике и мрачне ратне игре.

[restrict]

ПОБЕДНИЦИ СУ ПРОЈЕКТОВАЛИ И ПРОШЛОСТ А победници су пројектовали не само будућност него и прошлост српске културе. О таквом стању сведочи реакција Зорана Мишића на осиромашену слику међуратне књижевности коју је 1951. године понудио Велибор Глигорић, истакнута фигура ране идеологизоване критике философског писања Владимира Вујића, у оно међуратно доба када је могло бити јавне идејне поларизације, за разлику од поратних година. Мишић је у тексту „Нека критичари проговоре и о литератури“ упозоравао: „Нека критичари не цепају тако олако странице из историје наше литературе […] на томе послу откривања нових путева и нових изражајних могућности сви су понешто допринели, и напредни писци и представници грађанске литературе.“ О тако чему је овде и реч. Једна од истргнутих страница припада имену и делу Владимира Вујића, философског писца, књижевног критичара и преводиоца.

Владимир Димитријевић је, у целини, читав међуратни духовноисторијски фон дао са широким познавањем, нарочито кад је реч о моментима турбулентним и трагичним и околностима променљивим и противуречним. Импонује савладан корпус коришћене литературе, не само из философско-књижевне и блиских области, али и њена актуелност. Али то Димитријевићевом читалачким пратиоцима није изненађење. Он је свој замашни истраживачки подухват, делимично обелодањен у књизи Тржиште или храм, предузео у часу пуне интелектуалне зрелости, а након две деценије врло продуктивног рада. Његово умно деловање, иначе, није лако уобручити у фаховске и академске оквире. Много је тога написао, објавио и приредио, далеко више прочитао, много кога подстакао и усмерио, подбунио и разневио, у акцији заснованој на рехабилитацији и примени православне тачке гледишта унутар разуђеног простора духовних кретања и идеолошких сучељавања током двадесетог века, до дана данашњег.

Важно је истаћи да је Владимира Димитријевића пут до бављења интелектуалном фигуром Владимира Вујића водио кроз изучавање Момчила Настасијевића, по трагу свога великог професора Новице Петковића. Настасијевићево дело је тематско подручје којем се Димитријевић вишекратно навраћао, с тим што је, на пример, у књизи Светац српског језика (2011) тежиште пренео на рану рецепцију његове књижевности, односно на опис књижевног и духовног круга окупљеног око наводног „пустињака у граду“. Како се подробније сазнавало о Настасијевићу и његовом окружењу, све мање је имало основа уврежено одређење да је песник Пет лирских кругова и приповедач Из тамног вилајета издвојен из епохе, узбуркане и превратне. Промаљао се, тако, Настасијевић као истакнута појава једног моћног тока, при чему је раскид с претходном књижевном епохом за њега значио покушај стварања модерне књижевности уроњене у национално тло, сагласно најактуелнијим тежњама међуратног раздобља.

 

ПОБОРНИК НОВОГ ХУМАНИЗМА Вишестрана интелектуална појава Владимира Вујића је, у томе контексту, веома значајна и недостајућа за потпунију слику. Близак Винаверу по неким основним мисаоним координатама, оличеним у јаком импулсу бергсонизма, Вујић је, у овом истраживању, представљен као поборник нове „философије живота“, „неохуманиста“. Једна од главних мета била му је, поред одбацивања рационалистичких основа нововековне мисли, епохална превласт технике. Али не технике као старе човекове помоћнице, него као лошег господара и покретача убрзане дехуманизације. Димитријевић је овде скренуо аналитичку пажњу и на Вујићев текст „О савременој уметности“, објављен 1928. у Летопису Матице српске, у којем излаже становиште да модерна наука служи техници, односно вољи за моћ, док се уметност опире господарењу технике. И то није српски регресивни отпор с културне периферије, показује Димитријевић, него израз моћне струје мишљења европских духова Вујићевог времена, између два светска рата. Вујић је сасвим оновремен, наглашава аутор студије Тржиште или храм. Друга важна епохална тема је и критика европоцентризма и романогерманског културног егоцентризма, који је и данас, с донекле упоредивих позиција (окцидентализам), подвргнут критици и деконструкцији. На књигу Нови хуманизам (1923, склопљену заједно с Првошем Сланкаменцем), Владимир Димитријевић указује као на „манифест новог начина мишљења“, уз тврдњу да „није значила мање од програмских текстова Милоша Црњанског, Станислава Винавера, Тодора Манојловића“. То је нарочито јасно ако с поставкама Новог хуманизма самеримо књижевну мисао и праксу Момчила Настасијевића. У средишту Димитријевићеве пажње налазе се есеји из књиге Спутана и ослобођена мисао (1931), у којој Вујићева духовна еволуција, заснована на Џемсовом прагматизму и Бергсоновом интуиционизму, Унамуновом кихотизму („Кихотизам у нас је, дакле, идење ка себи и ка своме, и борба против уплива умируће фаустовске културе, која је надасве техничка“), врхуни у концепту ослобођене словенске мисли и потребе за уобличењем самосвојне модерне јужнословенске културе: „Мешавина западно-источних елемената је немогућа, јер ни Запад и Исток каквих их замишљају неупућени не постоје. Да ли је могућа синтеза? Да, али ако се под њом не подразумева свесни синкретизам, него органски развој […] Наша културна историја мора се изучити да би се у њој нашло надахнуће за оно што предстоји. Једини извори нове културе могу бити народни извори, протумачени на нови начин.“ У светлу таквог приступа постају нам јаснија поетичка исходишта, па и остварени домети наших водећих модерниста, Црњанског и Растка Петровића, Винавера и Настасијевића, или Дединца и падају у сенку школски једнолинијски стереотипи о раздобљу авангарде.

