Могућности религиозне поезије

Случај песника Селимира Радуловића врло је знаковит: његов глас карактеристичан је по апсолутном поверењу у могућност да се језик поезије и језик канонског православља измире до те мере да сама поезија постаје сведочење Бога не преставши да сведочи и саму себе

Пише Никола Маринковић

Када се мисли на иступање поезије ка религиозном искуству, обично се подразумева да је реч о поезији епохе модерности, од размеђа 18. и 19. века па до данас. Истовремено, ово иступање значи и да је сама религиозност модерној поезији у знатној мери страна, те да је тај искорак чин досезања равнотеже између индивидуалног песничког гласа модерног времена и врло строгог религијског светоназора. И заиста, тај корак је изнимно тежак за аутентичног песника јер је језик религије, макар православне, стваран тако да говори истине откровења, а не примарно да сведочи особеност песничког Ја и у низу примера се може показати како се чак и иза најмилозвучнијих хришћанских метафора у модерној поезији ненадано и ненамеравано крије свођење Бога на меру човека, без усхођења ка небу.
Отуда је случај песника Селимира Радуловића врло знаковит: наиме, његов глас карактеристичан је по апсолутном поверењу у могућност да се језик поезије и језик канонског православља измире до те мере да сама поезија постаје сведочење Бога не преставши да сведочи и саму себе. Ово уверење не само што потхрањује дубинску субверзивност према епохи у којој ова поезија настаје већ и самог песника доводи у опасност исклизнућа из позиције равнотеже коју је освојио. Његова песничка књига Сенка осмог еона можда и уверљивије него претходна (О пастиру и камену са седам очију) разрешава ову „језиву загонетку“ поезије и религије на успео начин истовремено показујући и начине на које се песник носио са самонаметнутим стваралачким бременом.
На првом месту, песник таквог задатка мора одредити своју поезију спрам најважнијих библијских текстова, и то Радуловић чини придодајући свом лирском субјекту особине првог човека, Адама, попут којег именује свет: „Уз нежни додир лахора, нежног, / Именовах цвет сваки, / Питајући да л’ од тог ризница / Очева пунија бива“ („Пролошка“). На тај начин он поставља и питање смисла таквог певања, односно доприноса ове поезије „Очевој ризници“ и њеног места у њој. Зато је и упутно (даље у песми) цитирање песника сличног искуства, Фридриха Хелдерлина, који се испоставља као преко потребни модерни песнички предак који, као духовни отац (честа фигура у овој збирци) помаже песнику да не буде сам на свом путу усхођења поезије Творцу.
Други успео начин разрешавања проблема равнотеже између поезије и религије је апострофирање оних делова Библије који говоре нешто више о самом човеку, што је случај са (назваћемо је тако) поемом „Исповест тумача царевог сна“, целином која допева причу о Јосифу и његовој браћи универзализујући је у причу о самој природи човековој, јер Радуловићев Јосиф пева: „И одох за браћом својом, / У срце, у човеково.“ Издајство Јосифове браће тиме је преобликовано у показатељ суштинске кварности самог човека, којој библијски јунак не може одговорити осветом, којом би потврдио ово песимистичко становиште, већ љубављу која га изводи из њега пошто зна „да где има људи и греха има“.
Треће поетичко место којим Радуловић песнички универзализује православно хришћанско искуство јесте смрт као вечита тема поезије. У дијалошкој целини „Девет душа Јосифа исихасте“ старац одговара на исконски страх од смрти следећим речима: „Сви смо овде дошли да бисмо умрли. / Немаш чега да се плашиш. / Из света је лако отићи.“ на шта лирски субјект/духовно чедо узвраћа „Смрт се удаљује од мене, старче. / И иде ка онима који је се плаше“. Радуловић ефектно прикрива новозаветну Христову победу над смрћу као полазиште певања језгровитошћу исказа који као да припадају источњачким дијалозима а не хришћанском предању, а заправо преносе искуство ослобађања субјекта од најтемељнијег страха савремености. Стога је и могуће да у песми „Епилошка“, на валу овог искуства слободе, лирско Ја пева упркос свету, када „страх на страх не додајеш, / Све ближи царству неизмерном. / Па нек се цери звер похлепна, сива, / Што јесте и није /…/ И нек се пролама песма осмог еона“.
У тој слободи од „осмог еона“, јесте и најдалекосежнији домет ове књиге, која се испоставља опевањем ослобођења индивидуе од страхова савременог света, чиме се постаје слободан и од онога који тим страховима влада. Ту поробљеност, заједничко искуство наших савременика, неко назива глобализацијом, неко светском закулисом, неко (филозофском) последицом модерности, а песник Сенке осмог еона сведочи да је у њеном корену одбијање човека да превазиђе себе и сопствена ограничења угледајући се на јеванђељско огледало, скинувши са њега застор који многи, не само песници, упорно спуштају не би ли и даље могли да ропство називају слободом.

