МАЛА СИРИЈА

Драгомир Антонић 

Скитајући се ових дана по београдским улицама нађох се, мимо своје воље, у близини  железничке станице. Данас се овај крај зове „Мала Сирија“…

Веровали или не прође фебруар, а пре месец дана се чинило да се јануар отегао као гладна година и да ћемо се фебруара тешко докопати. Богу хвала и то се чудо деси. После јануара прође и фебруар. Многи од силне буке, вике, спорења, надметања ни око чега не приметише којом брзином време пролете.

[restrict]

УРАДИМО НЕШТО ЗА ДРУГЕ И ЗА СЕБЕ Од Чистог понедељка претпоследњег фебруарског дана почиње Часни или Васкршњи пост. Васкрс ће ове године бити у недељу 16. априла. Не дозволимо да нам наредне недеље прођу неприметно и да се око Ђурђевдана питамо где оде прва половина године. Урадимо нешто. За друге и за себе. Да се имамо чиме похвалити кад дође време хајдучког састанка или почне летње годишње доба. Ко не верује мени, а требало би јер ја вас не лажем, нека верује агенцији НАСА која је утврдила, уз помоћ безброј сателита и других скаламерија да свака година има два годишња доба: летње које почиње у мају и зимско које отпочиње у новембру. Признајем да су народни песник, као и моја покојна баба Стана, ово одавно знали. Једино сам у дилеми: Да ли је НАСА стварно видела из сателита ова годишња доба или је можда прислушкивала слепог гуслара Филипа Вишњића и моју баба Стану кад је водила поверљиве разговоре са својом сестром Косаром. На ово питање, као и на многа друга, одговоре ћемо пронаћи у архивским документима која се управо објављују или ће ускоро изаћи на видело. Многи ће се изненадити кад архивска истина буде писменима доступна. Дотле живимо свакодневну нашу тугу или радост. Зависи како гледате на свет око себе.  

Скитајући се ових дана по београдским улицама нађох се, мимо своје воље, у близини  железничке станице. Данас се овај крај зове „Мала Сирија“. Ваљда због мноштва миграната који се у овом крају окупљају. Зашто баш Сирија, кад је највише избеглица из Пакистана и Авганистана, није ми јасно. Могао би крај да се зове и неолиберална економија, јер их највише има око Економског факултета. Додуше без жеље да студирају, али можда хоће само диплому. Ко ће га знати.

Углавном, чекао сам трамвај, популарну „двојку“, кад ми приђоше двојица људи истрошеног изгледа и одела и љубазно ми се обратише са – братко помагај! Упитах, на српском језику, каква их је невоља снашла и одакле су. Нешто причаше, разумех да су из Бугарске и логично треба има пара. Нису деловали као професионални просјаци, него људи који су се нашли у невољи, те им дадох неки динар. Они захвалише и успут наставише причу како се у Бугарској тешко живи, нема посла, па су кренули некуд, а ни сами не знају где, не би ли пронашли комадић бољег живота.

 

У ЕУ ЖИВОТ ЛОШИЈИ НЕГО У СРБИЈИ Наиђе „двојка“ и њом стигох до пијаце Бајлони. Поздравих се са уличним продавцима, кренух у пијац кад ме заустави црнпурасти младић са девојком и затражи помоћ. Видех да нису домаћи Цигани, са којима иначе чаврљам сваки дан, понекад попијемо пиће у оближњем бифеу. Упитах их одакле су, а они рекоше да су се вратили из Немачке. Што сте се вратили питам, а они углас рекоше: Отерали нас Немци. Имају некакав уговор са Србијом па нас отерали и ми дошли, ако имаш неки динар да помогнеш.

Схватих да се ради о уговору о реадмисији који је потписан ваљда 2007. године, по коме се у Србију враћају из Немачке сви који Немцима нису потребни. Без неког великог истраживачког труда, међународних конференција, дођох до резултата да се у евроунијатским државама ка којима свака власт у Србији, без алтернативе, стреми и непрестано блебеће, живи лошије него у Србији.

Мада наша министарка, госпођа Јадранка Јоксимовић тврди да је Србија корак испред свих који желе међу евроунијате. Не каже ко још жели у пропало друштво, али је важно да смо ми корак испред свих пред евроунијатским амбисом. Фали нам још само један одлучан корак напред.

Зашто би Бугари из евроунијатске заједнице долазили у Србију да траже посао надајући се бољем животу? Или зашто Немци протерују у Србију грађане за које нисмо сигурни да су српски држављани. Срби нису. Види се на први поглед. Званични подаци кажу да их је 2016/7524. године враћено око шездесет хиљада. Избеглице из Пакистана, Авганистана и ко зна одакле долазе у Србију наводно са жељом да оду у неку евроунијатску државу. Тамо их не примају иако се свакодневно заклињу да је слободно кретање људи  највеће демократско достигнуће. Оно могуће је да то важи само до њихових граница. У Србију се може, али из Србије се не може. Ваљда ће они који воде Србију признати да су у заблуди што се тиче евроунијатске организације. Мислите о Србима и Србији крајње је време.      

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *