НИ МИНХЕН, НИ ЈАЛТА, НЕГО ВАШИНГТОН

СПОЉНОПОЛИТИЧКИ ПРАВАЦ ПОЉСКЕ

Пише ЗОРАН МИЛОШЕВИЋ

Шеф пољске дипломатије Витолд Вашћиковски представио је 9. фебруара документ о стратегији спољне политике своје земље у будућности. Поред општих места о ЕУ, интеграцијама региона и слично, налази се део који говори много о томе шта пољска елита заиста жели – размештање стране војске на својој територији, односно окупацију

Сумирајући досадашње „успехе“ и указујући на достигнућа која жели да оствари у футуру, министар спољних послова Пољске Витолд Вашћиковски пред Скупштином је навео ствари које би пре деловале као програм Видкуна Квислинга из априла 1940, него високог функционера једне слободне и независне земље. Према његовим речима, „главни успех“ пољске дипломатије је размештање армија САД и НАТО на територији његове земље, а стратешки приоритет за будућност је јачање тог војног присуства, што укључује и изградњу америчке базе противракетне одбране у близини града Редзиково, као и размештање америчких борбених авиона у базама у близини Ласка и Повидза. Поред тога биће организоване и заједничке војне вежбе армија Пољске и САД, укључујући и маневре тенковских јединица. Министар спољних послова Пољске је истакао да је један од главних задатака његовог министарства заправо „лобирање за присуство иностраних армија на територији Пољске“.

[restrict]

БАУК ЈАЛТЕ Представљајући овај стратешки документ, Вашћиковски је посланицима рекао да Варшава неће признати међународни поредак у којем би Европа била подељена на „зоне утицаја“. „Никада више ни Минхена ни Јалте!“, резимирао је министар.

Зашто су, дакле, за Пољску Минхен и Јалта баук?

Помињући Јалту, министар је желео да подсети на поредак после Другог светског рата који су на конференцији у Јалти 1945. године договорили Стаљин, Рузвелт и Черчил, тј. када су разграничене „зоне утицаја“ у Европи између Истока и Запада, а дефинисане су и нове границе Пољске. На Истоку она је лишена раније окупираних делова територија у Западној Украјини и на Западу Белорусије у замену за територије одузете пораженој Немачкој.

ОД БЕРЛИНА ДО ВАШИНГТОНА Шта је овим хтео да каже пољски министар у складу је са претходно реченим – прилично је јасно, али и збуњујуће. Јасно је да жали за изгубљеним територијама у Украјини и Белорусији и да испољава неку врсту иредентизма у односу на земљу која сада припада овим самосталним и сувереним државама. Но збуњујуће је због историјске паралеле са 1938. годином када су Велика Британија и Француска у Минхену дале сигнал Хитлеру да се неће бунити ако окупира чехословачки Судет. Пољска је тада помогла у копању јаме за Чехословачку и утрчала на терен заузевши Тешинску област. Тадашњи поступак данашњи Пољаци тумаче као „повратак своје територије“ и уопште не осећају грижу савести због „савезништва“ с Хитлером.

Став Вашћиковског открива неслагање са политиком руског председника Владимира Путина, који је на Минхенској конференцији о безбедности 10. фебруара 2007. године говорио о неприхватљивости једнополарног светског поретка, при чему једна држава намеће вољу другим државама, па и војном агресијом, обојеним револуцијама и различитим другим притисцима. „Ни Минхен, ни Јалта“ у Вашћиковсковљевом појмовнику значи пристајање на америчку доминацију у Европи. Баш као што је некада био и пристанак користољубив на доминацију Берлина. Све до „Фал Вајса“ и немачке инвазије на Пољску која је пала само годину дана после Чехословачке.