Враћање миту и прапочецима

Судбински избор који се нуди јунаку Памуковог романа јесте питање да ли ће бити јунак мита о Едипу (у којем син не знајући убија оца) или јунак мита о Рустему и Сухрабу (у којем отац не знајући убија сина)

Пише Наташа Анђелковић

Нобеловац Орхан Памук стекао је своју београдску публику још пре него што је овеначан овим највећим књижевним признањем. Већ романи Бела тврђава (2002) и Зовем се Црвено (2006) пронашли су пут до наших читалаца необичним и врло лепим спојем савремености и историје, а турска, османска историја, независно од приповедачког умећа и уметничког дара овог писца, некако прећутно, има посебно место, по блискости и важности, за нас.
Мада се радња најновијег романа Жена црвене косе одвија у садашње време, захвата у историју и предања и овде има, али овога пута то није османска историја већ старија, па на неки начин и много универзалнија, она источњачко-азијска, персијско-турска историја из које су настала предања о Рустему и Сухрабу и европска историја из које је потекла старогрчка, малоазијска легенда о цару Едипу. Омеђивши причу свога романа овим двама митовима, Орхан Памук желео је да покаже не само да су они и данас живи већ да је и читав принцип покушаја избегавања зацртане судбине, на којима су ови митови саздани, свевремен.
Отварајући нарацију о свом јунаку, којег на прелазу из дечаштва у одрасло доба (пред велику матуру) дословно и симболички напушта отац (политичко хапшење и касније изгнанички живот), Памук слика истовремено политичке и економске прилике у савременој Турској, супротставља модеран проевропски пословни живот великих градова традиционалним облицима живота и рада у турској провинцији и поставља у том двојству растрзаног човека који је у сваком погледу обескорењен и не зна где припада. Сусрет ова два аспекта света јунак проживљава када на летњем распусту пред завршну годину у гимназији проведе као шегрт код мајстора бунарџије, копајући за плату бунаре. Недостајућа фигура оца коју ће дечак пројектовати на свога мајстора учитеља, древне приче које у дугим, летњим ноћима они међусобно приповедају и путујуће позориште које ће у том сеоском месту извести представу према мотивима ових митова, одредиће дечакову даљу судбину. Жена црвене косе, глумица у коју се младић фатално заљубљује и с којом проживљава прво љубавно искуство, заправо има улогу тог митског судбинског чворишта из кога се рачвају различите животне стазе, али тако да је свака од њих за јунака погубна и води лошем свршетку. Вешто водећи врло слојевиту радњу, Орхан Памук показује како се у савремено доба трагичка кривица исто манифестује као у старим причама, односно да се једном зацртана судбина не може избегнути упркос могућности избора. Судбински избор који се нуди јунаку овог романа јесте питање да ли ће бити јунак мита о Едипу (у којем син не знајући убија оца) или јунак мита о Рустему и Сухрабу (у којем отац не знајући убија сина).
Осећање кривице због сумње да је можда убио свог поочима мајстора Махмута, оставивши га услед несреће на раду у бунару без помоћи, прогањаће јунака читавог живота. Пасионирано проучавање европских и персијских митова о оцеубиству начин је да јунак спира гружу савести и покушава да сазна нешто о себи. Коначно сазнање након тридесет година о томе да је мајстор тада преживео, не доноси, међутим, очекивано олакшање, односно не амнестира га моралне кривице за почињен кукавичлук и издају, па му у митским оквирима следи трагичко испаштање. Први део живота јунак је носио улогу Едипа – оног који убија оца. У другом делу живота он не мигрира у мит о Рустему већ мења улогу у миту који одређује његов живот – од младалачког Едипа он постаје Отац, онај који страда од сина.
Тако Памуков роман који интегрише древне митове у савремени живот даје једно ново тумачење и објашњење и тих митова и принципа људског живота. Обнављањем мита он обнавља причу о човеку, човековој души и савести. Истовремено, Памуково враћање миту и прапочецима у овом роману, покушај је поновног успостављања реда и закона, моралног путоказа и коректива – чију функцију су митови врло успешно вршили, а која се данас у време цивилизованог и легализованог друштва изгубила.