Димитријевић се циљано осврће на Вујићеве прилоге у три важна часописа свога доба: на радове у Српском књижевном гласнику, пре свега философско-критичке, те у Народној одбрани и Идејама, где наступа с амбицијама културног аналитичара из година изразите националне дезоријентације и гласноговорника „новог национализма“. Нови националисти су, према Вујићу, дужни да се „ослободе илузија о Западу који верује у наводне социјалне, хумане и моралне циљеве разних интернационала“, јер „Запад више не стреми просвећивању, него заузимању туђих простора и тржишта“. Као што видимо, уочавање расцепа између западних вредности и западних интереса, представља давнашњи увид о којег се и даље упорно оглушујемо.

 

ОД ШПЕНГЛЕРА ДО СВЕТОГ САВЕ Тежишно теоријско упориште за Вујићеву пројекцију еманципованог културног развоја једног напокон ослобођеног народа била је утицајна Шпенглерова Пропаст Запада, коју је и превео на српски, али и други западни, те руски и српски аутори. Слику духовног контекста којем је припадао Вујић, по дијахронијској дубини и савременој ширини, Димитријевић даје са сувереним познавањем једног, у знатној мери, у нас идеолошки потиснутог крила европске мисли. Аутор даје кондензован и вишестран преглед идејних превирања модерног доба, што чини посебну вредност студије, чиме се Вујићева становишта уводе у припадајући епохални контекст, оцртавајући при том и галерију интелектуалних портрета битних за разумевање Вујићевих становишта (Божидар Кнежевић, Владимир Дворниковић, Владимир Велмар-Јанковић, Милош Ђурић, Ксенија Атанасијевић). Иначе је импресивна овде предочена теоријска позадина од утицаја на обликовање мисли Владимира Вујића, који се, у области књижевности и културе, залагао за „модернизацију без вестернизације“, без колонијалног односа између култура великих и малобројних народа, за словенску мисао, уз уверење да је „нужан наш глас, аутентично домаће стваралаштво, које једино кроз самосвојност може дати допринос светској књижевности“. Владимир Димитријевић разматра руску и српску алтернативу коју је требало поставити сагласно шпенглеровској глобалној дијагнози. Као културни идеолог светосавља, и аутор данас распрострањене идеје о парадигми „два бекства“, Растковог у манастир и Доситејевог из манастира, Вујић настоји да обнови у јавној свести изворни духовни лик српског просветитеља, наспрам повесних изобличења како доситејевског („панонског“), тако и његошевског („динарског“) православља.

На примеру Вујићевог рада и доприноса, који је веома информативно и прегледно приказан у студији Владимира Димитријевића, можемо се изнова посведочити шта нам је све базично и упућујуће било закинуто и неукључено у модерну културну самосвест. Колатералну корист овог истраживања представља Димитријевићево враћање Вујићевих текстова у читалачки оптицај: обнављањем издања Спутанe и ослобођенe мисли и приређивањем избора радова Од Шпенглера до Светог Саве (2013), доскора расутих у међуратној периодици.

Владимир Димитријевић, обухватним разматрањем и респективним пртљагом знања од значаја за изабрану тему и епоху попуњава велику празнину у нашој затеченој културноисторијској свести, одвише дуго формираној према следећем моделу: примат над модерношћу и прогресом имају носиоци леве оријентације, а они који су им опонирали, без разлике, били су жигосани као конзервативци и мрачњаци, без обзира на супериорну теоријску подлогу и актуелност погледа. Једноставно, такви што се нису приклонили победницима оне велике и страшне историјске игре, били су, особито кад је реч о српским губитницима, одстрањени из видокруга више потоњих генерација. Студија Тржиште или храм једног од њих сада враћа на велика врата, као вишеструко подстицајног аутора, који је увео у нашу књижевност и мишљење о култури многа и данас жаришна питања и на њих понудио образложене одговоре.

[/restrict]