У том контексту може се тумачити и обећање Вашћиковског да ће централна тачка спољнополитичког програма Пољске бити не спровођење неке своје националне идеје него закључака прошлогодишњег НАТО самита одржаног у Варшави у које је уградила своје националне интересе. Другим речима, Пољска жели да реализује своје интересе преко НАТО-а и САД. Ради се о идеји концентрације НАТО армије на руским границама (Американци у Пољској, Канађани у Летонији, Немци у Литванији) и о подршци криминалном режиму Порошенка у Кијеву. Није неочекивано да садашња атлантистичка Пољска ову подршку интеграцијама Украјине условљава њеном децентрализацијом, о чему је пољски министар такође говорио у Сејму. Знајући пољске аспирације (и историју), дешифровање пољске подршке Кијеву наплаћује се присвајањем њеног западног дела.

Зато Јалта није нужна пољским политичарима, јер је дефинитивно Западну Украјину, коју Пољаци сматрају својом територијом, везала за Украјинску ССР. Негирањем наслеђа Јалте и истовременим призивањем децентрализације Украјине, Пољска дефинитивно заузима позицију обнове својих граница до 1939. године.

У излагању посланицима пољски министар спољних послова је нагласио и да очекује ревизију програма „Источног партнерства“. Иницијатори овог програма биле су Пољска и Шведска, које су хтеле да подршком евроатлантским интеграцијама, пре свега, Белорусији, Украјини, Молдавији, Јерменији, Азербејџану и Грузији одвоје ове државе од Русије. План Варшаве је да подржи елите у овим земљама које теже ка Западу. Пољски министар посебно је нагласио, поред Украјине, Белорусије, и Грузију, пошто у Тбилисију ове године треба да се отвори Пољски институт, који би се бавио промовисањем пољске културе и политике, али и пропагандом евроатлантских интеграција у земљи што се окреће ка Русији.  Што се пак тиче Белорусије, пољски министар је истакао да Варшава у овој држави убрзано учвршћује свој утицај на њену политику.

О питању Русије, Вашћиковски нема дилеме да је Русија крива. „Ми смо спремни за дијалог, али Москва дијалог не жели“, рекао је правећи ехо председника Анджеја Дуде који је потписао „Стратешку концепцију безбедности Пољске Републике на мору“. У документу се наглашава да је „за Пољску животно важна не само акваторија Балтичког мора, него и Црног, Северног, Норвешког, Средоземног, као и Арктик.

Ова „Концепција безбедности“ саздана је од маште о обнови пољског великодржавља до којег, по свему судећи, Варшава жели да стигне тако што ће бити добар вазал Вашингтона. Није неважно нагласити да се овим документом предвиђа (пре)амбициозни план подизања моћи војнопоморске флоте Пољске до трећег места у евроатлантском свету (прве по моћи су САД, затим следе Велика Британија, Француска, Аустралија и Канада, док на трећој позицији треба да буде Пољска). Флота је Пољској неопходна ако жели да досегне „глобални ниво“, тј. могућност да „решава задатке глобалног нивоа потпуно самостално“. Као што је потпуно самостално решила и задатак отимања, односно присаједињења Тешинске области 1938. године.

Интересантно је да је овако нешто могуће само у једнополарном светском поретку, где би Пољска као „млађи“, вазални партнер извршавала задатке које јој повере САД. Зато јој смета Русија.

Нова пољска спољнополитичка концепција, као и она од пре Другог светског рата, мањкава је – нереална и нерационална. Данас превиђа промене које су се догодиле и не уважава геополитичку позицију како Русије, тако и Кине, али и нових центара моћи у Јужној Америци и Јужној Азији. Као што ни 1938. није уважавала позицију Гдањска, односно Данцига и Хитлерове претензије ка Источној Пруској.

Друга мана спољне политике Пољске је та да (иако пољски министри своју и страну јавност убеђују да су „мудром државном политиком постали регионални лидер“) она ипак постаје само велики војни полигон страних армија, а не држава са независном политиком и одговорним односом према суседним државама. Ономад је била поприште супротстављених интереса Немачке и Русије, а данас Вашингтона и Москве. Да ли је Варшава било шта научила у последњих стотину година?        

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *